Чим је председник Србије Александар Вучић најавио ванредне парламентарне изборе у априлу, српска опозиција је појачала активности у Русији.

И то је сасвим разумљиво: широке масе у Србији саосећају са Русијом, воле Владимира Путина и сматрају да сарадњу са Русијом у свим областима треба ојачати. Напоменућу одмах да ми, Руси, нисмо нимало одговорни за ту огромну популарност Русије и Путина на Балкану, односно, не ради се о употреби озлоглашене „меке моћи“ Кремља. Ради се пре свега о традицији и историјском сећању. Друго, Владимир Путин се савршено уклапа у српске представе о „мачо политици“, и треће, Русија доследно подржава Србију на међународном нивоу у неким веома важним питањима за Србе.

Занимљиво је то да се сва ова питања тичу непризнавања нечега, очувања постојећег статуса кво: непризнавања независности Косова, непризнавања „геноцида“ у Сребреници, непризнавања самопроглашене „Црногорске православне цркве“. То је свакако занимљива тема која заслужује детаљније истраживање, али сада нас не занимају историјски корени русофилије, већ руска тема у унутрашњем политичком животу Србије.

За српског бирача Русија је братска православна словенска држава, за српске политичаре Русија је ресурс у политичкој борби. Објавите своју фотографију са Путином уочи избора и одмах ћете добити плус десет, па чак и петнаест одсто гласова, наравно, ако нисте користили фотошоп. Ако не постоји начин да се сликате са Путином, сликајте се са Никитом Михалковом, њега у Србији такође воле. На последњим српским изборима све је надмудрио један опозициони политичар видео снимком на коме држи лутку Машу из „Маше и Медведа“ и каже: „Ја сам за Русију, Русија је за мене, Маша то доказује.“

Подразумева се, наравно, да владајућа СНС много лакше користи руски ресурс него опозиција. Владајућа странка не мора да користи трикове, да смишља оригиналне кампање, да позира са лутком Машом итд. Довољно је да наведе конкретна руска улагања у српску привреду или да договори посету највиших руских званичника уочи избора. Најбоља предизборна кампања је слика Путина и Вучића док заједнички полажу цвеће на споменик Ослободиоцима Београда. Опозиција нема чиме да парира. Али не одустаје.

На пример, медијску галаму у Србији ове недеље изазвале су изјаве српског опозиционог политичара, лидера покрета Ослобођење Млађана Ђорђевића, дате током боравка у Русији. Ђорђевић је у интервјуу за Нова.рс рекао да се састао „са људима из руских политичких и државних институција који се баве Балканом“ и да им је изложио свој план о смени Александра Вучића.

А Ђорђевићев план је следећи: Вучић подноси оставку „због личне одговорности за катастрофалну ситуацију у земљи“. „По закону, председник парламента, Ивица Дачић, аутоматски постаје главна политичка фигура у земљи. Уза све своје недостатке, Дачић је врло флексибилна особа, сарађивао је и са напредњацима и са актуелном опозицијом, верују му и на истоку и на западу, каже Млађан Ђорђевић. Дачић ће, дакле, створити прелазну владу, а влада ће се побринути за одржавање правих демократских избора. „Ово је једини начин да се Вучић уклони с власти, јер традиционални демократски механизми у Србији не функционишу”, рекао је Ђорђевић новинарима.

Он је такође нагласио да су његове руске колеге прихватиле овај план:
„Наши руски пријатељи су одобрили овај план, они знају да Вучић негативно утиче на српско друштво и схватају да је наш план апсолутно легалан. Руски партнери верују Ивици Дачићу као особи која би могла да води државу у прелазном периоду“, рекао је Ђорђевић.

И, на крају интервјуа задао је смртоносни ударац: „Руски пријатељи знају да је Дачић већ упознат са овим планом.“ Ово је, свакако, врло смела Ђорђевићева изјава. Посебно с обзиром на то да се Ивица Дачић одмах оградио од Ђорђевићевих изјава: он никада није водио такве разговоре ни са Млађаном Ђорђевићем ни са било ким другим, не постоје планови за свргавање Вучића, а интервју лидера Ослобођења сматра провокацијом.

Дачић је политичар који се последњих 13 година одлично држи на површини. Неизоставни је члан свих владајућих кабинета, био је министар унутрашњих послова, министар спољних послова, премијер и сада је председник Скупштине. Оптуживали су га за све и свашта, али никад за заверу против Вучића (и то уз знање Русије!).
Упркос чињеници да Дачић све пориче и, највероватније, заиста нема никакве везе са Ђорђевићевим субверзивним пројектима, на његов имиџ већ је бачена сенка.

Зашто је Млађан Ђорђевић морао да спомене Дачића? Шта тиме жели да постигне? Да га дискредитује пред Вучићем? Лично Ђорђевићу ово неће донети никакве политичке поене. Или Ђорђевић наивно верује да може да увуче искусног Ивицу Дачића у опозицију? Ова претпоставка је ван граница здравог разума, попут познатог вица из Одесе: „Све је договорено, остало је само да Рокфелер пристане.“

Само ће време показати шта је заправо желео Млађан Ђорђевић називајући Ивицу Дачића главном надом српских реваншистичких снага. За нас је важно да је то учинио у Русији и да се позива на неке безимене руске пријатеље „који су у све упућени“ и који се „слажу“. С тим у вези, желео бих да упозорим руске политичаре, експерте, званичнике и привреднике да не учествују у српским политичким играма. Балкан је кроз историју више пута доказивао своју експлозивност и непредвидљивост.

Грађански ратови на Балкану избијају изненада и трају годинама, диже се брата на брата, сусед на суседа. Политичка убиства су свакодневица, изгубљено богатство и окаљана репутација су норма. Такав је балкански modus operandi. Можемо да га критикујемо, али не и да га променимо. И можемо да не учествујемо у отвореним политичким провокацијама. Ако било који српски политичар, посебно опозициони, стигне у Москву, обилази канцеларије и уверава да има одличан план како да спасе Србију, нека прво докаже да је Рокфелер пристао.

Фотографија: Танјуг.

Оригинални текст је објављен на руском порталу ЕА Daily.