Орлова побуна: Како су Руси научили грчке гусаре да се боре против Турака
Поводом 200 година од почетка грчке револуције 2. јула у Атини свечано је отворен програм Године унакрсне историје Русије и Грчке. Значајан део догађаја — преко сто четрдесет — биће посвећен улози Русије у национално-ослободилачкој борби грчког народа. Један од првих догађаја је изложба „Гусари Средоземног мора“, коју су припремили Институт за славистику Руске академије наука и организација „Подводно археолошко друштво“. Виртуелна изложба говори о томе како су се грчки морнари борили у Руско-турском рату 1768-1774. на страни Русије. Ово искуство је касније помогло Грцима да почну борбу за независност од Османског царства.
Грчки народ се 1821. побунио против Турака и девет година се борио за независност. За победу Грчке била је потребна јака флота, али како је земља, претворена у турску провинцију још у 15. веку, могла поседовати ратне бродове?
Отприлике пола века пре ових догађаја избио је још један сукоб између Руског и Османског царства. Турска је желела да елиминише руски утицај у Државној заједници Пољске и Литваније и припоји украјинску Волинију и Подоље, док је Русија намеравала да добије излаз на Црно море.
Крајем 1768. миљеник Катарине Друге, Григориј Орлов, предложио је царици да пошаље руске бродове у Егејско море са посебном мисијом – да помогне хришћанским народима у устанку против Турака. У јулу 1769. одред бродова под командом грофа Алексеја Орлова (брата Григорија) упутила се ка Средоземном мору, и започела такозвану Прву морејску експедицију.
Устанак који су Грци подигли 1770. године на полуострву Пелопонез у историји је познат као Орлова побуна (на грчком Ορλωφικά).
Битка на Чесми: тријумф руске флоте
Да би успоставила контролу у Егејском мору Русији је требала једна велика победа. Уочи битке на Чесми било је очигледно да је руска ескадрила слабија од турске. Међутим очекивања Орлова су се оправдала: у лето 1770. у Грчкој је избио устанак. Грци су дезертирали, прешли на страну руских морнара и попунили руску ескадрилу својим трговачким бродовима.
Пре 251 годину, 5. јула 1770, ескадриле су се сукобиле крај острва Хиос. Обе стране су изгубиле по један брод, али Руси су успели да натерају Турке на повлачење у залив. Сутрадан турски бродови су се нашли под јаком ватром, а у залив су упловила четири брода натоварена експлозивом. Упркос томе што је само један достигао циљ, његова ватрена снага је била довољна да запали све турске бродове. До јутра 7. јула битка је била завршена. Овај датум је ушао у историју као један од Дана руске војне славе.
У овој бици Турска је изгубила око 11 хиљада људи и 15 бродова од којих је један заплењен, док је са руске стране погинуло не више од 20 морнара.
Бојни брод је највећи брод у флоти. Кретао се средњом брзином и није био способан на брзе маневре, али могао је бити наоружан и са 80 јаких топова. Имао је посаду до 700 људи.
Фрегате су универзални бродови велике брзине средње могућности за маневре. Њихова посада састојала се од 50 до 300 људи, и били су наоружани са највише 36 топова. Користили су их и руски и грчки морнари.
Шебек је брзи мали ратни једрењак који је могао да понесе и 24 топа, а користили су их грчки гусари.
После ове битке Руско царство је стекло контролу над Егејским морем. Гроф Орлов је намеравао да спречи турску трговину и блокира испоруку намирница у Цариград. Међутим, за спровођење ових планова било му је потребно више бродова. У помоћ су прискочили грчки морнари и гусари, добивши дозволу да заплењују стране бродове.
Прва грчка фрегата која се придружила руској флоти био је брод „Свети Никола“. Учествовао је у многим биткама, а на крају ратних дејстава 1775. године послат је у Русију, где је постао један од првих бродова Црноморске флоте Руске империје. „Свети Никола“ је учествовао и у наредном рату са Турском, а 1788. године у бици код тврђаве Очаков заробио је турски брод са 64 топа.
Битка код Патраског залива: неуспели покушај освете
После пораза на Чесми и каснијих морских окршаја Турци су остали без бродова у Егејском мору, али су задржали присуство у Мраморном мору, на Јадрану и поред обала Туниса. У октобру 1772. године, Османлије су одлучиле да уједине ове ескадриле и поврате грчка острва.
Алексеј Орлов је послао грчке гусаре у различите делове Егејског мора са циљем да спрече турске бродове да се уједине. Османска ескадрила од 9 фрегата и 16 шебека појавила се у Патраском заливу, док су два руска брода – „Чесма“ и „Гроф Орлов“ прискочила у помоћ грчким гусарима.
Османлије су имале готово три пута више топова: 630 према 224. Али и поред тога турска ескадрила се нашла на удару, насукана је и спаљена. Уништено је 19 бродова, извукло се само шест шебека, док су Руси изгубили само једног официра.
После ове битке Турци нису ни покушали да нападну руске и грчке ратне бродове све до краја рата.
Грчки гусари су постали руски адмирали
У октобру исте 1772. године, Грк Панајотис Алекијанос, који је командовао гусарском фрегатом „Свети Павле“, упловио је у делту Нила и напао турске ратне бродове у луци Дамијета. У међувремену, други грчки гусар, капетан Паламидис, запленио је све трговачке бродове у истој луци. Недалеко од луке заробили су још један брод на којем су нашли турске официре и њиховог заповедника Селим бега.
Гроф Орлов је био толико задовољан овом победом да је гусарима дао свој део трофеја. Узео је само турске заставе које је одмах послао Катарини Другој у Санкт Петербург. На крају рата Панајотис се заједно са братом преселио у Русију, где су служили у руској флоти и постали адмирали.
Победоносни за Русију рат завршен је 21. јула 1774. потписивањем мировног споразума. Према његовим условима, руски трговачки бродови добили су у турским водама — а то није само Црно, већ и Средоземно море — исте привилегије као и Французи и Британци. У ствари, добили су право да тргују са целим светом.
Руси су имали робу али не и довољно морнара, и ту су помогли Грци. Почели су да добијају царске патенте и могли су да плове под трговачком заставом Руског царства (под условом да су половину посаде чинили руски морнари).
Захваљујући томе, број грчке флоте се вишеструко повећао. Локални трговци су могли да испоручују своју робу све до Америке па су се тако и обогатили. А грчки гусари, бранећи своје бродове од алжирских, туниских и мароканских гусара, стекли су драгоцено борбено искуство које им је помогло током устанка 1821. године.
На крају Прве морејске експедиције Катарина Друга је добила идеју да поврати Византијско царство (такозвани „Грчки пројекат“). Унук царице Константин би заузео престо, а у част оснивача Константинопоља је и добио име. Иако ти планови руске императорке нису остварени, Грци су наставили да се боре за слободу и 1832. коначно стекли независност.
И данас се Грци сећају да је Русија дала кључни допринос независности Грчке. Рецимо, у јуну је грчка председница Катерина Сакеларопулу овако коментарисала те догађаје: „Грчка у потпуности признаје и поштује одлучујућу улогу коју је Русија имала у стварању независне грчке државе у 19. веку. Први владар нове Грчке био је Јоанис Каподистријас, један од најважнијих политичара те епохе и министар спољних послова [руског] императора. Био је један од најважнијих политичара наше земље“.
Експонати изложбе „Гусари Средоземног мора“ се могу наћи на веб страници Подводног археолошког друштва. Истовремено, Институт за славистику Руске академије наука најавио је изложбу у Грчком поморском музеју у Пиреју.