Од крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини дели нас више од четврт века, али расправе о томе постају све жешће. Запад — уз помоћ Хашког трибунала за бившу Југославију – упорно понавља да су искључиво Срби криви за све, док су муслимани у Босни једине невине жртве овог рата. А затим се ова теза шири светским медијима.

Велики покушај да се заустави ова лавина лажи учиниле су независне међународне комисије: прва је истраживала српске жртве грађанског рата 1991-1995 у Сарајеву, друга -жртве свих народа у Сребреници. Њихови извештаји први пут су објављени у јулу 2021. године, а 6. октобра Москва је била домаћин друге међународне конференције посвећене овим обимним истраживањима.

Организатори конференције су катедра за упоредну политикологију Московског државног института међународних односа (МГИМО) и Међународни институт за развој научне сарадње (МИРНаС), уз подршку Балканског клуба, Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, као и Руског дома у Београду.

Модератор конференције била је доктор политичких наука Јелена Пономарјова, председница Међународног института за развој научне сарадње, професорка Катедре упоредне политикологије Московског државног инситута за међународне односе Министарства спољних послова Русије.

Према мишљењу експерата, закључци независних међународних комисија о Сарајеву и Сребреници су својеврсна осуда изречена Хашком трибуналу, који заправо постоји да би оцрнио Србе. Професорка Пономарјова је такође подсетила да је недавно званична представница руског Министарства спољних послова Марија Захарова у интервјуу за Financial Times саветовала Западу да се упозна са резултатима рада ових комисија, јер њихови закључци су право оружје против геополитичких противника Русије.

Запад не дозвољава да се говори о узроцима злочина у БиХ

Учесници конференције су приметили да је у року од само неколико дана након објављивања извештаја комисија, одлазећи високи представник за БиХ Валентин Инцко донео одлуку да уведе закон против „негирања геноцида у Сребреници“.

Према речима директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорада Којића, након увођења тог закона адвокати у БиХ не могу да бране своје клијенте, јер и њих могу оптужити за кршење новог закона.

Друга последица „Инцковог закона“ била је де факто забрана академским институцијама и научницима да истражују оптужнице и пресуде, јер се и сами могу наћи на оптуженичкој клупи. Тај закон онемогућава и преиспитивање већ изречених пресуда. С друге стране, постало је немогуће започети судски процес против злочинаца који су избегли казну и у Хагу и у Сарајеву. Један од њих је, на пример, џелат српског становништва Сребренице, Насер Орић.

Како је рекао Милорад Којић, влада Републике Српске је без поговора прихватила закључке независних комисија и није се мешала у њихов рад. Ову чињеницу потврдили су чланови комисија који су учествовали на конференцији. „Не поричемо злочине које су Срби починили над другим народима, и над истим тим Бошњацима. Али не слажемо се да се ради о ‘геноциду’“, нагласио је Којић.

Према речима Горана Петронијевића, познатог српског адвоката који је у Хагу бранио Радована Караџића, Слободана Милошевића и Војислава Шешеља, током грађанског рата у Босни и Херцеговини учињен је геноцид над истином, и то се тиче свих народа Босне и Херцеговине. Петронијевић је рекао да Хашки трибунал није ни крио чињеницу да ради само на злочинима које су починили Срби. „Доказали смо да су неки од ових злочина одговор на акције Бошњака. Међутим, званично нам је било забрањено да говоримо о томе, а трибунал је разматрао само последице, одбијајући да истражује разлоге“, нагласио је Петронијевић.

Главни посао комисије која истражуе српске жртве у Сарајеву тек предстоји

Дарко Танасковић, бивши професор оријенталистике на Универзитету у Београду и искусни српски дипломата који је радио у Ватикану, Турској и Унеску, скренуо је пажњу на два закључка комисије. Прво, ни за једну страну конфликта у БиХ се не може рећи да је његов иницијатор. Друго, био је то грађански рат, а не спољна агресија. А разлог за овај рат била је одлука муслиманских политичара да маргинализују Србе и истисну их из политичког живота.

„Референдум о суверенитету и независности Босне и Херцеговине 1. марта 1992. постао је casus belli. Међународна заједница и Бошњаци за све криве Србе, али одржавање референдума у тако подељеној земљи генерално је био злочин”, рекао је Танасковић. Он је напоменуо да сукоб у БиХ заправо није престао, а највећу психолошку трауму су тада претрпели Срби у Сарајеву.

То је потврдио и француски члан комисије за истраживање дешавања у Сарајеву Патрик Бариот, пуковник у пензији, стручњак за војну медицину и медицину катастрофа са дугогодишњим искуством рада широм света, укључујући и бившу Југославију.

Његово истраживање је открило да је код Срба који су протерани из Сарајева деценијама присутан пострауматски стресни синдром који се преноси на наредне генерације. „Овако тешка траума није само психолошка, већ генетска, биолошка, што је доказано на примеру жртава Хоколауста“, рекао је француски стручњак.

Ратне ране не зарастају преко ноћи, али у стању смо бар да престанемо да сипамо со на рану, каже Бариот. „Најважније је признати српске жртве. Ово је једини начин на који српско становништво БиХ може вратити своје достојанство. Срби имају право на правду, јер већина злочина над њима до данас није призната: власти у БиХ крију те злочине. У Сарајеву није дозвољено да тражите српске гробнице. Српски гробови, цркве и куће у том граду су стално на мети вандала који пролазе некажњено“, рекао је он.

Француски стручњак је скренуо пажњу и на то да у Сарајеву још увек не постоји ниједан споменик српским жртвама, а Срби немају ни могућност да поврате своју имовину. „Државни празници у БиХ су повод да се изазове мржња према Србима. То раде и власти и јавне организације и медији у Босни и Херцеговини. Сви Срби су проглашени за злочинце. Рат се наставља“, рекао је Патрик Бариот.

У сваком случају, извештај Комисије која истражује српске жртве у Сарајеву у периоду 1991-1995. је само почетак рада, а експерти морају да прикупе још много чињеница. „Надамо се да ће се то догодити и да ће Србима који су били протерани из својих домова бити враћено достојанство“, рекао је Георгиј Енгељгарт, учесник конференције, експерт за модерну историју држава бивше Југославије, научни сарадник Институтуа славистике Руске академије наука.

Сребреница: ратни злочини и злочини против човечности, али не и „геноцид“

Главни догађај конференције у Москви је вероватно био извештај члана комисије за Сребреницу Стивена Мејера, некадашњег високог званичника ЦИА, који је сарађивао претежно са Европом и Русијом. За време ратних сукоба у Југославији 90-их година заузимао је функцију заменика начелника Међуресорне оперативне групе за Балкан (BTF), која је била смештена у седишту ЦИА. Важно је рећи да је амерички стручњак изјавио да је напад војске Републике Српске на Сребреницу легитимна војна акција.

„У свим такозваним зонама безбедности УН-а, укључујући Сребреницу, било је муслиманских војника. То су знали сви, и ЦИА је на то више пута упозоравала. Енклава је била легитиман војни циљ [војске РС] јер одатле су редовно извођени напади на Србе. Док су сви даљи догађаји били нелегитимни. Говорим о ужасним злочинима — погубљењима итд, о чему ми говоримо у извештају. Али главни проблем је у томе што приликом пребројавању жртава у Сребреници није направљена разлика између војника и цивила“, рекао је Мејер.

Он је нагласио да је Хашки трибунал био пристрасан и да су суђења била неправедна, јер Хаг је био на страни муслимана. „У Сребреници су почињени ратни злочини и злочини против човечности, али не и геноцид. Сви стручњаци комисије сматрају да ови догађаји не испуњавају критеријуме Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (усвојена на Генералној скупштини УН у децембру 1948. – прим. Балканист). Ово сам отворено рекао, а моји пријатељи у Републици Српској су се чак уплашили да могу бити ухапшен због тих речи“, рекао је Стивен Мејер.

У јулу 1995. године, Војска РС евакуисала је више од 20 хиљада цивила из Сребренице на захтев УН-а. Притом је већи део Бошњака убијен током борби. То нису били цивили, јер они су учествовали у борбама, рекла је Марија Ђурић, професор анатомије на Медицинском факултету Универзитета у Београду, која је од 1998. године као форензичар радила на ископавању масовних гробница.

Она је приметила да је бројка 7692 — толико је „мртвих и несталих у Сребреници“ избројао Хашки трибунал — приближна и не одражава стварни број пронађених посмртних остатака. Тачан број убијених муслимана је тешко утврдити, јер нека су тела премештена у друге гробнице. Према проценама Марије Ђурић, дефинитивно се може говорити о 1.772 погубљене особе, а укупан број никако не прелази три хиљаде.

Постоје две основне разлике између закључака Хашког трибунала и закључка Комисије за Сребреницу, наглашава Марија Ђурић. Прво, у Хагу није направљена разлика између цивилних жртава и погинулих војника. И друго, сви убијени су сматрани „погубљенима“, иако је 28. дивизија Насера Орића која се пробијала ка Тузли изгубила од 4 до 5,5 хиљада војника управо у борбама. Њихова тела су проналазили у гробовима или у шуми далеко од Сребренице.

Сви говорници скренули су пажњу на изузетну објективност два извештаја и на широку базу извора које су користили. Горан Петронијевић је изразио наду да ће се резултати рада комисије за Сребреницу искористити за преиспитивање пресуда које је већ изрекао Хашки трибунал. Према његовим речима, „закључци комисије су корак ка помирењу у БиХ, а не пресуде Трибунала“.

Међутим, како је приметио модератор другог дела конференције, старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука Александар Пивоваренко, БиХ је још далеко од коначног помирења. „25 година након завршетка Другог светског рата, немачки канцелар Вили Брант се извинио пољском народу. Али у Босни и Херцеговини догађаји од пре 25 година остају актуелни“, нагласио је научник.

„Класични рат“ је заменио „рат сећања“, рекао је он. И све због жеље Запада да регион у потпуности уђе у НАТО. Последња препрека на овом путу је непопустљиви став српског народа. Након објављивања извештаја комисија, Срби у Босни су можда први пут од деведесетих година добили сигнал да нису сами у својој борби за истину и достојанство.

Фотографија: ЕРА.