Како је Александар Вучић претворио српску љубав према Русији у геополитички фактор

Проруска расположења Срба неће бити нимало битна за спољни курс званичног Београда уколико након предстојећих избора 3. априла дође до смене руководства Србије. И управо је актуелни председник Александар Вучић традиционалну народну љубав према Русији претворио у фактор утицаја на геополитичке процесе: ово мишљење је у својој колумни изнео Никита Бондарев, доктор историјских наука и публициста.

Многи руски медији су пренели информацију о масовном митингу подршке Русији у Београду 4. марта, али нико није поставио питање зашто се поред слогана попут „Русија – Србија, не треба нам Унија“ чуло и погрдно скандирање против Вучића. Иначе, организатори су покушали да спрече овакве испаде објашњавајући да постоји сасвим други разлог за овај скуп и да га не треба претварати у „поворку против Вучића“. Затим су већ одлучили да организују вожњу аутомобилима да се нешто слично не би поновило, и правилно су поступили.

Дакле, зашто проруски део становништва Србије (чак и у овој тешкој ситуацији када се Русија супротставила целом „цивилизованом свету“) баца дрвље и камење на Александра Вучића? Зар председник Србије, уз српског члана Председништва БиХ Милорада Додика, није једини европски политичар који није подржао санкције против Русије? И поред колосалног западног пресинга (сам Вучић је крајем фебруара рекао да је за четири дана [од почетка специјалне операције у Украјини] остарио десет година) он се чврсто држи свог става.

Да бисмо разумели овај парадокс морамо се послужити политичком теоријом Макса Вебера и схватити ко је заправо Александар Вучић као политичар. Подсетићу вас да је Вебер делио политичаре на три типа. Први су бирократе, широко распрострањени тип на Западу. Тамо политичари граде каријере премештањем папира у седишту странке. Странка је огроман механизам са мноштвом делова који се лако могу заменити. Када промените председника, дневни ред остаје исти.
Следећи тип су „не само политичари“. Као, на пример, Доналд Трамп, који је успео као бизнисмен и истовремено одлучио да гради политичку каријеру. Трећи тип политичара према Веберу – и то је управо Вучићев случај – јесте „случајни политичар“: када човек стицајем околности почиње да се бави политиком. По правилу је реч о опозицији. Али чак и кад се представници опозиције домогну власти свеједно остају о оквирима „случајних политичара“.

Вучић се као политичка личност формирао у опозиционој Српској радикалној странци која се држала на харизми њеног лидера Војислава Шешеља. Да, у једном тренутку актуелни председник је био министар за информисање, али пре тога и дуго затим био је у опозицији. И та логика је остала у његовим политичким генима. То није ни добро ни лоше, то је чињеница.

Харизма је ту такође од велике важности. Према Веберовој теорији и политичке партије се деле на три групе: засноване на рационалном (односно, на законима), засноване на традицији и засноване на харизми. Вишепартијски систем, где власт преузима те једна те друга политичка снага (као у Сједињеним Државама), руководи се законима. У монархијама или верским државама (попут Ирана) све је засновано на традицији која је јача и од закона. У случају Балкана главна је харизма. Александар Вучић и Томислав Николић су се одвојили од радикала и основали своју странку, која се заправо мало разликовала од СРС. Српска напредна странка такође јако зависи од харизме лидера, као што и приличи једној опозиционој странци.

Односно, с једне стране Вучић је од своје странке направио најмасовнију и најутицајнију политичку снагу у историји Србије од Савеза комуниста Југославије. С друге стране, у идеолошком плану овај моћни бирократски апарат не решава апсолутно ништа: у механизму СНС све се своди на лидера и његову харизму, а то је, у неком смислу, проблем. Све одлуке странке и њена политичка усмереност полазе од представе о правилном, неоспорном, незамењивом лидеру, а то је Александар Вучић. Наглашавам, апсолутно непоновљивом, јединственом и незамењивом лидеру.

За Русију је важно да унутар СНС нема другог лидера који би водио проруску политику. Парадокс СНС-а је у томе што је на њеном челу дубоко идеолошка и харизматична личност, док су сви остали прагматичари без идеје, политичке бирократе. Да ли је, на пример, српска премијерка Ана Брнабић русофил? Ово је априорно бесмислено питање. Она је само добар менаџер који се придржава политичког курса СНС-а, а курс зависи од једног човека – Александра Вучића.
Српска напредна странка је везана за његову личност, харизму и његову претежно емоционалну (за разлику од рационалне) перцепцију стварности. Ако Вучић сада оде, ова политичка снага ће, упркос апарату и бројности, бити обезглављена и претворити се у политичког патуљка. То се догодило и са Демократском странком након Тадићевог одласка. Данас ту странку предводи Зоран Лутовац и то је нешто сасвим друго. Ако Вучић каже (као некад Јељцин) „уморан сам, одлазим“, СНС неће преживети ни пар недеља без њега. И никада више у политичком животу Србије та странка неће играти улогу коју има сада.

Морамо бити свесни да ће покушаји смене Вучића довести до политичког земљотреса и рушења целокупног политичког живота Србије. То желе поједини представници опозиционих партија, руководећи се Наполеоновом изреком да је „свака револуција пре свега 10.000 нових радних места“. Али многи заиста не схватају да ће без Вучића земља на одређено време уронити у анархију, а затим ће на власт доћи сасвим други људи које видимо на челу опозиционих поворки.

Да бисмо разумели политичку личност Вучића, морамо такође узети у обзир да он, као и сви харизматични политичари (у Веберовом тумачењу) импровизује и поступа у зависности од околности. Он не воли да чита с листа, не покушава да убеди публику да је у праву. Он покушава да увуче бираче (и противнике) у своју емоционалну сферу, да их натера да осете исто што он осећа. Тако долази до парадокса да најпрорускији политичар у Европи не наилази увек на масовну подршку проруског дела својих сународника. Незамењиви харизматични лидер се приликом доношења одлука руководи емоцијама, а народ је према таквим политичарим опрезан.

Не верују сви да ће се Вучић држати своје проруске политике и после избора 3. априла. Мисле да ако се притисак на српског лидера настави – а притисак ће само јачати – у једном тренутку код њега могу прорадити емоције и може донети одлуку која неће бити у корист Русије. Људи се тога плаше и то су управо ти људи који скандирају против Вучића. И не пада им на памет да га тим псовкама само изазивају да што пре окрене леђа Русији. Ни Тито ни Милошевић никада нису ни приближно осећали такав пресинг какав данас осећа Вучић. Уместо да ћуте током митинга подршке Руској Федерацији, људи раде на штету и себи и Русији (мислећи да су напакостили Вучићу).

Свиђало се то некоме или не, на геостратешком плану проруски вектор Србије долази до изражаја и постоји само захваљујући Александру Вучићу. Први пут после дугогодишње владавине прозападних либералних снага – такозване „жуте коалиције“ – традиционално, карактеристично за Србе русофилство коначно је постало фактор не само унутрашњег политичког живота. Прешло је и на спољну политику, односно на геостратешки ниво.

Никакав Бошко Обрадовић и никакав Млађан Ђорђевић, које ја одавно и лично познајем, не могу да утичу на спољнополитичку позицију Србије. Нису могли, не могу и неће моћи. А Вучић може. Заправо, и Слободан Милошевић је покушао да држи геополитичку равнотежу између Русије и Запада. Можда би у томе и успео, али 90-их година руска елита једноставно није имала времена за Балкан. Сада Русија помаже Србији на геостратешком нивоу. Наравно, Вучићево русофилство није пало с Марса. То није исто што и донедавно русофилство Земана у русофобичној Чешкој. Сама појава Вучића на политичкој сцени је последица традиционалне српске љубави према Русији. Да није било проруских осећања у српском друштву, не би било ни Вучића у његовом садашњем облику. Истовремено, данас нико сем Вучића не може да користи русофилство у спољној политици. Запад једноставно никоме неће дати такву прилику.
Зато изјаве представника српске опозиције да желе да се друже са Русијом али без Вучића звуче невероватно наивно. То је у принципу немогуће. Срби нису у ситуацији да изаберу неког политичара ко би био једнако (или још више) проруски расположен али нешто „правилнији“. Могућности су следеће: или сачувати проруски курс заједно са Вучићем, или срушити читав политички систем, изазвати анархију и предати власт новој „жутој коалицији“. А затим ће народ чисте савести наставити да воли Русију код куће, док ће у влади и скупштини седети људи који ће бежати од Русије као ђаво од тамјана. Русофилство као геостратешки програм више неће постојати за Србију. Познајем Србе који овако размишљају: „Ма нека западњаци преузму власт, само да Вучић престане да компромитује русофилске идеале које сам наследио од оца и деде, јер он је аморална личност“. Ја заиста не мислим да су људи који овако размишљају прави пријатељи Русије. Штагод они о себи говорили.

И, наравно, не може се занемарити вероватноћа да ће Александар Вучић бити приморан да пристане на компромис са Западом, тј. да уведе антируске санкције. Као што сам већ рекао, ниједан политичар у српској историји није доживео такав притисак какав тренутно доживљава Вучић. Можда само краљ Петар Карађорђевић, када му је у јулу 1914. постављен априори немогућ аустријски ултиматум. Александру Вучићу желимо да остане чврст и ментално јак да би издржао овај невероватан, немогућ пресинг.

Фотографија: IVANA MASTILOVIĆ JASNIĆ / RAS SRBIJA