У Москви је недавно завршен 15. Међународни филмски фестивал „Руско зарубежје“ (Руси у иностранству, руска емиграција). Стални учесници и гости овог јединственог филмског форума су редитељи и сценаристи из Србије, Бугарске и Грчке, као и истраживачи историје и културе руске емиграције. А филмови који се сваке године приказују говоре о судбини Руса који су морали да напусте отаџбину, а многи од њих су наставили живот на Балкану.
Филмски фестивал увек почиње 7. новембра, што је веома симболично: Октобарска револуција и грађански рат који је уследио изазвали су први и највећи талас избеглица. Руска дијаспора је у већој мери филозофски појам, а не географски: то је сећање на емигранте првог и другог таласа, то су наши савременици трећег и четвртог таласа, и то су такође људи који данас представљају руску културу, науку и образовање у иностранству, као и њихов стваралачки и интелектуални допринос. „Ми смо деца исте земље и никоме нисмо потребни сем једни другима“, веома прецизно је приметио редитељ Сергеј Зајцев, председник „Руског зарубежја“ још 2007. године када се фестивал први пут одржао. И заиста, отаџбина не може у потпуности функционисати и постојати без свих својих сународника.
Фестивал који траје недељу дана обухвата не само пројекције филмова, већ и музичке и књижевне вечери, округле столове, сусрете са историчарима и филолозима који истражују наслеђе руских емиграната.
Ове године фестивал је отворила „балканска“ тема: већ првог дана ван конкурса приказан је филм „С молитвом и љубављу“ из 2014. године (режија Александра Русакова) – омаж творцу овог документарца: Александра је преминула у априлу ове године. ТВ редитељ, сарадница одељења културних програма Дома руске дијаспоре „А.И. Солжењицин“, била је ауторка многих документарних филмова. Једна од најсјајнијих страница филмографије Александре Русакове је њен филм о руским кадетима у емиграцији. Јунаци филма „С молитвом и љубављу“ су дипломци кадетског корпуса у Белој Цркви, који су наредним генерацијама пренели традицију и обичаје кадетског братства, наставили кадетско васпитање и школовање у емиграцији.
У такмичарском програму учествовао је документарни филм „У потрази за местом“ српског редитеља Мирослава Бате Петровића. Аутор је познат по филмовима попут „’Лудило’ Саве Шумановића», „Ерна, Ерна …“, „Прослава“ и „Како сам снимао ‘Американца’“. Јунакиња филма, представљеног на овогодишњем конкурсу, је млада руска сликарка Софија Ечина, родом са острва Итуруп. „Од детињства сам желела да истражујем свет око себе — и материјални и имагинарни …“ — признаје Софија. Добивши стипендију за школовање у Немачкој, она почиње своје стваралачке и изложбене активности у Европи, али је на крају Србија за њу постала прави други дом, где данас представља модерну руску културу. Поред сликарства, Софија се бави књижевним стваралаштвом. Ауторка је многих прича о животу у Београду.
Балкан су и ове године на филмском форуму представљале „судије“: у раду жирија конкурса играног филма учествовао је продуцент Владимир Јастреба из Бугарске, који је много учинио за популаризацију руског филма у иностранству.
У оквиру фестивала одржан је и сусрет са професорком Филолошког факултетат у Београду Ирином Антанасијевић, посвећен руском стрипу у Краљевини Југославији. Ирина Антанасијевић се дуго бави проучавањем наслеђа и судбина руских карикатуриста на Балкану. За учеснике и госте манифестације одржала је лекцију на тему „Руска адреса Београда: Јуриј Лобачов (1909 – 2002)”.
Јуриј Лобачов је у емиграцији постао познат под псеудонимом Џорџ Стрип. Упознао је Југословене са новом врстом ликовне уметности која је на Балкану добила назив по његовом псеудониму. Чак и тада, средином прошлог века, Лобачов је показао да уметност стрипа има не само забавну функцију (авај, неки се и данас придржавају овог стереотипа, а понекад у великој мери потцењују могућности стрипа). Тако се, посебно, захваљујући Лобачову, појавио едукативни стрип о првом српском просветитељу – Светом Сави, који је ушао у школску лектиру.
Многе фотографије и артефакти представљени на изложби део су личне архиве уметниковог сина Дмитрија Јурјевича Лобачова. Једна од породичних реликвија је дневник који је 14-годишњи Дмитриј почео да води на дан хапшења његовог оца (као и многи руски емигранти, Јуриј Лобачов је пао у немилост после свађе Тита и Стаљина).
14. новембра проглашени су победници филмског конкурса. „Заклетва“ (2019) руског редитеља Романа Нестеренка проглашена је за најбољи играни филм.
Главни лик, психијатар Наум Балабан, је права историјска личност. Радња филма почиње 1910. године, када представница старе руске племићке породице Јелизавета Нелидова постаје Наумова супруга. Брачни пар ће проћи кроз грађански рат и репресије, али најтежа искушења која ће их задесити су живот и рад на окупираном Криму, где је Балабан спасао животе многих својих пацијената. И ту долази до судбоносног сусрета са Густавом Шефером, Наумовим пријатељем са Универзитета у Минхену и човеком који је запросио Јелизавету, а она га одбила…
Награду за најбољи документарни филм добила је руска редитељка Наталија Спиридонова, аутор филма „Софија Федорченко, милосрдна сестра, или Како се Демјан осветио“ (2020). Списатељица Федорченко је прошла кроз Први светски рат као медицинска сестра. Оно што је видела на фронту описала је у књизи „Народ у рату“, у којој су и сећања обичних војника. Ова драгоцена сведочанства високо је оценио песник Максимилијан Волошин, али сама Софија је била оптужена за фалсификацију. Све то ју је довело до тешке болести. Али упркос свему наставила је да пише и учинила много за развоје сојветске дечје књижевности.
Награда филмског фестивала „Руско зарубежје“ је филозофски пароброд скулптора Галине Шилине. Сваке године 14. новембра бронзани пароброди плове у најудаљеније крајеве планете: победници носе своје награде и успомену на овај филмски фестивал. Али без обзира колико километара дели ове градове и земље, ако се удубите у историју, готово сигурно ће се испоставити да се руски говор свуда чуо, а чује се и данас.
