По чему су Ниш и Новгород тако слични?

Нама се само чини да једино савремени градови имају неке сличности. Праве сличности се акумулирају вековима, а почињу од мудрог избора наших предака који су оснивали градове на најбољим местима: у плодним долинама, у подножју планина или на обалама великих река.

Два стара словенска града – Велики Новгород и Ниш, две реке – Волхов и Нишава, два су града хероја у којима су историја, независност и истрајност сазревале као старо вино.

РЈУРИК И КОНСТАНТИН

Овде, у Новом граду на обалама Волхова, позвали су легендарног варјага Рјурика да влада. Да ли становници Новгорода заиста нису знали како другачије да успоставе ред, или, како кажу савремени историчари, нашли су искусне плаћенике да их чувају од освајача, али то је чињеница. Слободни град до којег нису стигли Монголи и Татари постао је извор руске државности, центар северних земаља, прва република и узор руске архитектуре.

Високо над реком уздиже се Кремљ од црвене цигле – Детињец, како су га некад звали, са својих дванаест преживелих кула. Чак и у совјетским временима, када су успели да униште најдраже руском срцу светиње и у старим новгородским црквама отварали ресторане са клозетима на месту олтара, чак су и тада зидови тврђаве чували древни словенски дух. Као и мост преко реке Волхов, где су се млади момци скупљали да одмере снаге песницама, и беле арке пијаца, па чак и рецепт старе медовине. Ради овог пића, меса печеног у глиненим посудама и чувених краставаца који су се киселили на самом дну реке, и… ради свега тога долазили су у ресторан „Детињец“ чак из Лењинграда. Сећам се медовине у пластичним флашама коју сам увек доносила у редакцију после службених путовања на археолошка налазишта у Новгородској области. Мало је у Русији остало места где је историја надохват руке. Писма на брезовој кори плене машту. Као да древни становници Великог Новгорода директно разговарају са нама о својим пословима и љубавним доживљајима. Рибарске мреже извлаче сандук пун персијских ћилима које је нагризла вода. А ево и чешља који је нека новгородска лепотица испустила крај извора. А ево и трага стреле испод левог ока Богородице на икони „Знамење“ у једном од најстаријих храмова – у Софијској саборној цркви. Икона која је толико пута спасила град од освајача и свакаквих несрећа.

Ко зна којим би путем кренула руска историја да је Господин Велики Новгород издржао, да је сачувао своју независност и да се није предао Ивану Грозном. Али словенски дух је још жив на новгородском тргу, у старим храмовима, у ходницима Универзитета који носи гордо име Јарослава Мудрог. Кажу да у Русији никада није било демократије?! А Новгородска република?

***

Кроз читаву историју Ниша пролази војнички пут Виа Милитарис. Тим путем су прошли римски легиони са својим златним орловима. Војничким путевима и добрим комадом земље са обе стране реке Нишаве ишли су Хуни, Турци, Бугари, Угари, Аустријци, поново Турци. Подизали су утврђења, градили и рушили џамије и базилике, палили куће, бомбе су падале на недавно обновљене од последњег рата улице, и поново су се отварале цркве, лепотице су шетале тесним сокацима са ниским кућама, трговци су подизали све више табле са називима дућана, кафане су отварале врата… Војничка престоница Србије је јачала и свако ко је овде долази остављао је траг у њеној богатој градској култури.

Зашто су ова два словенска града тако слична: северни строги Новгород и овај успорени заљубљеник у живот под врелим јужним сунцем — Ниш?  

To је легенда којој нису потребни детаљи. Рјурик и Константин, још два Атланта који држе на плећима цивилизацију. Будући цар Римског царства, Константин, рођен је овде, а римски луксуз виле Медиjана, са стубовима и мозаицима, заувек ће постати културни пример градског стила.

Античка једноставност и лагани турски нагласак у именима, у архитектонским ексцесима и локалној кухињи трагови су дуге владавине Османлија. Невероватна фузија култура створила је посебан дух. Српске и циганске песме, чорба од телећег репа, која се кувала за римске легионаре, и бурек, који је Турчин први пут испекао пре 500 година у пекари испод моћних зидина тврђаве.

НЕСАЛОМИВИ ДУХ

Тврђава гледа на град својом чувеном Стамбол капијом. Сада је безбедна. По лепом дану овде шетају мештани и радознали туристи који на једном месту могу истовремено да виде римске рушевине, средњовековне грађевине као и оне из времена Османлија.

Бити на другом или чак трећем месту, несуђена престоница и дуго плаћати данак за упорну борбу за независност – то је судбина ова два града.

Мост на реци Волхов се сећа очајног отпора који су становници Великог Новгорода пружили московском цару… Ћеле-кула, у којој су, по наређењу турског паше узидане лобање погинулих српских ратника Првог српског устанка. Паша је рачунао да ови зидови треба да постану упозорење Србима. Кула и данас стоји, али не као упозорење, већ као сећање на цену коју су поносни Срби платили за своју слободу.

На другом крају града је још један споменик несаломивог духа. Бараке у којима су током три страшне године нацистички злочинци убијали хиљаде људи – Србе, Јевреје, Роме. У логору „Црвени крст“ 12. фебруара 1942. логораши су извели први покушај масовног бекства у поробљеној Европи: сто пет затвореника је потрчало као бодљикавој жици. Неки су убијени на лицу места, али неки су и побегли.  

А како се не сетити војника Волховског фронта који су изгубили животе у Сињавинској операцији да би окончали опсаду Лењинграда…

Истрајност, храброст, слободан дух као наслеђе древне културе. Ето по чему су слични стари градови.

ЗАЈЕДНО ДО ПОБЕДЕ 

Питам се сада да ли је међу војним лекарима који су дошли у Ниш да помогну у борби против невидљивог непријатеља, епидемије, били и људи из Новгорода?

Епидемија је дошла у град изненада и са неочекиваном снагом. Ниш, трећи највећи град у Србији, одмах је заузео друго место после престонице по броју заражених.

Главна болница у Нишу је још и медицински центар региона, што значи да се ту лечи око 2,5 милиона људи. Тако је Ниш поново постао незванична војна престоница источне и јужне Србије. У почетку се чинило да нова болница са модерном зградом има довољно места — 700 кревета, али испоставило се убрзо да је то недовољно… Онда је Руско-српски хуманитарни центар, који у Нишу ради већ 8 година, прискочио у помоћ.

„… У петак сам био у Руско-српском хуманитарном центру, разговарао са директором Андрејем Мамченковим. Они нам дају пољске кревете, душеке, ћебад, столове и столице за организовање привремених болница у хали Чаир и другим местима“, рекао је Милош Банђур, заменик градоначелника Ниша и шеф штаба за ванредне ситуације.

А 3. априла је стигла и помоћ из Русије. 11 авиона, 87 вирусолога и лекара Министарства одбране, специјална опрема, средства заштите и 16 возила. Две бригаде су остале да раде у Београду, а пет се упутило у Ниш, Кикинду, Ваљево и Ћуприју. Штаб стручњака руске војске за источну у јужну Србију је био у Нишу.

„Руске војне јединице су дезинфиковале све главне медицинске установе у Нишу и широм јужне и источне Србије“, наставља Милош Банђур. „Управа града и Руско-српски хуманитарни центар су се веома трудили да буду јака подршка руским стручњацима. На Васкрс, у име града заједно са директором РСХЦ Андрејем Мамченковим посетили смо браћу Русе и честитали им празник“.

Поводом завршетка мисије руских стручњака, организован је свечани пријем у градској скупштини Ниша.

Другачије и није могло бити. Како су Нишлије могле да пусте руске пријатеље кући, а да их не нахране специјалитетима своје чувене кухиње: чорбом од телећег репа по рецепту римских легионара, топлим буреком и српском сармом? Узгред, сарму имамо и ми и зовемо је „голупци“, само што ми не користимо кисели купус. Мала разлика, зар не?