Отвараш поспане очи и видиш купе старог француског спаваћег вагона са три лежаја, сточић и широки прозор, а у даљини небо и планине. Устајеш, гледаш кроз прозор и инстиктивно одскачеш у страну: одмах иза прозора, на само пар метара од шина почиње провалија километар и по дубока, а на самом дну провалије вијуга као змија и сија планинска речица. Излазиш из купеа да погледаш како све то заправо изгледа и видиш исту слику: понор, планине и небо.
Да вас упознам, то је Црна Гора, пруга Београд – Бар дуга преко 500 километара која пролази кроз 256 тунела. Са по једним тунелом на свака два километра пруга је кандидат за Гинисову књигу рекорда. Изградио ју је Јосип Броз Тито у рекордном року. Један од инжењера који су пројектовали те тунеле био је и Томислав Николић, будући председник Србије (2012-2017). Сада пругу са српске стране обнављају Руске железнице, које су већ обновиле трећину возног парка Србије најновијим вагонима. Са црногорске стране, где су највиша подручја, пруга и након пола века остаје у првобитном стању. Кинези су желели да обнове пругу, али ништа се није променило. Ма колико српски председник Александар Вучић био упоран, од Београда до Јадранског мора се засад може стићи најбрже за 10 сати. А возови стижу са закашњењем од два сата.
Ова пруга – невероватно лепа, али пропала – је симбол савремене Црне Горе, чија се 15. годишњица независности обележава 21. маја. Тачније речено, „повратка независности“, јер од 1852. до 1918. она је формално била независна.
Враћање независности догодило се после сумњивоfrnг референдума 21. маја 2006. године, када је само 56% гласача у републици, која је раније била део Државне заједнице Србија и Црна Гора, подржало независност са минималних 55% плус једна глас. Српске политичке снаге и организације нису желеле да признају ове бројке, али општа слабост Србије 6 година после НАТО бомбардовања и 5 година после прве обојене револуције јој није дозволила се супротстави резултатима. Србија је имала преча посла.
Иначе, руски бизнис предвођен Олегом Дерипаском активно је лобирао признање црногорске независности у Москви. На јахти, која личи на његову јахту, усидреној крај црногорске обале Мило Ђукановић и неки британски лордови су одржавали састанке. Затим је Ђукановић отпутовао код Владимира Путина у Сочи, а Русија је постала друга држава у свету која је признала независност Црне Горе.
Ова кампања одвијала се под скривеним слоганом „Независност за некретнине“, чија је препознатљива карактеристика била расподела добрих комада земље за ситне паре да би руски џет-сет могао да гради виле на морској обали. Тако су, на пример, неки званичници руског Министарства спољних послова још из окружења министра Козирева и бивши министри владе Јељцина — на пример, Сергеј Гризунов — градили читава викенд насеља на подручју елитног острва Свети Стефан. Бивши први амбасадор Руске Федерације у Црној Гори Јаков Герасимов такође је играо улогу у дељењу парцела. Данас је та имовина донекле изгубила вредност. А неки Руси су се сударили са локалним традицијама релативно поштеног одузимања купљених кућа, уколико би на куће бацили око шефови полиције.
Црна Гора се приближава 15. годишњици сопствене независности са бившим диктатором који влада републиком од 1989. године, са својим „црногор-пашом“ Милом Ђукановићем, изразито слабом владом и спољним дуговима већим од 11 милијарди долара, не рачунајући већ поменуту милијарду кинеских инвестиција.
То је посебна прича. Пекинг је пре пар година издвојио милијарду евра за изградњу две деонице пута Београд-Бар. Уколико Црна Гора не врати кредит, мораће да уступи Кини луку Бар и плажу Буљарице код Петровца. Прва деоница пута требала је бити завршена 2019. године, друга 2021. године. На првој је завршено 30% радова, а на другој радови нису ни започети. А новац је нестао и дошло је време да се плате рачуни. Влада Црне Горе формирана прошле године очигледно не зна где је новац нестао и хитно тражи финансијску помоћ од различитих држава. Али одбијају је сви, па и Брисел. Изгледи да Кинези преузму луку Бар и последњу неизграђену плажу у Црној Гори могу озбиљно да промене политичку ситуацију у региону и да смање привлачност туризма у овом правом бисеру Јадрана. Ко ће откупити црногорски дуг према Кинезима најважније је питање на Дан незавиности.
Иначе, земља је већ изгубила свог авиопревозника. Montenegro Airlines није преживео корону. Уочи 2021. године ликвидирана је компанија чији су укупни губици до краја прошле године износили 98 милиона евра.
Политичка ситуација у Подгорици је крајње нестабилна. Председник (до маја 2022.) Мило Ђукановић наложио је својој Демократској партији социјалиста да бојкотује рад парламента. У новој коалицији — са већином од само 2 мандата! — унутрашње препирке не престају. Лидер антипредседничке коалиције, професор Здравко Кривокапић, остаје премијер, али није успео да постане независна политичка фигура: иза њега је стајао покојни митрополит Српске православне цркве Амфилохије који је имао огроман утицај. У суштини све је то личило на повратак традиционалном систему теократске власти у Црној Гори. Уједно, мало је у Црној Гори правих политичких русофила, а представљају их углавном просрпске политичке снаге — пре свега Демократски фронт Мандића и Кнежевића. Постоји нада за неке новопечене политичаре – за опозиционера и градоначелника Будве Маркa „Бату“ Царевића и новог градоначелника другог највећег града Црне Горе – Никшића, Марка Ковачевића. Можда се бар они сете Његошевог завета – увек бити уз Русију.
Олег Бондаренко – главни уредник портала Балканист.
