Балкан је посетио нови комесар Европске уније за проширење и суседство Оливер Вархели. 15. јануара је био у Северној Македонији, а већ следећег дана састао се са руководством Албаније. Посета високог госта није случајна: дугоочекивани спој Западног Балкана са ЕУ је сасвим могућ, „треба се сам мало потрудити“.
Подсећамо да је прошле године француски председник Емануел Макрон изјавио да ЕУ није спремна за интеграцију са Албанијом и Северном Македонијом, а отворено су га подржале Холандија и Данска, незванично и многе друге чланице ЕУ. Ипак, питање проширења ЕУ остаје актуелно.
Тако је аустријски канцелар Себастијан Курц јавно обећао да ће се борити против француског вета. „Увек смо имали добре везе и контакте са Источном Европом и ми (Аустрија – прим.ред.) смо покушавали да смањимо разлику између Западне и Источне Европе, да упоставимо јаче везе“, додао је он.
Такав је став заузео и Оливер Вархели: „Својом првом посетом Западном Балкану као комесар за проширење желим да покажем да је за Комисију и мене лично европска перспектива овог региона у приоритету. Ми се залажемо за даље преговоре о учлањењу Албаније и Северне Македоније и убрзање процеса“.
Оливер Вархели је убеђен да ће се дијалог наставити већ у мају 2020, а конкретне захтеве кандидати могу очекивати у фебруару.
„Сматрамо да смо на високом нивоу спремности и да одговарамо захтевима ЕУ. Северна Македонија не бежи од задатака и детаљних инструкција. Напротив, ми желимо да покажемо да смо достојни и да немамо ништа против паузе у процесу евроинтеграције у случају неуспеха. Тесно ћемо сарађивати са комесаром Вархелијем у следећим фазама“, изјавио је министар спољних послова Северне Македоније Никола Димитров.
Исту спремност за сарадњу показује и Тирана.
„Албанија ће поступити тако, као да су преговори прошле године били успешни. То је једини начин, независно од тога да ли ће бити постигнут консензус унутар ЕУ или неће“, изјавио је премијер Албаније Еди Рама.
Без обзира на све ове позитивне изјаве јасне представе како испунити очекивања ЕУ нема ни у Скопљу, ни у Тирани, ни у Бриселу.
Од Албаније се, на пример, очекује да оствари оно што се не може остварити – да победи организовани криминал. Еврокомесар је у Тирани изјавио да високо цени прогрес земље у спровођењу реформи, посебно у правосуђу и изборном праву. Али додао је да постоје и озбиљни проблеми: „Морамо јаче да се боримо против организованог криминала и корупције.“
Треба рећи да од 2,87 милиона становника Албаније око милион и по живи у сиромаштву. Поред пољопривреде и угоститељства, главни извор зараде је организовани криминал који подржава и власт. Тако да је борба против криминала у Албанији исто што и позивати на свргавање власти, односно наиван захтев Европске уније.
Од Северне Македоније се такође тражи неизводљиво: да одмах реши питање корупције и да престане да служи као база за илегалну миграцију. У земљи у којој се плата од 250 евра сматра сасвим прихватљивом и чак жељеном, другачије не може бити. Стога сви ови захтеви и препоруке су чиста фарса.
Али у Бриселу, Тирани или Скопљу нема и не може бити наивних људи. Свима је јасно да постоје званичне изјаве и практични интереси који се могу значајно разликовати када је у питању Европска унија као бирократски механизам, заинтересован за сопствено ширење. Попуњавање редова и јесте гаранција његовог континуираног постојања и предмет интереса појединих земаља које плаћају бриселске рачуне.
Зато су еврочиновници спремни да узму и Албанију са својом мафијом, цензуром и корупцијом, и непризнато Косово са нерешеним статусом које предводе ратни злочинци. У Бриселу су спремни да зажмуре на све, као и на ширење фашизма у Хрватској.
Међутим, то не значи да ће и они који пуне буџет ЕУ показати такву спремност. Они ће морати не само да плаћају рачуне за Северну Македонију, већ и да се боре са додатним потешкоћама. Недавно је, на пример, премијер Албаније Еди Рама понудио да се тргује албанским држављанством, што је посебно изазвало негодовање у данском парламенту.
Париз, Берлин и Амстердам, који су у прошлости имали проблеме због своје претерано либералне политике, сада су више оријентисани на националне интересе, а не на „глупости“ из прошле деценије. Стога, да би се придружиле Европској унији, мале, али поносне балканске државе мораће да понуде Европи нешто заиста корисно, уместо имитације реформи, борбе против корупције и криминала, зачињене разговорима о слободи говора, људским правима и другим „вечитим вредностима“.
Коначну одлуку и посебне захтеве ћемо тек чути, али и сада можемо да закључимо да европски комесар за проширење и суседство Оливер Вархели није дошао да охрабри владе у Скопљу и Тирани, већ да им објасни да се морају максимално потчинити и бити корисни. У супротном, евроинтеграције неће бити.
