Сједињене Државе су понудиле да о свом трошку обнове зграду Генералштаба Војске Србије, која је срушена током НАТО бомбардовања 1999. године. Иницијативу је изразио специјални представник америчке администрације Ричард Гренел који је стигао у Београд 21. септембра.


Примамљиво? Није. Понуда подсећа на класични „отровани поклон“.

Ради се о две зграде у самом центру Београда, које су авиони НАТО уништили у ноћи између 29. и 30. априла 1999. године, заједно са зградом РТС-а, који за агресоре није представљао ништа мању (ако не и већу) опасност од војних објеката и зграде Генералштаба. Износ потребан за обнову није објављен, али нема сумње да богата Америка неће јако осиромашити.

Смисао предлога је јасан: елиминисати симбол америчке агресије против Југославије — узрок свих проблема Србије, из којих она још увек не може да се извуче. Рушевине, које држава пажљиво чува, свакодневно служе као тиха осуда Американаца и подсетник Србима ко су заправо амбасадори Вашингтона.

Занимљиво је да је пре годину и по дана професор Универзитета међународних односа „Џон Хопкинс“, амерички политиколог Едвард Џозеф, објавио чланак под насловом „Нова западна стратегија“, у којем је Белој кући предложио да уклони „тиху осуду“ на врло специфичан начин. „Вашингтон би могао да допуни своју косовску дипломатију снагом симбола. Пентагон би могао да рачуна на размештање својих контингената на територији Србије, а први би били војни инжењери који би заједно са српским колегама могли да обнове уништену инфраструктуру, почев од зграде Генералштаба“, предложио је Џозеф и додао да се „иза српске мржње крије везаност за САД“ сетивши се да су се „током Првог светског рата српска и америчка застава заједно вијориле над Белом кућом“.

Занимљиво је да је Гренел предлог за обнаву зграде Генералштаба изнео незванично. Током заједничке конференције за штампу са Александром Вучићем, он се није дотакао ове теме. Српски председник је био тај који је морао јавно да говори о америчкој иницијативи. „Мислим да је ово важно и корисно“, коментарисао је Вучић. Шта је друго могао да каже?

Није лако Вучићу. Американци су мајстори у завртању руку. Председник Србије покушава да одбрани главну ствар, жртвујући другостепено. А главна ствар је питање Косова. Признање Косова не долази у обзир, више пута је изјављивао српски лидер, па и у Вашингтону 3. септембра. А на другом месту је економски развој земље.

Што се тиче главног питања, председник Србије је успео да одбије ударац. Он је одбацио тачку 10 понуђеног споразума. Ма колико се лидер косовских сепаратиста Хашим Тачи хвалио успехом на преговорима 4. септембра, Србија је потписала споразум са Вашингтоном, а не са Приштином. Па и лево од Трампа седела је друга, а не прва личност Косова. Обећање да ће Трамп зато добити орден (како је написао Тачи на Фејсбуку) претвара овај догађај у још већи циркус.

„Велика ми је част што ћу као председник Косова, у име грађана, наградити председника Сједињених Држава за његов допринос слободи Косова, за јачање мира и стабилности у региону. Председниче Трамп, позивам вас да посетите Косово и да лично упознате људе који највише воле Америку“, написао је Тачи.

„Председници“ квазидржава баш воле да се праве да су „одрасли и важни“. Управо то сада видимо на Косову. Међутим, и главни Американац је сујетан човек. Доналд Трамп сања Нобелову награду за мир за споразум између Србије и Косова.

„Сигуран сам да ћу добити Нобелову награду за мир. Спречавамо убијања између Косова и Србије. Толико су се убијали, а сада ће престати. Рекао сам им: Момци, хајде да се састанемо“, испричао је Трамп својим бирачима у Северној Каролини.

Подсећамо да је шведски посланик Магнус Јакобсон изнео 11. септембра иницијативу за номиновање власти Србије, Косова и Сједињених Држава за Нобелову награду за мир. Према речима овог политичара, идеја му је пала на памет пошто су 4. септембра стране потписале споразум у Вашингтону о нормализацији економских односа Београда и Приштине. Јакобсон је рекао да је већ поднео предлог Шведској академији наука.

Постоји вероватноћа да је у томе учествовала америчка администрација, односно да је постигнут договор са Јакобсоном. Рекли су му да помно прати вести. Па и нека узму ту награду, ако им је тако важна. А Александар Вучић треба да се брине о својој земљи. У Сједињеним Државама то одлично знају.

„Грађанима Србије су дата обећања и ми намеравамо да их испунимо. То нису празне речи, већ стварна радна места за Србе“, рекао је Гренел у Београду. „Симболични политички разговори не помажу људима да плаћају рачуне“, додао је он.

Реч је о тако великим питањима као што је заједничко коришћење хидроцентрале Газиводе, изградња аутопута који ће повезати Ниш и Приштину, реконструкција железничких пруга и луке Драч, која ће Србији отворити приступ мору. Укупан износ америчких инвестиција је 4 милијарде долара. Још један пројекат је учешће Косова у балканском мини шенгену.

Треба ли веровати свим тим обећањима Американаца? Ако Србија поступа пажљиво, не заборављајући на националне интересе и савезнике, вероватно ће имати неке користи од америчког посредовања. На крају крајева, Вучић је успео да се избори за своје схватање питања гаса. Он је отворено изјавио да Србија намерава да купује јефтини руски гас, а не скупи амерички.

„Бранио сам наш однос са Русијом и одбио да потпишем споразум о куповини скупљег течног гаса, што је било у оригиналном документу“, рекао је Александар Вучић 6. септембра.

А покушај да натерају Београд да амбасаду у Израелу пресели у Јерусалим Американцима није успео. Ако Израел призна Косово амбасада Србије ће остати у Тел Авиву. Београд је то јасно рекао. То значи да су Срби способни да сарађују са Вашингтоном и да се не одричу оног што је у њиховим интересима.

Али тако се треба понети и према предлогу обнове зграде Генералштаба. Американце треба одбити. На крају крајева, Трампу је за Нобелову награду довољан економски споразум од 4. септембра. И не треба му ништа друго. За Србе, посебно младе, важно је да знају шта се догодило 1999. године. И Русима је то такође важно.