Филм „Хотел ‘Београд’”, мада није постао биоскопски хит, како су очекивали његови аутори, своју публику је без сумње пронашао. То нису само фанови Милоша Биковића којих је много и веома су активни (његов други филма, „Слуга”, зараду је, између осталог, остварио на рачун његових обожаватељки, које су филм гледале по 2-3 пута). Нису то ни само људи које занима Србија, који су тамо већ били и желе да освеже сећање на ову земљу. То су и они који никада нису били у Србији, али одавно планирају. За ову категорију гледалаца филм је постао нека врста упутства за акцију. То јест: чим стигнемо у Београд, одмах на аеродрому тражимо да нас одвезу у Хотел „Београд”, смештамо се у лепо здање у неокласицистичком стилу усред парка и намеравамо да у њему време проведемо исто тако весело као и филмски јунаци, изузимајући можда искакање кроз прозор. 

Авај, тешко да ће некоме поћи за руком да понови авантуру  филмских јунака, јер је зграда која у филму глуми хотел заправо скупштина града (некадашња краљевска палата). Неко ко долази са стране тамо може да уђе само када се одржавају неке културне манифестација, на пример, концерти, што је прилично често. Међутим, осим измишљеног „Београда” у српској престоници има много занимљивих хотела. Представићемо вам шест београдских хотела који без сумње имају култну репутацију. 

Хотел „Ројал”

Најстарији београдски хотел. Пре њега у граду су биле само гостионице. Зграда је подигнута 1886. године, а пројекат је за своје време био веома смео: минималистички стил, аскетска фасада, практично без декора. Изгледао је као страни елемент усред провинцијалног шика рејона Зерек.

Изградња „Ројала”

У то доба улица која данас носи назив краља Петра звала се Главна Чаршија и у суштини је била главна улица у граду. У горњем делу улице, која пролази кроз рејон Варош-капија, живели су Срби и Грци. У њеном доњем делу, који је био познат и као Зерек, живели су Турци и Јевреји. Овај рејон је и даље центар космополитског Београда. Преко пута „Ројала” је Дом јеврејске општине и једина синагога у граду, а нешто ниже Бајракли-џамија, такође једина у граду. Пре изградње хотела „Москва,” о којем ћете више сазнати у наставку текста, ресторан у „Ројалу” је био омиљено место боема и градске елите. Ту сте могли да сретнете министре, писце, сликаре, као и изузетног научника и градску знаменитост Михаила Петровића илити Мику Аласа, врхунског математичара, риболовца и страственог путника.  

Поглед на Дом јеврејске општине c прозора „Ројала”

Након што се центар градског живота преместио на теразијски плато, хотел „Ројал” је почео неповратно да губи некадашњи шарм, био је неколико пута реконструисан, али је и даље остао привлачно место. Све се променило са Другим светским ратом и доласком на власт комуниста. 1953. године хотел је променио име у „Топлице”,  а крајем деценије се проширио и продубио, стекавши свој данашњи изглед. Приликом реконструкције хотела акценат је био на малим јефтиним собама без сувишне удобности, у којима су могли да одседају туристи скромних примања и пословни људи на путовањима. Такође у хотелу се налазио један од три градска ресторана који су били отворени 24 сата. Јефтине собе, у свако доба доступни храна и пиће у комбинацији са близином центра града, универзитета и парка Калемегдан, учинили су од „Ројала” свратиште. 90-их и 2000-их он је стекао стабилну репутацију „хотела за студенте и проститутке”. Собе се годинама нису реновирале, клима-уређаји и телевизори нису радили, постељина је била стара и излизана, чаршави су изгледали као да су сашивени од пешкира, а пешкира често није ни било. Шведски сто у „Ројалу” није постојао. Сви који су у њему одседали запамтили су дилему која је редовно пратила доручак: омлет или виршле? Чак ни ако доплатите нисте могли да добијете обоје: не може, house rules, објашњавао је намрштени келнер. Био је то један од ретких хотела у Београду у којем су без проблема могли да одседну косовски Албанци при доласку у град. С друге стране, близина јеврејске општине такође је имала значај. Аутор овог текст лично је за доручком у „Ројалу” средином 2000-их посматрао следећу сцену: у једном углу сале сместила се група Албанаца, коју је предводио старији мушкарац са карактеристичним белим кечетом, који подсећа на јеврејску кипу. А из другог угла сале помало збуњена група религиозних Јевреја га је посматрала, очигледно покушавајући да докучи: јел наш ил није наш? 

Али неупоредиви колорит ноћења на пола пута између Европе и Азије у савременом каравансарају потпуно је нестао после „европског реновирања”, које се „Ројалу” догодило 2017. године. Данас је то веома пристојно, веома чисто и апсолутно безлично место под именом Royal Inn са три звездице, а бори се за четврту. Па, пожелимо им срећу! 

Royal Inn

Хотел „Палас”  

И опет један хотел умногоме први, хотел који је „крчио путеве”. „Палас” је подигнут 1923. године, а пројектовао га је београдски јеврејски архитекта Леон Талми, који је био и његов власник. Била је то у то доба највиша зграда у граду, са шест спратова. На крову овог здања налазила се зимска башта, а у подруму пространа гаража, имао је три лифта, пошту, телеграф, централно грејање, топлу и хладну воду у собама, на четвртом спрату је био салон-музеј са радовима српских, француских и руских уметника, а у приземљу „Амерички бар” у којем је одржан први џез концерт у граду.   

Хотел „Палас”

По спољном изгледу хотел је пројектован у духу својеврсног необарока и, мада је за то доба имао колосалне димензије, одлично се уклопио у стари рејон Варошкапије. 1939. године тадашњи власник је поклонио хотел влади Француске и у њему се налазио Француски дом са културним центром, представништвима француских фирми, али и, како се причало, шпијунским гнездом. 1941. године, после окупације Београда, у зграду се сместила немачка војна команда и у њој су живели генерали Вермахта. Према једној градској легенди, Французи су напуштајући хотел по њему распоредили велики број уређаја за прислушкивање и специјално обучени људи који су били део техничког особља бившег хотела несметано су преузимали информације немачке команде. После рата у згради је поново отворен Француски дом, а затим је претворен у стамбену зграду за сараднике француске амбасаде. Најзад се 1957. године у зграду вратио хотел „Палас”.  

„Палас” познаје добра и лоша времена. Средином 2000-их он је у поређењу са „Ројалом” или „Унионом” био пример доброг укуса и квалитетног садржаја. Данас му је очајнички потребно реновирање. Огромна предност овог хотела је у томе што је од 1958. године то наставна база  Школе туризма и угоститељства, па све особље (осим, можда, вратара) чине млади момци и девојке, уредни, вредни, пријатељски расположени, који течно говоре стране језике. 

Што се тиче културолошког значаја, управо овом хотелу је посвећен фантастични филм француског редитеља и аутора стрипова Енкија Билале „Бункер хотела Палас”. Филм је делимично снимљен у Београду. Истина, у улози хотела појављује се зграда банке у улици Гаврила Принципа. Билал је заправо Енес Билановић , његов отац је био лични кројач Јосипа Броза Тита, а мајка собарица у Титовој резиденцији. Тако да је причу о томе да се испод хотела „Палас” налази тајни владин бункер Билал могао да чује од родитеља. 

Хотел „Унион”  

„Конфузија за конфузијом, шпијун за шпијуном, живели смо у Савезу, а сада у Униону…” Сасвим обичан хотел, подигнут 1922. године, налази се на пола пута од железничке станице до центра града. Тачније, био би обичан да му руски писац Јуриј Лошчиц, који је у њему 1991. године провео неколико незаборавних дана, није посветио читав роман. У том роману совјетски књижевник са занимљивим презименом Стручњак долази у Србију да ради на роману о легендарном Карађорђу, али из неког разлога му не дозвољавају да оде у родно село вође антитурске побуне. Аутор уместо тога време проводи у соби „Униона”, испијајући локална алкохолна пића и успут разговарајући са духом Карађорђа кога према руском обичају фамилијарно ословљава са Петровић. Роман препоручујем свима које занима Србија. Засад на руском језику није написано ништа боље о „тајанственој српској души”.

Хотел „Унион”  

А ево шта Лошчиц пише конкретно о хотелу:

„Најпре сам становао у пристојној соби на трећем спрату и имао сам чак и фрижидер и телевизор. Истина, телевизор нисам имао кад да гледам, а у фрижидер нисам имао шта да ставим. Затим су ме пребацили на први спрат, у самицу. Погледај и сам, Петровићу, и увери се да је ово баш права самица, хотелска ћелија, у коју на крају смештају сиромашне путнике, међународне скитнице са највећом кривицом, како би најзад одустали и престали да се мотају по земљама бившег социјализма тражећи јефтине крпице или да им неко узврати словенску пламену љубав. Више од свега соба подсећа на узак полумрачан ковчег, препун устајале туге. Зато одмах палимо сва светла: на плафону, поред кревета и у тоалету, изнад огледала. И одмах отварамо прозор. Тај прозор се налази готово на самом дну каменог бунара. Испод нас је само сиви метални кров, а по њему непрекидно добује киша. Капи звуче оштро, као метални ситниш за који овде не можеш да купиш ни кутију шибица. Наравно, за почетак би најбоље било двадесетак минута провести под врелим тушем. Али за мене овде нема топле воде. Добро је што су ми бар променили постељину и ставили чисте пешкире, тако да могу добро да се обришем.”

До краја 90-их овде, ако се нешто и променило, онда само нагоре. Између осталог, нестали су пешкири. У неким собама на поду су биле рупе, очигледно остале од ишчупаних водоводних цеви. Данас је „Унион”, као и „Ројал”, прошао реновирање. Има три стабилне европске звездице, чисте собе, добру храну и нема рупа. Али у таквом хотелу тешко да ће вас посетити дух Петровића… Што се тиче Лошчицевог романа „Union”, он је још 90-их преведен на српски и двапут објављен. Ипак, нико у Србији за ову књигу, која је овековечила један српски хотел, није ни чуо. Што је, наравно, штета и не служи Србима на част. 

Хотел „Унион”  

Хотел „Славија“

Хотел под називом „Славија“ отворен је на Врачару 1888. године, на далекој периферији града у то време. Била је то двоспратна зграда са рестораном, подијумом за плес, терасом и баштом где су се окупљали сви београдски љубитељи доброг провода. Кажу да се управо тамо краљ Александар Обреновић упознао са својом будућом супругом Драгом Машин. 

Стари хотел „Славија“

Хотел је срушен у бомбардовању 1941. године, али трг на који је он излазио је сачувао назив. 1962. године специјално за Европско првенство у атлетици са друге стране трга отворен је нови хотел који је позајмио назив од старог. Ова бетонска кутија од 16 спратова може да се похвали само фантастичним погледом на центар града. Само са последњих спратова „Славије“ можемо да обухватимо погледом улицу Краља Милана (бившу Маршала Тита) и пешачку Кнез Михаилову. Ове две улице стоје у једној линији која пресеца Теразије и упире у Калемегдан, иза којег се Сава улива у Дунав. Поглед помало подсећа на Јелисејска поља за којима се назире Дефанс, али све је некако компактније и ефектније. 

Поглед је тако невероватан да је фронтмена енглеског бенда Cockney Rebel Стива Харлија, који је одсео у хотелу „Славија“ током турнеје по Југославији, инспирисао да напише песму „Ништа није свето“.  

„Сунце је залазило над Дунавом, а моја хотелска соба је била пуна живота, палили смо свеће и говорили о великој реци, реци Штрауса… Изашли смо на балкон, фотографисали Полароид апаратом да бисмо овековечили тренутак и заклели смо се да никада више нећемо бити пређашњи. А затим смо једноставно посматрали како небо покривају облаци који су дошли са далеког мора…“    

Песмa Nothing is Sacred са албума Timeless Flight, 1976.

Хотел „Славија“

Од боравка енглеских рокера у хотелу „Славија“ се много тога променило, и као што читалац може да претпостави, нагоре. Авиокомпанија ЈАТ је користила „Славију“ као свој основни хотел, јер на београдском аеродрому није било и нема хотела. Када се хотел користи на такав начин, једну годину рачунате за две: средином прве деценије нашег века то је била шеснаестоспратна рушевина. Рупе у поду кроз које се са шеснаестог види други спрат, а кроз њих миле бубашвабе и неке посебно зубате стенице, које су, кажу, донели Кинези. „Славија“ ни данас није у добром стању без обзира на многобројна реновирања. Боравак у том хотелу не саветујемо никоме, ма колико вас привлачили прекрасан поглед, близина храма Светог Саве и први у Источној Европи Мекдоналдс (испред самог хотела). Мали хотел Slavija Garni који се припио уз саму велику „Славију“ – то је сасвим друга прича. 

Хотел „Мажестик“

Хотел је 1936. подигао архитекта Милан Минић, а затим постао и власник зграде (чини се да се то у Београду често практиковало). „Мажестик“ се налази на идеалном месту, у тихој слепој улици, али у непосредној близини вечито живе Кнез Михаилове. 

Хотел „Мажестик“, 1937.

Када претресете историју хотела схватате да је власника пре свега интересовао ресторан, а собе су биле само пријатан прилог уз њега. Ресторан хотела „Мажестик“ је дуго био најраскошнији у Београду: интеријер у стилу ар деко, покретан кров (покварен шездесетих година), два огромна акваријума са слатком и сланом водом, највећи замрзивач у Београду и своја пушница за димљење меса, тим кувара из Париза (који се разбежао почетком Другог светског рата, али школа је остала). Уз то, читав град је долазио да види црнче које је управљало лифтом – шик и егзотика. 

После рата хотел је наравно национализован, али се и даље сматрао једним од два београдска хотела међународне класе. Занимљиво је да су бившем власнику хотела дозволили да живи у згради која му је једном припадала, у луксузном апартману на шестом спрату. У соби крај његове седели су људи из органа безбедности који су прислушкивали стране госте. Сви су знали да се собе и ресторан прислушкују, али нико за то није марио. Ресторан су посећивали уметници, спортисти, културни прегаоци, писци (Добрица Ћосић, Момо Капор, Данило Киш, значајни хрватски књижевник и познати гурман Мирослав Крлежа је приликом сваког доласка у Београд одседао у хотелу „Мажестик“). 

Деведесетих година „Мажестик“ је доживео велике трансформације. Шести спрат се претворио у штаб мафијаша и главног команданта Српске добровољачке гарде Жељка Ражнатовића Аркана. Писци су још увек седели у ресторану, али крај њих и јаки момци у скупим сакоима или кожним јакнама (или чак у маскирној одећи, у зависности од потреба). Управо је тада гост Ражнатовића и „Мажестика“ био руски писац Едуард Лимонов и детаљно описао живот у хотелу који је из само њему познатих разлога називао аустроугарским. 

„Лазурна када, плочице, луксузна соба. Живи, пијем кафу, социјалисти ме зову на банкет доле у хотелу. Свако вече у ‘Мажестику’ се окупља крем балканске престонице: министри, посланици, бандити, новинари, курве. Сала је пуна цвећа, пијаниста седе главе свира џез… Све блиста, сија, упалили су свеће, столови су крцати храном, једног госта служи неколико лакеја, по сали се шета директор телевизије, шетају се камењарке. Све су вечери исте, а ја упорно чекам обећани конвој кроз Балкан, до Книнске Крајине. Одједном ми слеђа прилази директор хотела, хвата ме за раме. У жутом сакоу, обријана глава, висок, са истуреним стомаком, као комарац који се напио крви, као Фантомас. ‘Аркан вас чека горе’…“.

Ако вас занима наставак, читајте Лимонова. 

Велико је питање има ли данас смисла боравити у „Мажестику“. Реновирање је започело, али обновљен је само један од два корпуса. Ресторан је јако деградирао, писаца који су били његови стални гости више нема. Нема ни Аркана, а однедавно нема ни Лимонова. 

Хотел „Мажестик“

Хотел „Москва“

Нећемо више о страви и ужасима! Завршићемо причом о једном прекрасном хотелу, можда најбољем на Балкану, у сваком случају, најлепшем. Радује чињеница да се хотел зове „Москва“, а зграда је изграђена 1907. године за друштво за осигурање и реосигурање „Росија-Фонсиер“. Са поновним доласком на трон династије Карађорђевић 1903. године односи између Русије и Србије су почели да јачају, увећала се робна размена, а то је захтевало веће присуство Русије на Балкану. Тако се и појавило ово здање: са Теразија је био улаз у хотел „Москва“, а са Балканске улице у друштво за осигурање „Росија“.

Зграду је пројектовао српски архитекта Јован Илкић уз учешће главног архитекте „Росије“ П.К. Бергштресера и В.С. Карповича. За интеријер је био одговоран Јевгениј Јевгењевич Лансере, брат познатог скулптора. Зграда је зидана у стилу „словенске сецесије“, коришћене су три врсте гранита (италијански, шведски и српски), украшена јe мађарским зеленим „жолнаи“ плочицама, мајоликама „Мајка са троје деце“ и  „Глорификација Русије“. Била је то највећа зграда у Србији. Куле на крову хотела „Москва“ су могле да се виде и са аустријске стране реке Сава, из Земуна. Можемо замислити како су Аустријанци били бесни када би ноћу видели осветљени натпис на крову „Росија“. Данас се хотел из Земуна не види. Смета му хотел „Балкан“. 

Ресторан хотела „Москва“ је буквално за пар година увео нову моду у Београду. Била је то прва отворена тераса са сунцобранима, свирала се класична музика (дотад су у ресторанима наступали само Роми са својим обичним репертоаром), служили су се француски десерти и вина, чешко пиво, риба премазана мајонезом и паштета од дивљачи. Било је ту помало Руске империје, помало словенског братства и здравог гастрономског космополитизма. 

Један од првих гостију хотела био је Лав Троцки, који је за време Балканских ратова радио као дописник листова „Дан“ и „Кијевска мисао“. Његови су чланци били пуни хвалоспева најбољем хотелу на Балкану. 

„Боравећи први пут у Београду имао сам утисак да је то осредњи руски провинцијални град, с једином разликом што уместо губернаторског дома има конак, тачније, два конака… Током последњих тридесет месеци Београд се проширио, очистио се и пролепшао. Али сада има посебан изглед, застрашујући, као војни логор. Улица принца Михаила – главна градска артерија – није калдрмисана до краја и када прилазите најбољем у граду хотелу ‘Москва’ точкови фијакера су скоро под водом… У бифеу хотела ‘Москва’, најбољем у граду, налази се штаб европских дописника. – Да ли сте чули? Јуче су овде стрељали официра резервисту због сарадње са Аустријом! – и истог трена три пера помахнитало почињу да убадају папир…“

Хотел је двапут озбиљно страдао, у Првом и Другом светском рату. Интеријер Лансереа, нажалост, није преживео, педесетих година замениле су га фантазије на руске теме уметника емигранта Г.В. Самојлова. У менију је опстала Москва шнит торта. Искрено вам је саветујем уз јаку српску кафу на тераси.  

Москва шнит

У хотелу „Москва“ постоји веома лепа традиција – на вратима соба качити портрете познатих људи који су у њима боравили. И то је веома добра могућност да се замислите. Зашто је, на пример, „Јевгениј Јевтушенко“ јефтина собица која гледа на двориште, а „Јосиф Бродски“ луксузна соба са погледом на реку?

Постоји и соба која је названа у част великог српског писца и сликара Момe Капора. То је луксузни апартман 416 унутар куле, одмах поред светлеће рекламе „Москва“, са прозорима на нивоу пода, и његовим сликама на зидовима. 

Ако вам падне на памет да после завршетка епидемије посетите Београд, тражите апартман „Момо Капор“ у хотелу „Москва“ и нека вам одмах у собу донесу Москва шнит торту.