Now Reading
Пандорина кутија за православље на Балкану: питање Македонске православне цркве

Пандорина кутија за православље на Балкану: питање Македонске православне цркве

Оксана Сазонова

Балканолози обично објашњавају, анализирају и прогнозирају многе неповезане са полуострвом међународне процесе кроз призму регионалног искуства. Специфична ратна дејства, територијални спорови и модели њиховог „решавања“, медијске кампање и „обојене револуције“  — све је то увежбано на Балкану пре него је почело да се примењује по читавој планети, кажу они. Грубо мешање политике у религију, давање политичких функција цркви, духовној институцији, и тога, нажалост, има на Балкану, посебно на територији бивше Југославије. 

Али постоје и обратни примери. Прошлогодишња веома чудна одлука Цариградске партијаршије поводом украјинског црквеног питања створила је опасан преседан који ће на овај или онај начин да утиче на Балкан. Управо о развоју догађаја по „украјинском сценарију“ говоре расколници у Црној Гори и Северној Македонији. Питање да ли ће добити жељени томос о аутокефалности или неће постављаће се још дуги низ година, али Српска православна црква већ сада осећа болне резултате неких одлука који су далеко од традиционалне хришћанске апологетике. 

Срећом, 2019. не горе цркве на Косову и Метохији. Угњетавање православних Срба у Босни и Херцеговини (од стране муслимана) и у Хрватској (од стране католика) оправдано изазива забринутост руководства СПЦ (о чему сведоче материјали Архијерејског Сабора), али то се ипак не може упоредити са ситуацијом пре двадесет година. Односи се ипак развијају у мирној атмосфери. 

Данашња алармантна ситуација у православљу на Балкану је свакако тесно повезана са политичким процесима. Скандалозне изјаве председника Црне Горе Мила Ђукановића и закон који Српској православној цркви ограничава право на имовину су наставак антисрпске политике званичних подгоричких власти. Сама изјава председника Црне Горе коју је дао у Никшићу (и која је послужила као повод за нови талас црногорске црквене тематике у медијима) ставља на исту раван сепаратизам „Црногорске православне цркве“, одвајање Црне Горе од Србије и њен „европски пут“. 

Привремено је у сенци остало питање Македонске православне цркве, која би заправо могла да представља још већу претњу по јединство СПЦ од Црногорске. 

Некаконска црква у Северној Македонији има дугу историју (за свој статус и специфичан начин на који је формирана сама држава). Њена борба за независност почиње још 1966-1967 када је Македонска православна црква од Српске патријаршије тражила аутокефалност. Захтев је одбијен али МПЦ је уз подршку републичких власти свеједно прогласила аутокефалност, а СПЦ је осудила Македонце због раскола. После распада Југославије МПЦ је наставила сепаратистичку политику. 2004. године одлуком македонског парламента Православна охридска архиепископија, једина коју СПЦ признаје у тој земљи, проглашена је незаконитом. 

Та Православна охридска архиепископија и даље остаје у канонском јединству са СПЦ и другим црквама. Предводи је архиепископ Јован који је је одлежао пет година у македонском затвору. Како стоји у изјави мајског Сабора СПЦ, архиепископ и други свештеници сада нису под директном претњом, али „нова кривична гоњења им увек висе као мач над главама“. 

Затим је МПЦ за своју „мајку цркву“ признала Бугарску патријаршију, а то као и позитивни одговор из Софије 2017. је само унело додатне компликације у питање македонске цркве. То је прво изазвало незадовољство Грчке православне цркве, а затим и Цариградске. Грчки фактор је бар привремено зауставио планирано ширење могућности неканонске Македонске православне цркве. 

Нову страницу и историји Македонске „цркве“ је као и обично окренула политика, односно потписивање Преспанског споразума са Грчком о новом имену државе, што је дало властима дугоочекивано зелено светло за чланство у ЕУ и НАТО. Македонски премијер Зоран Зајев је још раније писао Вартоломеју и молио Васељенског патријарха да помогне у решавању спора. А већ ове године су се појавиле вести (истина, без детаља) да је Цариград разматрао проблем Македоније. 

„Српска православна црква поседује томос о аутокефалности македонске цркве. Она предлаже самосталност али не и аутокефалност, што је за МПЦ неприхватљиво. Али у Цариграду дувају нови ветрови. Догодило се оно што се раније чинило немогућим“, тако су у македонској штампи коментарисали аутокефалност Украјинске православне цркве. Украјински преседан је за Македонију значајнији догађај него за Црну Гору, и поред дугогодишњих контаката и сличног начина на који су се појавиле УПЦ и ЦПЦ. Неканонска охридска структура (у суштини то је био раскол) ипак води порекло из званичне структуре СПЦ, за разлику од „Црногорске православне цркве“ коју предвод распоп Михајло Мираш Дедејић. Ни то не помаже Македонској православој цркви да буде канонска, али јој даје могућности за различите интерпретације. 

„У Македонији је једном постојала канонска хиерархија, као и у Украјини. А та група у Црној Гори која се назива ‘Црногорска православна црква’ никада није имала канонски чин. Зато и немају чему да се надају. Што се тиче Македоније, Цариград може да поступи на исти начин као и са Украјином. А то ће довести до новог раскола и нових сукоба, који још никоме ништа добро нису донели кроз историју“, коментарисао је за NewsFront експерт у области црквеног права и историје протојереј Велибор Џомић. 

Српска православна црква је потпуно подржала РПЦ у вези украјинског питања: Синод је одбио да призна УПЦ и изразио незадовољство одлукама Партијарха Вартоломеја. „Први међу једнакима“ у православном свету није овлашћен да сам доноси тако важне историјске одлуке, упркос црквеним документима из 17. века, нагласио је Синод СПЦ. Треба додати да „нову цркву Украјине“ није признала ни Грчка – политички и историјски важан фактор за Македонију. ГПЦ је такође против бугарских претензија на канонску територију СПЦ и против самог раскола МПЦ. 

Кијевски преседан не даје повод за позитивне оцене. „Раскол међу расколницима“, борба Филарета са Јепифанијем и нејасна улога Кијевске патријаршије постављају питање о могућем одузимању томоса о аутокефалности Украјини. Што је ипак маловероватно у случају Вартоломеја који је самостално донео ту одлуку о Украјинској православној цркви. 

Штавише, Црна Гора и Северна Македонија су под јурисдикцијом СПЦ на основу томоса, а не на основу акта Васељенског патријарха, као у случају са Украјином. Што значи да се без дијалога не може а простора да се Цариград меша остаје све мање.  

Да ли ће ипак главну улогу у свему одиграти те важне за црквено право чињенице? Македонски аналитичари пишу да се „у Украјини догодило оно што је раније било немогуће, и зато се могу очекивати нова ‘чуда’“. Трансформација цркве у политички инструмент је данас заправо глобални процес са мноштвом примера. На Балкану је то посебно тешко питање. После недавних ратова у којима су верске разлике одиграле важну улогу сада посматрамо болне размирице унутар самог православља: гласне провокације у Црној Гори и тих и поступан рад у Македонији. У оба случаја последице по православље могу бити катастрофалне, упозоравају експерти. 

На Балкану се поново пише историја…

Scroll To Top