Косовски проблем се не може у потпуности регулисати без Русије. Тога су свесне све стране. У вези тога, волео бих да видим више иницијатива из Москве. Нажалост, московски предлог решавања питања Косова не постоји. Знамо само да се Русија придржава става да постоји резолуција 1244 Савета безбедности УН, која каже да је Косово део Савезне Републике Југославије. Али подсећам вас да Република Југославија више не постоји. Србија је њен правни наследник, али ипак држава којој према резолуцији 1244 из 1999. године припада Косово више не постоји.
 
Србe је лако разумети. За њих је Косово исто што и Кијев за Стару Русију, то је центар српских земаља: историја, огроман број манастира, косовско наслеђе итд. Али сада нико не тражи да се каже да је Кијев Русија, према томе ни да је Косово Србија. У овом случају долази до казуистике: постоји резолуција Савета безбедности УН која не функционише једноставно зато што не постоји држава у оквиру које би могла да функционише.
 
Због тога је потребно формулисати неке друге предлоге. Тиме се активно баве у Вашингтону и Бриселу. Они се међусобно надмећу ко ће дати оригиналнији предлог за помирење Срба са косовским Албанцима. Не могу рећи да је неко сада у предности, јер преговори су у току, али засад су то само преговори ради преговора.
 
Два вашингтонска споразума потписана 4. септембра ове године између Београда и Вашингтона и између Приштине и Вашингтона више се односе на признавање Јерусалима престоницом Израела, него на српско-косовске преговоре. Ти преговори се не померају с места. Постоји порука да је неопходно нормализовати односе путем побољшања економске ситуације. Да, такав начин постоји и Американци су сада спремни да то плате новцем. Најавили су да су спремни да потроше 13 милијарди долара на развој инфраструктурних пројеката између Србије и Косова и, наравно, овај новац ће бити веома потребан. Јужна Србија је сиромашан крај из Кустуричиних филмова. Наравно, да му је потребан било какав новац и да неће питати одакле потиче.
 
Било би добро када би и Москва активно формулисала своје предлоге. Сједињене Државе имају чак два специјална представника за Србију и Косово. Један је Метју Палмер, специјални представник за Балкан, а други за регулисање косовског проблема – Ричард Гренел.
 
У Москви постоје људи који се на високом нивоу баве односима Русије и Србије. То је Александар Бабаков, специјални представник председника Руске Федерације за питања сународника. Да није његове функције, можда наши односи са Србијом и не би били тако добри. Али формално Русија ипак и нажалост нема свог представника за Косово, па ни за Балкан.  
 
У овом је послу важно показати иницијативу, и важан је не само процес, већ и резултат. Амерички приступ спољној политици показује да је главно укључити се у процес, а даље ћемо видети шта ће од тога испасти. Нажалост, Русија никада није имала ништа слично, а постављени задаци су се решавали по правилу на потпуно другачији начин, не јавним, већ закулисним радњама.
 
Нисам спреман да кажем које би то решење Москва могла да понуди Београду и Приштини и шта би могло да послужи као темељ новог споразума између Срба и косовских Албанаца. Али важно је бити свестан следећих фактора: прво, Русија има јединствено искуство, како за Балканско полуострво, тако и за цео свет, мултинационалног мирног суживота различитих народа, религија, етничких група, нација у оквиру једне државе. Ово искуство је веома важно за Балкан, где људи уопште не схватају како би православни и муслимани могли да живе на територији једне државе у миру и слози. Русија може да понуди ову концепцију мултинационалног мира.
 
Русија би могла да пошаље у Приштину преговараче из руских муслиманских република. На пример, лидере Северног Кавказа, Поволжја. Рамзана Кадирова или бившег руководиоца Ингушетије Јунус-Бек Јевкурова, који је, иначе, учествовао у операцији заузимања аеродрома Слатина 1999. године, могли би да приме њихова муслиманска браћа у Приштини, Сарајеву и Тирани, па и да са њима успоставе нормалан дијалог.

Да, то није лако, то је својеврсна политичка креативност са својим ризицима, и на те ризике, нажалост, нису сви спремни.

Извор