Он објашњава да су баш у Италију својевремено отишли многи становници из тог краја. Неки су побегли од рата, а неки кренули у потрази за бољим животом. Али су се касније скоро сви вратили кућама.
— А шта ако не личи Осечина на Италију, него је, напротив, Италија постала таква какву познајемо захваљујући дошљацима из Осечине? — загледала сам се у лице у свог саговорника и заједно прснемо у смех, а затим се куцнемо чашицама са шљивовицом опојног мириса.
Крај у којем се град налази назива се Подгорина. Ту расте преко милион стабала шљива. Половина шљива намењених извозу долази управо из овог краја. Продају се углавном у Русији.
Овде имају и свој фестивал шљива који је ове године први пут у последњих 27 отказан. Чак и за време рата и бомбардовања Дани шљиве су се редовно одржавали, а сада су због епидемије изостали.
— Да… Времена су ужасна. 2017. године на Дане шљиве нам је дошао и председник Александар Вучић. Питао нас је: како да вам помогнем? Ми смо се, наравно, одмах сетили пута по којем се није могло возити. Он је начинио један телефонски позив и тај пут нам је поправљен – каже Светозар.
Град заиста има апсолутно беспрекоран пут којим често пројуре шлепери. Кроз Осечину, наиме, пролази федерална траса која иде за Босну и Херцеговину.
У центру града налази се споменик Глигорију и Димитрију Недићу. Живот и подвиг ове двојице браће заувек су променили судбину Осечине и самосвест њених житеља.
За време Првог српског устанка 1804. године браћа Недићи су са собом повела 300 људи у борбу против Турака. Њихов циљ је био да зауставе напредовање армије од седам хиљада (према другим изворима, шест хиљада) Османлија наоружаних до зуба који су се из Босне кретали према Шапцу. Тај град је под опсадом држао српски војвода Јаков Ненадовић.
Браћа Недићи су се обратили својим саборцима: „Ко је спреман да остане с нама и погине?ˮ и 300 српских Спартанаца одлучило је да остане стојећи до смрти, не дозвољавајући Турцима да се пробију до Шапца.
Битка је у историји остала упамћена као „српски Термопилиˮ. Одиграла се на шумском путу између планина недалеко од манастира Чокешина.
Светозар Гачић прича како су 28. априла, на Лазареву суботу, недељу дана пре Васкрса, Осечинци примили последњу причест у животу. Како не би крвљу оскрнавили зидове цркве, српски Спартанци су битку повели у шуми, код планине Липовица.
Wikimedia
Сукобиле су се бројчано неравноправне снаге, али браћа Недићи су се борили до последњег. Тешко рањени у ноге, они су се, седећи леђа у леђа, бранили пуцајући у непријатеља, који се повлачио назад у Босну, престрашен невиђеном смелошћу шачице Срба. Када је војска Јакова Ненадовића стигла у помоћ, већ је било касно. Свих 300 Осечинаца је страдало: неко у борби, а неко од рана…
До манастира Чокешина, где су храбри српски борци сахрањени, није лако стићи. Уређај за навигацију нас је двапут одводио у непроходну шуму на планини Цер. У њеном подножју налази се манастир.
У помоћ нам је прискочио дружељубиви дрвосеча. Убацујући у говор неке руске речи које је научио у Москви, где је једно време радио, рекао нам је да од тог места до манастира има само четири километра. Можемо отићи пешке, али боље да кренемо заобилазним путем. Пут нас је довео до резервата природе и ту се завршио. Манастир смо нашли тек у трећем покушају. У време османске власти цркве су се намерно градиле на тешко приступачним местима, како би се Турцима отежао долазак до њих.
Манастир од белог камена Турци су после битке на Чокешини ипак спалили, али Срби су га обновили. 1941. године опет је порушен до темеља, а затим поново подигнут из пепела.
Протојереј Ратомир Петровић, којег смо срели на капији, испричао нам је:
— Ми, Срби, имамо обичај да на славу жито поливамо вином, симболично га квасећи Христовом крвљу. А у овим крајевима за тим нема потребе. Наша пшеница расте из земље натопљене крвљу српских јунака.
Споменик српским борцима подигнут је поред цркве Пресвете Богородице. Поред ње налазе се древни гробови.
У порти манастира на сунцу се лењо одмарају пси и мачке које храни игуманија мајка Ана. Та стара и пуначка жена, округла као јабука, са очима из којих сија доброта, рођена је сестра протојереја.
— Овде живимо само нас три монахиње и још неколико жена које покушавају да нађу своју духовну сврху. Оне долазе код нас у тешким тренуцима живота, а затим се, када се ситуација среди, враћају у свет. Мало је данас оних који су спремни да се одрекну изобиља које нуди савремени живот. Шта да се ради – уздише она.
Разговарамо с њом о храбрим српским Спартанцима. Мајка нам показује идеално ошишан травњак у манастирском дворишту и каже:
— Овде се не сме ни корачати, да не бисте стали на њихове остатке. Толико је људи погинуло борећи се за земљу… На свакој литургији читамо свих триста имена, али и имена многих других.
У цркви Пресвете Богородице је тихо и хладно. У углу је огромна икона Богородице у богатом сребрном оквиру. Кажу да је икона чудотворна.
Поред ње је „руски кутакˮ са иконама великомученика из царске породице.
Русија је овде омиљена, а Руси се дочекују срдачно као род рођени. У Осечини, за коју је владика Николај Велимировић једном рекао „Осечина од зла одсеченаˮ до данас живе потомци белогардејаца. Емигрант Аца Тугачин под надимком Рус, који је овде држао ресторан, сахрањен је заједно са Србима на локалном гробљу.
Војислав, свекар секретарке председника парламента Весне Цветановић, током немачке окупације је тајно, под претњом смрти, носио у касарну са руским заробљеницима храну и ћебад. Због доброте овде су га прозвали Рус, а тај надимак су задржали и његови потомци. Данас су и они сви „Русиˮ.
Слушам ове приче и по ко зна који пут сам запањена тиме како Срби чувају историју.
Светозар Гачић каже да је парламент Осечине донео одлуку да на улазу у општину постави билборде са поносним натписом: „Добродошли у српску Спарту!ˮ