Европска комисија је недавно смислила нову методологију процеса приступања ЕУ који се тиче земаља Западног Балкана. Програм предвиђа строгу контролу апсолутно свих процеса који се одвијају у државама, а пре свега односи се на Албанију и Северну Македонију, јер преговори о пријему тих земаља нису започети. Што се тиче Србије и Црне Горе речено је да од њих самих зависи да ли ће се придржавати нове методологије.

Главна разлика од старих правила је та што званичници ЕУ стичу већу контролу над земљама кандидатима. Преко својих представника надгледаће процес увођења реформи потребних за приступање ЕУ и усмерених на „демократизацију“ институција власти, борбу против корупције и јачање владавине права.

Следећа новина је одржавање редовних самита ЕУ — Западни Балкан, на којима ће руководство земаља кандидата подносити извештаје о обављеном раду.

Приступни преговори са кандидатима који отежу са реформама би могли бити успорени, одложени или прекинути.

Поред тога, боље ће се чути шта свака чланица ЕУ мисли о придошлицама. А међу старим члановима има пуно евроскептика и противника њеног проширења.

Иницијатор нове методологије за пријем била је Француска. Зашто то наглашавамо? Прво, у одсуству Велике Британије у Европској унији улога Париза, која и раније није била мала, нагло расте. Друго, Француска је Европској комисији поднела још строжи предлог о земљама Источног партнерства. Подсећамо да ту спадају Белорусија, Украјина, Молдавија, Грузија, Јерменија и Азербејџан.

О перспективама пријема балканских држава у ЕУ

Словенија и Хрватска су већ ушле у Европску унију (2004. односно 2013). Хронологија њиховог пријема понавља редослед признања ових земаља од стране Запада: распад Југославије је почео са Словенијом. Док је Београд безуспешно покушавао да задржи ову републику, Немачка и Француска су признале њену независност. Немачка је такође била једна од првих која је признала суверенитет Хрватске. Истина, тамо није прошло без рата. Појавила се Република Српска Крајина коју је уништила хрватска војска (и не без помоћи мировних снага УН).

Пријем Босне и Херцеговине је тренутно немогућ. Бар не у постојећем Дејтонском формату. Босански Срби се упорно супротстављају политици бошњачких лидера. Милорад Додик је недавно изјавио да је Република Српска спремна да се одвоји од БиХ. Нестабилна домаћа политичка ситуација вуче на дно ову државу, а Европска унија то успешно користи као изговор за одлагање почетка преговора о чланству.

Албанија и Северна Македонија ће покушати да отворе приступне преговоре 6-7 маја на Самиту у Загребу. Почетком године европски комесар Оливер Вархељи је већ посетио Тирану и Скопље и убеђивао тамошње власти да је „интеграција ових земаља један од главних приоритета Европске комисије“. Занимљиво је да је Северна Македонија, стојећи у реду за ЕУ, већ успела да уђе у НАТО: очекује се ратификација протокола о учлањењу само још од шпанског парламента.

Србија, дугогодишњи кандидат за чланство у ЕУ, још увек не зна своје датуме. „Као што знате, ми смо на путу европских интеграција већ 20 година. Још само Турска тако дуго чека на ред“, рекао је српски председник Александар Вучић у интервјуу за Еуроњуз 23. јануара. Разлог тога је дуготрајни сукоб Београда и Приштине, чији се дијалог одвија изузетно споро. Косово планира да тек 15. марта делимично укине таксе за увоз робе из централне Србије, а то и јесте услов да се Београд врати преговорима.

Што се тиче Црне Горе, према Вархељију, земља ће можда бити спремна за чланство до 2024. године. Он је то изјавио током састанка са председником Милом Ђукановићем 7. фебруара у Подгорици.

predsjednik.me

Али „европску перспективу“ земље квари криза која је обухватила Црну Гору након скандалозног Закона о слободи вероисповести који је Милов парламент усвојио, а који легализује одузимање имовине црногорским епархијама Српске православне цркве. Вархељи је, коментаришући ситуацију око закона, напоменуо да иако ЕУ и Европска комисија нису саветовале Подгорицу како да регулише верске слободе, препоручиле су да се нађе компромис (али као што знамо Ђукановић не жели да се договара и оптужује Београд и Москву за покушај дестабилизације ситуације у земљи). Занимљиво је да се Вархељи током посете Црној Гори састао и са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, који је европском комесару указао на неуставну и дискриминаторску природу овог закона.

Све у свему, очигледно је да ЕУ сваки пут ствара нови повод за одлагање пријема држава Западног Балкана у „европску породицу“. Стиче се утисак да се балканске државе, као и Источно партнерство, цинично користе као санитарни кордон. Први је антисрпски, а други антируски. Нико и не жели да види ове државе у ЕУ, јер Унији не требају заједничке границе са великим геополитичким играчима. Зато ће се, по свему судећи, ова игра „мачке и миша“ и даље наставити.