Пре неколико дана, оснивачу и главном идеологу пројекта „Балканист“ Олегу Бондаренку десила се врло необична за Русију ствар: у центру Москве, усред бела дана (мада, ипак предвече) у једном прекрасном ресторану балканске кухиње који овде нећемо рекламирати Олега је напала група грађана и поцепала му кошуљу. Да ли су то били неидентификовани хулигани? Не, драги читаоче, били су то најближи пријатељи Олега Владимировича, који су њему, срећном оцу тек рођеног детета, желели по српском обичају све најбоље!
Одакле долази овај обичај цепања кошуље (мада, последњих година све чешће мајицу, понекад се на тој мајици претходно наштампа име новорођене бебе) и шта значи?
Почнимо од тога да велики део српских националних обележја није тако стар: национална капа шајкача појавила се 20-их година 20. века, национални српски поздрав са три раширена прста појавио се почетком 90-их истог века. Раније се користио спорадично, али поздрав је постао популаран захваљујући Вуку Драшковићу, али оставимо ту причу за неки други случај. Најсмешнија је ситуација са старом српском песмом „Пукни зоро“, коју је 2013. године написао Словенац Роберт Пешут познатији као Мањифико за филм „Монтевидео, Бог те видео“. Али на интернету се лако нађу људи који ће вам озбиљно доказивати да је Пешут само отпевао ову песму, можда написао аранжман, али генерално је то стара српска песма, коју је певао њихов деда.
Иста је прича и са цепањем кошуље на срећном оцу: то се могло видети у неким удаљеним крајевима Србије, али је „насиље” над кошуљом постало распрострањена пракса тек 80-их година прошлог века. Штавише, према једној верзији, ову моду су у Србију донели гастарбајтери, који су у Америци и Немачкој преузели необичну традицију од Грка. Наводно је код Грка, и то не код свих, већ конкретно код становника грчке Македоније и Тесалије, обичај цепања кошуље познат од краја 19. века. Али, наравно, има људи који ће рећи „нисмо ми од њих то позајмили, већ они од нас“.
Али хајде да поверујемо да је овај обичај ипак стар (свакако старији од песме „Пукни Зоро“). У чему је смисао цепања кошуље?
Етнографи тврде да овај обичај сведочи о ритуалним ограничењима која су наметана женама у традиционалној паорској заједници. Женска одећа се сматрала нечистом и нису могли да је користе ни мушкарци ни мушка деца.
Када кажемо да је „користе”, мислимо на то да детету није могло да се сашије прслук или појас од мајчине кецеље, а не да мушко дете носи женску одећу.
Али шта ако је трудна жена почела да се порађа у пољу? Бабица јој наравно није била при руци. Онда је главни проблем породиље био чиме па повије бебу. Девојчица је могла да се умота у подсукњу, рецимо, али не и дечак. Дечак може бити умотан само у мушку одећу. С друге стране, штета је потрошити целу кошуљу на новорођенче. Логичније је откинути комад кошуље који је довољан да се повије беба.
У прилог овој верзији говори и чињеница да су донедавно, 90-их, кошуље цепане само очевима мушке деце. Очеви девојчица су наравно имали свако право да се увреде. Такође, мушке кошуље се цепају у част дечака, док су мајице више унисекс ствар. Тако долазимо до данашње ситуације – српски интернет је затрпан фотографијама и видео снимцима срећних очева у поцепаним мајицама на којима пише „Елвира“ или „Ангелина“.
Постоје, наравно, и друге верзије порекла обичаја цепања кошуља. Да сви виде да је отац сиромашан јер хода поцепан и не може да части пиће. Или напротив, да сви виде да је отац тако богат да му није жао ни кошуље: хајде, људи, частим! Овако супротна тумачења су увек добар показатељ да је традиција заиста народна, да се ради о фолклору. Постоје и посебне речи које треба рећи приликом цепања кошуље: „Цепамо ти ову кошуљу да би купио себи још много кошуља, да би дете имало здравља и памети оноколико колико ти имаш кошуља, и да сте нам обојица живи и здрави“.
Искрено, аутор овог текста никада није чуо да неко изговара те речи, али није ваљда да лажу на интернету?
Савремени очеви се, по правилу, не позивају на традицију, већ кажу једноставније: „Ово се ради да би се показале промене у аури мушкарца који је постао отац, те да му досадашња одећа више не одговара“. Ово смо такође пронашли на интернету. Не судите строго. Било како било, колектив портала Балканист од срца честита Олегу Бондаренку рођење његовог сина, и то трећег. Неки од нас су учествовали у цепању кошуље, неки нису могли, али Олегу и његовом сину желимо много нових кошуља и да сте нам живи и здрави!