Спречавање посете Сергеја Лаврова Србији ускраћивањем дозволе прелета за руски државни авион од стране чланица НАТО Бугарске, Северне Македоније и Црне Горе није најдраматичнији догађај актуелне „украјинске“ кризе, али јесте преседан који отвара више крупних питања. Навешћемо главна од њих и предложити одговоре.

Да ли је поступак ове три државе у складу са међународним правом?

Само формално и делимично. Оне ће се позивати на једностране санкције ЕУ против Русије у области ваздушног саобраћаја, што се могло предвидети. Међутим, овакав поступак је у суштинском раскораку са дипломатском етиком. Иако Бечка конвенција не каже ништа експлицитно о „праву“ трећих земаља да овако ометају нечију дипломатске односе, јасно је да је сама суштина дипломатских привилегија и имунитета управо у томе да обезбеди несметану и квалитетну дипломатску комуникацију, чак и ако земље нису у добрим односима. Дакле, овај чин је супротан циљевима и начелима Повеље УН – сувереној једнакости држава, одржању међународног мира и безбедности, развоју пријатељских односа међу народима и елементарном праву на дијалог. Шта више, ради се о неоснованом (јер планирани разговори Лаврова са српским домаћинима нису били усмерени ни против једне треће стране) непријатељском акту, какви се чине једино у рату, и којим се потврђује постојање ратног стања између НАТО и Руске Федерације. Међутим, овај непријатељски акт је усмерен и против Русије и против Србије.

Да ли на овај поступак треба одговорити и како?

Реципроцитет је основни принцип дипломатских односа. А то значи да се непријатељски акти не смеју остављати без одговора. Министар Лавров је на својој конференцији за штампу поводом овог немилог догађаја нагласио да Русија и Србија неће учинити ништа што би отежало комуникацију и сарадњу међу народима. Ово је морално исправан став, став морално снажнијег субјекта, а садашњи хибридни светски рат који „колективни Запад“, на челу са САД и Великом Британијом, води против Русије, Европе и читавог света је и цивилизацијски рат у коме Нови свет, на челу са Русијом и Кином, нема само економску и војну, него и духовну и моралну надмоћ. Ипак, од права на одговор се не сме одустати, имајући у виду и бескрупулозност противника. Трима балканским државама и Русија и Србија могу упутити протестне ноте. А адекватан, и уз то асиметричан одговор, мора бити упућен главним виновницима – Вашингтону, Лондону и Бриселу. Аналогно је поступила СРЈ 1999, прекидајући поводом агресије, дипломатске односе само са 4 водеће, а не са свих 19 тадашњих чланица НАТО.

Какве су могуће последице по односе на Балкану?

Сергеј Лавров је одлично приметио да су одговорни за овај непријатељски акт спречили да он у име Русије да подршку Отвореном Балкану, чији се састанак одржава 7. и 8. јуна, чиме су се де факто определили за Затворени Балкан. Процесима сарадње на Балкану се не смеју правити никакве препреке, јер од тих процеса највеће користи имају управо балкански народи. А бројни сукоби у региону последњих векова, као и термин „балканизација“ производ су управо водећих западних сила, у првом реду Велике Британије, али и Аустро-Угарске, Немачке и САД. Србија је и 90-их и данас, била водећа у процесима сарадње у региону, јер је предњачила у суверености. Данас сувереност Србије проистиче из њеног савезништва са Русијом и Кином. Стога је овај ударац на сувереност Србије — непријатељски акт и према читавом Балкану.

Какве су могуће последице по српско-руске односе?

Српско-руско савезништво је не само гаранција опстанка, суверености, јединства и напретка српског народа, оно је и предуслов стабилног, за све Отвореног Балкана, али и сламка спаса за Европу, која је највећа жртва садашњег светског хибридног рата. Међутим, ако Русија и Србија не нађу адекватан одговор на овај непријатељски акт, постоји опасност да многи у Србији помисле да ипак нема алтернативе ЕУ и НАТО, јер ето, „са њима смо окружени, а Русија је далеко“, а сада нас спречавају да са њом чак и разговарамо. То је и најјачи разлог због кога непријатељски акт не сме остати без одговора. Одувек смо знали да је неопходно започети озбиљне разговоре са Русијом о новим квалитетима и билатералних и регионалних односа. Перспектива да један од исхода борбе у Украјини буде повратак Русије у Одесу, а тиме и на Балкан, чини овакве разговоре неопходним. А спречавање посете Лаврова је аларм за узбуну да то питање постаје неодложно. Српско-руско савезништво траје, од Светог Саве, већ осам векова. Дошло је време да добије нови квалитет. А сада је последњи тренутак да почнемо озбиљно да га планирамо.

Само то ће осигурати да наступи Нови свет, односно време мира и сарадње у којем ће дијалог постати једино средство комуникације у свету.

Владимир Кршљанин,
Потпредседник Међународне словенске академије, виши саветник у МСП-у Србије