Овим чланком се отвара серија публикација на порталу Балканист.ру о постојећим политичким партијама у Републици Србији. Ако поменути политичари и партије имају другачији угао гледања на описане процесе, редакција пројекта Балканист.ру им пружа могућност за детаљан одговор.

Због чега јединствена проруска опозициона партија у Србији губи политичаре?

Деветнаестог фебруара из српског покрета „Двери” искључен је народни посланик Срђан Ного. Да ли је искључење једног члана партије довољан повод за посебан чланак? Вероватно зависи од саме партије и самог члана. Оно што се догодило са Ногом јесте вредно посебног чланка, јер маркира веома важну тенденцију у српском политичком животу и баца светло на механизам рада водеће српске опозиционе партије традиционалног и конзервативног правца.

За почетак неколико речи о „Дверима” уопште. Одакле тај чудан назив? Узет је из канона Божанске литургије: свештеник изговара „Двери!” пре читања Симбола вере током Литургије верника. Када је изговарана та реч затварала су се врата храма јер читању молитве су могли да присуствују само прави верници. Ту се одмах сетимо филозофске максиме из познате руске дечије књиге о капетану Врунгељу: какво име дате броду, тако ће и пловити. Руководство покрета „Двери” од момента настанка до данашњег дана, са упорношћу којој би могла да нађе и бољу примену, извињавамо се на аналогији, бави се управо истеривањем неверника из храма. То јест чистком својих редова од колаборациониста, издајника и других недостојних људи. Као резултат тих чистки,  од људског материјала који је испао из покрета „Двери” настале су бар четири нове странке. Али о томе ћемо нешто касније. 

Покрет је негде око 1999. године створила група патриотски расположених студената Филолошког факултета Београдског универзитета, међу којима су се посебно истицали Данило Тврдишић, Бранимир Нешић и Бошко Обрадовић. Прва двојица су чланови уског руководства покрета до данашњег дана, али труде се да не привлаче велику пажњу, док је Бошко Обрадовић од 2015. године вођа и лице „Двери“. Покрет је у почетку замишљен као чисто просветитељски, не и као политички. Издавачка кућа „Двери”, Catena Mundi („Вериге света” — легендарна српска духовна енциклопедија) свих тих година занимала се управо просветитељском делатношћу, издајући Достојевског, Солжењицина, Милоша Црњанског, а такође савремене ауторе, на пример доктора историјских наука Јелену Гускову. Међутим, покрет, формално регистрован 2003. године као „Српски сабор Двери”, је током времена све више постајао политички. 

 И још један важан моменат везан за руководство „Двери”. До 2015. године они су себе називали „покретом без лидера”. „Двери” су имале колективно руководство, тзв. старешинство, које се према њиховом уставу обнављало како би се избегле лидерске амбиције. Као што је аутору ових редака рекао један од старих чланова покрета, у почетку је у старешинство могао да уђе само неко ко је могао да оцени суптилну шалу у називу покрета – Двери су пре свега православни канон, али и америчка рок група  „The Doors” и књига Олдуса Хакслија „Open the doors of perception” (Врата перцепције) у чију је част и названа група Џима Морисона. Свако ко је био у стању да прочита сва значења и аналогије својствене називу „Двери” приман је за старешину. Не бих да се шалим, али тешко је одолети — одмах је очигледно да су покрет покренули филолози…

Крајем прве деценије нашег века покрет „Двери” је очигледно прерастао оквире православног филолошког клуба, и примио у своје редове најбоље кадрове са других факултета, на пример из братства православних студената правног факултета „Номоканон» (Срђан Ного је управо одатле). Тада „Двери” од просветитељског издавања књига и часописа прелазе на активнију борбу за традиционалне вредности. Лого покрета представља Мајку Божју са Исусом у наручју, што симболише православне и породичне вредности. Тада „Двери“ започињу вишегодишњи рат против иницијативе за одржавање београдске геј параде. И треба рећи да су „Двери” у својој борби за традиционалне вредности изабрале једини правилни пут: уместо да гађају гејеве фекалијама, организовали су свој Породични марш (тачније, шетњу). Број оних који су ишли у породичну шетњу на иницијативу „Двери” вишеструко је премашивао број учесника геј параде. На првој Породичној шетњи истакао се главни актер чланка Срђан Ного, који се попео на бину и изјавио: „Зовем се Срђан Ного и ја нисам педер“. Баш тим речима! У принципу, поменути инцидент нам о човеку говори скоро све што о њему треба да знамо. То је паметан човек, веома добро образован, али такође политички нетолерантан, одбацује правила добре српске политичке праксе комуникације. По манирима Нога врло често пореде са Војиславом Шешељем из деведесетих година.

Треба рећи да се управо у том периоду појављују прве критике на рачун „Двери“, а тицале су се сарадње са тадашњим председником државе Борисом Тадићем и градоначелником Београда, чланом Тадићеве партије ДС Драганом Ђиласом. Наводно, Тадић и Ђилас су активно помагали излазак „Двери” на политичку сцену, видећи у њима природне конкуренте партији напредњака која се пробијала ка власти на челу са Николићем и Вучићем. Није наше да судимо да ли су „Двери“ и ДС заиста сарађивали, али чак и да је то истин, био је то само привремени тактички савез, а не некакве симпатије либерала и западњака Тадића према ултраконзервативним „Дверима”. Подршка малој странци, која се бори на истом пољу на ком је и твој конкурент јесте основна основа сваке предизборне политике. Тактички савез између „Двери” и ДС је можда и постојао, али не постоји ни најмањи разлог да се каже (као неки то чине) да је политички покрет „Двери“ пројекат Тадића и Ђиласа. 

2012. године „Двери” први пут учествују на парламентарним изборима. Након избора, на којима су освојили мање од пет процената гласов (и нису ушли у Скупштину) у „Дверима” је дошло до прве велике чистке. Почишћена група чланова из Војводине на челу са Мирославом Паровићем и Александром Ђурђевом. Паровић се у редовима покрета показао лоше, одбијао да се придржава одлука старешинства, а сумњало се и да је у некаквом договору са партијом Вучића. Стварајући нову политичку партију, Паровић и Ђурђев, који су имали очигледне проблеме са харизмом, довели су на дужност председника изузетно харизматичног вођу реп групе „Београдски синдикат”, дизајнера и филмског продуцента Александра Протића. Легенда српске музичке сцене Протић, веома брзо је схватио да му се спрема улога марионете и напустио је „Трећу Србију”. А нешто касније из партије је изашао и Ђурђев. Као последица свега, „Трећа Србија” створена уз велику буку претворила се у приватно Паровићево предузеће, изгубила је све изборе, које је могла да изгуби, а током 2015. године стопила се са војвођанском аграрном партијом „Богата Србија”, те се сада тај хибрид званично назива „Трећа Србија — Богата Србија” (један од најјаднијих брендова српске политичке сцене). Ђурђев, који се разишао са Паровићем, основао је покрет „Српска лига”, који је остао упамћен највише у предизборном споту, где Ђурђев позира са лутком Машом из чувеног руског цртаћа „Маша и медвед”, али на то кршење ауторских права нико из Русије срећом није обратио пажњу.

Може се поставити потпуно логично питање: да ли председник Александар Вучић Паровића и Ђурђева можда користи као спојлере који отимају гласове од „Двери”, на исти начин као што је то Тадић радио када је наводно користио „Двери” против самог Вучића? Таква варијанта је врло вероватна. „Богати Србин” Паровић и велики љубитељ руског цртаћа „Маша и медвед” Ђурђев свим својим руским колегама говоре да су „Двери” амерички плаћеници. Аргументују то тако што се у политичком савету „Двери” раније налазила Јасмина Вујић, истакнута физичарка из Србије, која живи и ради у САД. Вујићева је шеф катедре на Берклију и сарађује, а једно време је чак била директорка, са америчким Центром за нуклеарна испитивања. Преко Вујићеве „Двери” су планирале да привуку симпатије српске дијаспоре у Америци, њеног најобразованијег и најинтелигентнијег дела. Та калкулација није се баш оправдала, али зато је учешће „америчке нуклеарне физичарке”  Вујићеве давало „трећим Србима”, „богатим Србима” „аргумент” да су Двери (и лично Бошко Обрадовић) агенти САД, ЦИА и компаније „Вестингхаус”, који ће у случају своје победе на изборима покрити целу Србију нуклеарним реакторима. Оставићемо те оптужбе без коментара. 

Следећи талас унутрашњих чистки „Двери” догодио се 2015. године, овога пута „изгнаници из Храма” постали су Владан Глишић, члан политичког савета покрета и  независни кандидат на председничким изборима 2012. године. Одлазак Глишића био је везан са регистрацијом покрета „Двери” као политичке организације, што је било неопходно за изборе у Скупштину. У вези са изменом структуре покрета, конгрес „Двери” у 2015. години донео је решење о распуштању старешинства и избору Бошка Обрадовића за председника. Глишић се с тим није помирио, оптужујући Обрадовића за узурпацију власти у странци, након чега је напустио покрет. За разлику од Паровића и Ђурђевића, Глишићево напуштање „Двери” је био већи већи ударац по покрету и његовој репутацији. Глишић је одавао утисак озбиљног, паметно, писменог, шармантног, но и помало мрачног човека.  Његово упорно противљење трансформацији Бошка Обрадовића у апсолутног лидера покрета подстиче радозналост. 2013. или можда 2014. године састанци  покрета „Двери” са гостима из Русије одржавали су се на такав начин: госта у ресторану срећу „млађи” чланови старешинства „Двери” Срђан Ного, Зоран Радојичић и други, затим им се придружује Глишић са којим драги гост из Русије разговара тачно четрдесет минута, затим напушта разговор, а на његово место долази придошавши Бошко Обрадовић, који такође проводи са руским гостом тачно четрдесет минута, након чега га напушта. Такав начин разговора код неприпремљених људи изазивао је у најмању руку збуњеност. Тада је постало јасно да период двовлашћа Глишића и Обрадовића не може дуго трајати. Напуштајући „Двери” Глишић је основао сопствени покрет „Народна мрежа”, који је постао трећи или четврти политички пројекат створен бившим члановима „Двери”.

Одлазак Глишића и групе његових сарадника је краткотрајно ослабио „Двери”. На парламентарним изборима 2016. „Двери” се пробијају у Скупштину, добивши 7 посланика. Посланици су постали Бошко Обрадовић (председник фракције), доктор медицинских наука Драган Весовић (заменик председника), доктор пољопривредних наука Иван Костић, Марија Јањушевић, Зоран Радојичић и Срђан Ного. Тешко је рећи ко је из посланика „Двери” привукао више пажње Обрадовић или Ного. Обојица су користила посланички мандат за оптужбе против садашње власти, обојица су иступала врло емотивно, поготово против неких посланика владајуће партије. На обојицу су наводно покушани атентати путем кварења њихових возила (неко је изручио кочну течност или покварио трансмисију) . Сви посланици „Двери” активно су учествовали у народним протестима, који су започети у децембру 2018. Међутим, Срђан Ного је одбио да учествује  у покрету „Савез за Србију”, који је уједињавао све демонстранте различитих политичких убеђења, због тога што, по његовом мишљењу, у протестима учествују „издајничке” партије, пре свега ДС (и њен бивши председник Ђилас лично).

Разлог за искључење из партије Нога, по свему судећи, била је његова позиција поводом протеста.  У фебруару 2019. у Београду  неколико ученика старијих разреда изашли су на демонстрације са макетама вешала, правећи паралеле са протестима у Француској, где су по улицама вукли макету гиљотине. Ученици су ухапшени, јер су оптужени да су својим гестом позивали на физички обрачун са Вучићем, премијерком Брнабић и другим представницима владајуће партије. Организациони одбор протеста осудио је тај акт, али је Ного сам изашао на улицу са вешалима у знак солидарности са ухапшеним гимназијалцима. Полиција је у вези са тим актом Нога изашла са захтевом пред дисциплинску комисију Парламента са молбом да се одузме посланички имунитет Нога. Молба је одбијена, али су посланици припремили оштар одговор. Буквално следећег дана Срђан Ного је искључен из „Двери”. Званични орган „Двери” потврдио је да је Ного напустио покрет, али нису давали детаљније коментаре. Сам Ного није одговарао на радознала питања саосећајне публике на социјалним мрежама.

Шта разлазак „Двери” и Срђана Нога значи за тај покрет уопште? То је завршни акорд у епохи „колективног управљања“, крај старешинства, након чега се „Двери” ни по чему не разликују од било које друге српске странке са изграђеном вертикалом власти. Ово је такође знак могућих будућих промена, јер је Ного у покрету имао много истомишљеника, који можда само чекају прилику да напусте „Двери”, али за нова одговорна колективна решења неопходан је конгрес (планиран за пролеће). Са великом вероватноћом можемо рећи да је то почетак новог патриотског политичког пројекта, при чему треба споменути да Срђан Ного нема ни најмање пијетета према Глишићу, а тим више према Паровићу и Ђурђеву, он ће највероватније створити сопствену партију  или покрет, као „Двери”, само радикалније опредељен.

Сва дешавања у „Дверима” индиректно потврђују популарну тезу у политичким круговима да је Бошко Обрадовић данас оно што је Вучић у својој партији био пре десет до дванаест година. Харизматични, агресивни опозиционар, који је успео да успостави дисциплину и једногласност у својој партији, прилазећи садашњим владарима земље лагано, али опасно и неизбежно, као парни ваљак.

Видећемо како ће се развијати догађаји. А Обрадовићу и Ногу желим само људски да кажем: немојте се свађати, браћо. Чак и кад будете у различитим странкама, потрудите се да задржите другарске односе. У сећање на старе дане, на старешинство, на Литургију верних, у чију су част „Двери” добиле име.

Др Никита Бондарев, историчар, политиколог, доцент РГГУ