Спуштајући се са аутопута Београд – Ниш у правцу аеродрома „Константин Велики“, наилазиш на огромну раскрсницу. Са једне њене стране су окрњени нишки солитери, а са друге огромна бела складишта бензина „Гаспрома“. 

У близини је Руско-српски хуманитарни центар. 

Топао ветар подиже прашину и вијори тробојке. Док чувар проверава наша документа, знатижељно разгледамо објекат. 

Крај огромног црног хангара наслагани су као коцкице теретни контејнери. Олег Ганијев, спасилац и носилац ордена „За заслуге пре Отаџбином“ говори да се то зове „Штурм“ и служи ватрогасцима за тренинг. Унутра је мрак и врућина, а кад су вежбе „Штурм“ напуне димом, укључе сирене, чују се крици повређених, и ватрогасац се пробија кроз лавиринт, а излази кроз отвор на крову и спушта се кроз посебну цев. 

— Неки не могу да положе овај тест, — каже Олег. 

— А ватрогасцу који не прође „Штурм“ није дозвољено да ради. Може само да буде возач. Српски ватрогасци немају овакве тренажере и долазе код нас да вежбају, — каже спасилац. 

Крај „Штурма“ видим скроз филмску сцену: полицијски ауто се закуцао у бензинску пумпу, крај њега још једно разбијено возило. Спасиоци овде вежбају извлачење рањених, секу каросерију специјалним инструментима. 

Кроз пет минута схватам да се и недовршена зграда користи као тренажер. Олег поносно показује зид као у пењачком клубу. Сам га је направио. Овде тренирају алпинисти. Овде се чак и отвор за лифт користи као тренажер. На оваквим објектима ватрогасци уче да буше и секу бетон. 

Од висине ми се врти у глави. Морам да признам да ме у спасиоце неће узети. 

Олег Ганијев, учесник десетине спасилачких операција по целом свету, говори да Руско-српски хуманитарни центар сарађује са аеродромом „Константин Велики“ и учи његове сараднике да склоне запаљени авион са писте, па и многим другим стварим повезаним са ванредним ситуацијама. 

Дочекује нас директор РСХЦ Виктор Гулевич. Он руководи центром већ две године заједно са својим српским колегом Бојаном Гламочлијом. Идемо у хангар где се чува опрема за хуманитарну помоћ. 

— Овде имамо комплетну опрему за шаторски камп, можемо да сместимо хиљаду и по људи и да им дамо све, од шатора до посуде, — говори Виктор Гулевич, показујући нам полице са упакованим пољским креветима и душецима, генераторима, пећима на дрва, петролејским фењерима. 

— Кад се Србија пре неколико година суочила са емигрантском кризом, ми смо на граници постављали овакве кампове, помагали Србима да организују смештај за избеглице, — сећа се директор РСХЦ. 

Овде је и велика количина ватрогасне опреме, наилазим на занимљиве инструменте. Постоје и ранци за гашење пожара али и нешто налик на метлу која је заврнута у крпу, а служи за гашење запаљене траве. Кевлар не гори иако изгледа као обична врећа. Виктор Гулевич каже да ће ову опрему центар поделити ватрогасцима добровољцима у сиромашним српским областима. 

Ту је и кутија са инструментима. Кад спасиоци из Русије долазе да помажу Србима, не довозе тешке инструменте, већ их узимају овде. Велике маказе и пиле за бетон и гвожђе покривене су огреботинама. 

Пролазећи поред гумених чамаца и паркираних „Нива“, идемо у канцеларије РСХЦ. Мрачне ходнике красе само многе дипломе и награде на зидовима. 

— А где су сви? – питам Виктора и Олега. 

— Који сви? Имамо шесторо Руса и седморо Срба, — говори директор. 

— Ви сте сигурно мислили да имамо одред људи, — смеју се спасиоци. 

— Мислила сам да је овде као у Бондстилу, — кажем ја. 

— Ма какав Бондстил, — одмахује руком Виктор Гулевич. 

Иза матираног стакла видим фигуру секретарице Татјане, Српкиње која идеално говори руски. Кува нам чај. 

Виктор Гулевич пали светло у једној канцеларији. 

— Ми се сад не бавимо спасилачким операцијама: планирамо да добијемо међународну дозволу образовне установе и почнемо да припремамо стручњаке, — каже директор. 

— У принципу, овде истовремено може да учи група од шездесет људи, — говори Виктор Гулевич, показујући велике учионице опремљене рачунарима, на којима су различите врсте симулатора. 

Ту су и кутије са инструментима. Узимам у руке маказе за гвожђе. 

— Ако ти падну на ногу, ми смо у стању да ти је овде брзо ампутирамо, — шали се Виктор Павлович. 

— Како су само тешке, — чудим се ја. 

— А замисли како спасилац трчи са тим клештама, — говори директор. 

Не, није ми суђено да будем спасилац. 

Поред четири учионица ту је и Центар за управљање кризним ситуацијама. Личи на обичну салу за састанке. Олег Ганијев говори да у случају ванредне ситуације, на пример поплаве, Центар на захтев Србије може да почне да прати поплављену област са руског сателита и да прогнозира развој догађаја. 

Ту је и сала за конференције, коју су активно користили за време руско-српских вежби у Нишу од 25. до 28. јуна. Тада су изложени и различити инструменти за спасавање људи. А у будућности ће просторију моћи да користе за лекције преко интернета које ће водити руски предавачи. 

Руско-српски хуманитарни центар у Нишу сарађује са санктпетербуршким Универзитетом Министарства за ванредне ситуације, где повремено долазе на обуку стручњаци са Балкана. 

— Сваке године шаљемо неколико група из 15 области Србије на курсеве у Санкт Петербург и Москву. За децу организујемо кампове у Србији. Па они немају ни прву помоћ и заштиту као школски предмет, — каже Олег Ганијев. 

Сада се може рећи да РСХЦ постепено прераста из логистичке организације у образовну установу. Перспективе су добре, сматра директор. 

— Послати Србе на курсеве у Русију је ипак скупо: авионска карта, хотели. А овде ће им бити јефтиније да уче. И ефикасније за све нас. Тим пре што српска страна обећава да ће подићи студентски дом. Ми ћемо звати предаваче и сами ћемо држати часове. Надамо се да ће нам све успети, — говори Виктор Гулевич. 

На растанку стојимо између два огромна генератора. Сваки може да напоји струјом читаву болницу. А то је спас за неколико десетина људских живота. 

— Захваљујем вам на вашем раду и гостопримству, — кажем ја. 

— Допало вам се код нас, — питају они. 

— Допало ми се, — одговарам. 

— А амерички амбасадор Кајл Скот је отишао разочаран. Рекао је да је очекивао више, — смеју се спасиоци. 

— Вероватно је мислио да у свакој канцеларији имате по шпијуна, — кажем ја. 

— Начитао се својих новина, — смејемо се ми и рукујемо. 

Фото: Дмитриj Лане