Србија никада није била на списку земаља које сам маштала да посетим. Када размишљаш о егзотичној Куби са плажама белим као снег или азијској вреви са јефтином уличном храном Балкан се некако губи. Све до овог лета када смо ја и моји пријатељи из других европских држава почели да размишљамо где се можемо срести. Због пандемије на листи могућих локација нашла се и Србија. Карте и смештај су јефтинији него у другим европским државама, а виза није потребна. Тако смо ми за једно вече одлучили да путујемо у Београд у који се нисам заљубила на први поглед: ми смо се као даљи рођаци дуго посматрали са неповерењем.

Да ли је то корозија или таква врста дизајна?

Шта сам знала о Србији пре овог пута? Готово ништа. То да је Београд био главни град бивше Југославије. Да је српски језик сличан руском. И потајно сам се надала да сви мушкарци у Србији изгледају божанствено као Горан Бреговић и да су исто тако харизматични.

Пре пута сам прочитала десетак чланака са препорукама шта посетити у Београду. Пријатељи који су већ били у Србији саветовали су ми њихова омиљена места. Имали смо план како ћемо сваког дана посећивати једно од тих места. Сад ми се чини да је то била најгора идеја нашег путовања.

У препорукама искусних путника био је ресторан на сплаву. Пошто смо погледали слике залазећег сунца и коктела у прелепим чашама, обукли смо нашу најлепшу одећу. Гугл мапа нам је понудила да кренемо пречицом и прошетамо се. Поверовали смо паметним телефонима и нашли се на неасфалтираном путу крај којег су били набацане цеви и каблови. Наши пратиоци на Инстаграму су оценили овај контраст, али потпетице моје другарице нису биле спремне за такву авантуру…

Некако смо стигли до сплава. Коктели су били неочекивано скупи, али прелеп залазак ипак кошта, зар не? Небо је, међутим, било тмурно и залазак нисмо ни видели. Још једно изненађење је био тоалет. Питали смо се да ли је стварно све зарђало или је то замисао дизајнера? Тако сам у тоалету први пут помислила да можда и не треба разгледати Србију по неким списковима.

Други пут смо желели да пробамо ракију у кафани (наравно, са списка), али дегустација није кренула по плану. Једном смо, међутим, у потрази за кафићем где бисмо могли да доручкујемо, залутали у локал у којем је ракије било у изобиљу: све је било крцато великим и малим флашама са шљивама на етикети. Продавац није говорио енглески, али је позвао своју другарицу из оближње продавнице. Она је на руском рекла: „Да бисте изабрали ракију, морате је попити!”. На моју примедбу да је на улици +30 и да још нисмо доручковали, она је рекла: „Па ви сте Руси!“. У мом друштву сам Рускиња била сам ја, али сви остали Европљани, ни не знајући језик су одобрили план климајући главом. Попила сам ракију као вотку, и домаћину се то није допало: показао ми је како се пије малим гутљајима. У другом кругу дегустације постепено ми је постало свеједно какву ћу ракију са каквим укусом понети кући и да ли ћемо наћи где да доручкујемо.

Прво се опусти

Смрачило се и по плану смо отишли у ресторан медитеранске кухиње са терасом. Обећано нам је много укусне хране, али се из неког непознатог разлога показало да је ресторан обична кафана са много алкохола и меса. Пронашли смо терасу, али је столице покрила маховина. „Вероватно је то исто као и са рђом у тоалету“, помислила сам. Моја размишљања је прекинуо један од мојих пријатеља: „После овог путовања постаћу вегетаријанац! Овде једемо месо за доручак, ручак и вечеру!»

Да бисмо некако оправдали толику количину хране, одлучили смо да идемо на јахање. Преко интернета смо нашли место где су пристали да нам изнајме коње за 75 евра по особи. Чим смо изашли из таксија, кренуо је јак пљусак, покисли смо и само успели да се сакријемо у најближем кафићу који се већ затварао. Тренер јахања нам није одговарала на позиве, бармен нам је понудио вино и тражио да му покажемо фотографију тренера. Препознао је девојку и сам јој се јавио. Зачудо, одмах је одговорила. Испоставило се да је час јахања одложен због пљуска. Пола сата касније сунце је изашло, али земља је била мокра и морали смо још да чекамо. Као најнестрпљивија у друштву нисам бирала речи. Па каква је ово услуга?! Бармен ми је донео другу чашу вина (иако је нисам наручила) и мало сам се смирила.

Да, овде људи пре свега живе свој живот, па тек онда обављају неке функције, а да притом нимало не покушавају да оправдају ничија очекивања. И, наравно, донеће вам кафу или вино. Али прво се опустите.

Универзална формула — може

Испоставило се да је српски заиста сличан руском, али у Београду није било проблема са комуникацијом: чинило се да сви течно говоре енглески. Али тако је само изгледало.

Намерно смо изабрали хотел са перионицом веша: гардероба за две недеље је једва стала у наше кофере. Али прање мајице у хотелу коштало је 5 евра, фармерки — 10. Одлучили смо да потражимо перионицу у граду. Тек из петог покушаја смо имали среће, али старија власница перионице уопште није говорила енглески, и ми смо на све могуће начине објаснили шта желимо и сазнали колико ће времена и новца за то требати. Сетила сам се неких српских фраза које сам чула на улици.

Добар дан! Може… Wash the clothes, — убацио је један пријатељ. Неко трећи је показао рукама како изгледа процес прања.

То је вероватно са стране изгледало јако смешно. Жена се насмешила и рекла: „Може!“ Брзо је пребројала наше ствари, поделила их по боји и врсти тканине и предала нам папир. Показала је на календару сутрашњи дан и рекла: „Пет“.

Сутрадан смо добили чисте ствари, платили само неколико евра. Тако сам схватила да ако ми нешто у Србији треба морам питати „може“ и показати ту ствар. Ово обично решава све проблеме. Најважније је да са тобом не почну да причају на српском. „Има превише мештана“
Током дана је било врело и пало нам је на памет да идемо на купање. Од Београђана смо сазнали да је најпопуларнија плажа Ада Циганлија, али они нам нису саветовали да идемо тамо: превише је мештана, боље идите у аквапарк! Примедба да „има превише мештана” нас је заинтересовала више од водених тобогана и базена.

Таксиста нас је оставио прилично далеко од плаже и по врућини смо једва стигли до одредишта. Породице са малом децом и псима су заузимале целу плажу. Истовремено, многи су без бриге остављали своје ствари па чак и телефоне на обали.

Одлучили смо да идемо на ограђену плажу са лежаљкама. Неко од мојих пријатеља је приметио да то може бити приватна плажа. Међутим, ако у кафићу купите бар флашу кока коле, добијате лежаљку, па чак и сунцобран. Слободног сунцобрана ипак није било, и ја сам се огрнула пешкиром из хотела да ми не изгоре рамена. Неки од конобара су, видевши ово, ипак однекуд донели сунцобран.

Обилазак паркова нисмо планирали али смо ипак одлучили да идемо у Студенски: тамо је један од мојих пријатеља упознао љубазну локалну омладину алтернативних погледа, и ту су га научили да псује на српском. Нисмо рачунали на часове српског, али на клупама смо затекли младе момке и девојке са подераним чарапама и разнобојном косом. Неко је свирао гитару. Попричали смо са момцима и девојкама и сазнали да се овде окупљају скоро свако вече: лети је много боље овде него свирати испред улаза одакле их прогоне.

Boat hopping

Европљани су ми испричали да је Србија центар ноћног живота у Источној Европи. Они су били на музичком фестивалу Егзит у Новом Саду и тамо осетили посебне вибрације: као да после много година ограничења коначно можете да се опустите и пређете границе рутинског живота, растворите се у музици. На музичке фестивале у Србији нисмо доспели – чекало нас је нешто занимљивије.

Идеја да идемо у ноћни клуб на сплаву нас је прво насмејала: па зар не може само да се изнајми јахта и направи своја забава? Али Европљани — они који долазе у Србију на фестивале – убедили су нас да је то сасвим друга прича. Можете прелазити са једног сплава на други целе ноћи: ако у свету постоји bar hopping овде имате boat hopping – прескакање са сплава на сплав.

Сплавови су се чули издалека: из неког разлога мешавина рок музике, локалног хип хопа, техна и фанка није иритирала, већ се спојила у један ритам над Савом.

Поред сплавова, на трави и клупама, седели су људи, неки чак са малом децом у тако касним сатима. Прелазили смо са сплава на сплав зарђалим степеницама. Када то радите, прелазите у друго пространство, одричете се земаљских проблема и заједно са стотинама непознатих људи љуљате сплав у истом ритму. Тако се рађају и оне вибрације због које Европљани овде долазе поново и поново.

Враћали смо се у хотел ујутро, када је Београд почео да се буди. Светла су се већ угасила, небо је попримило ружичасте нијансе. Чекајући на мосту да прође пијано друштво да бих могла да сликам небо, помислила сам да Београд и није тако лош.

Једини план који је успео

Последњег дана имали смо имали екскурзију по граду коју су нам организовали локални ентузијасти за „донације“. Наш водич Михајло је окупио групу на једном од централних тргова и одмах нас упозорио: биће вруће у сваком смислу. Припремила сам се да слушам досадна предавања о историји града. Наравно, корисно је упознати се са историјом места у коме се налазите, али чим се путовање заврши одмах бришете ове податке као непотребне.

Крај хотела „Москва“ Михајло нам је испричао шалу: за време нацистичке окупације Београђани су говорили да је ово једина Москва коју Немци могу да освоје. Немци у нашој групи нису били баш срећни да то чују: „па то је све било тако давно…“

Разгледала сам луксузни, блиставо златни улаз хотела — у најбољим традицијама нашег Петерхофа — и одједном сам помислила да је ова екскурзија једини план који је успео.

„Све велике зграде овде су подигли Руси“, наставио је Михајло своју екскурзију, показујући на монументалну Пошту.

Задржали смо се дуже крај једне порушене зграде. У почетку је нисам ни приметила. Има и других зграда у Београду којима је потребна поправка, па временом престанете да обраћате пажњу на њих, као на маховину или рђу. Али ова је била посебна: у порушеној згради Радио-телевизије Србије убијено је за време НАТО бомбардовања 16 новинара.

Екскурзија се завршила, а Европљани су почели да се жале: водич је говорио о НАТО „злочинима“, али није ни поменуо 2000-те и „нову историју“ Србије! А Југославију?

Истовремено сам осетила тугу и радост. Тугу јер је историја земље повезана са таквим трагедијама које и данас изазивају контроверзе. Радост јер сам схватила: вратићу се у Србију. Поред те рђе и маховине лако се пропусти оно главно. Србија је постала једина европска земља на мојој листи у којој су према мени показали исто интересовање као и према Европљанима. Напокон ме нису питали за политику и шта осећам према председнику. Много важније је било нешто друго: песме у парку јер не можете испред улаза, сунцобран на плажи јер су вам изгорела рамена, вино на рачун локала јер сте превише узнемирени.
Схватила сам да међу нама не може бити неповерења. Као стари пријатељи, знамо превише да бисмо се међусебно запоставили.
И да, српски мушкарци су заиста харизматични и изгледају божанствено док пуше цигарету на летњој тераси.