У ексклузивном интервјуу за новинску агенцију РИА „Новый День“, руски политиколог, директор Фонда за прогресивну политику Олег Бондаренко анализирао је актуелна питања унутрашње и спољне политике Србије, којима су обележене три године рада Александра Вучића као председника. Истовремено, експерт је оценио изгледе за решавање косовског проблема и скренуо пажњу на особине руско-српских односа.

„Александар Вучић је на власти од 2012. Од 2014. до 2017. године вршио је функцију премијера земље, док је Томислав Николић неочекивано победио Бориса Тадића на изборима 2012. и постао председник“, каже Бондаренко. „Тим Николић – Вучић је већ тада био чврст, али не треба заборавити да свака политичка сила која прелази из опозиције у власт почиње да живи по новим принципима и законима политичког живота, а између бивших истомишљеника може доћи до трења. Стога би било тачно да се одвоје периоди председавања Томислава Николића и Александра Вучића. 

Александар Вучић је изузетно амбициозан политичар. Он се по томе разликује од његових претходника и од његових колега који воде друге балканске државе. Претходни српски лидери никада нису имали такве амбиције: ни Томислав Николић, ни Борис Тадић, ни Војислав Коштуница. Челници Хрватске и Северне Македоније такође нису такве сржи. Ни премијер Бугарске Бојко Борисов. У исто време, било би неправилно ставити црногорског председника Мила Ђукановића у исту раван са Вучићем, чија политика оставља изразито криминални траг.

Александар Вучић је усмерен на грандиозна достигнућа, можемо га кривити само за то да су његови планови превелики па и тешко оствариви. У том смислу најисправније је направити паралелу између Александра Вучића и Јосипа Броза Тита, уз малу исправку да је Србија само мали део Југославије и да има мање могућности. Са малим средствима и ограниченим економским и индустријским ресурсима невероватно је тешко испунити тако велике задатке какве је Вучић замислио. Ипак Тито је имао земљу чија се територија протезала од Италије до Грчке.

Данашња Србија је мала држава са великим амбицијама. Међутим, амбиције су увек биле јак мотор: видимо да Вучић успева да реализује своје идеје. Достојан економски раст, пораст броја радних места, прилив страних инвестиција – све то већ имамо. Посматрам Србију 13 година и могу одговорно да изјавим да раније није било тако брзог раста производње, развоја инфраструктуре, појаве нових предузећа. Србија постаје атрактивна европска држава (наравно, не у смислу такозваних „европских вредности“). Поента је да смо сведоци како се једна „земља Кустурице“ претвара у Словенију или Чешку.“

Политиколог је такође указао на особине политичког система Србије које су повезане са националним фактором.

„Као што знамо, Тито је био интернационалиста и покушавао је на све могуће начине да помеша народе у бившим републикама Југославије. И сада постоје ти проблеми. По мом мишљењу, политика у свим постјугословенским земљама се може назвати етнократија – односно, оријентисана је на етничке групе које живе на територијама тих држава. Дакле, када Албанци у Србији дижу глас, поставља се питање како поступити? На пример, после недавних локалних избора у Прешеву и Бујановцу су на власт дошли искључиво Албанци. По логици етнократије једини излаз је одустанак од таквих подручја јер тамо на власти нема ни једног Србина. Међутим, постоје многе опције за овакав преседан. Али потребно је променити приступ државној политици који је заснован на добро утврђеним културним принципима (а на Балкану је та политика изразито етнократска).

Упоређујући Вучића и Тита, полазимо од претпоставке да не морају само Срби бити патриоте Србије, нису само они оријентисани на Београд и не желе само они да им се не дели земља. То могу бити и Албанци или Мађари. Ово је веома важан фактор за очување државе.

Ако се руководимо само принципима етнократије, Србија ће се смањити само до територије на којој живе искључиво Срби. Зато постоји зависност од демографије. Али Срби су један од „најстаријих“ народа у Европи када говоримо о просечној старости становништва, за разлику од Албанаца, међу којима има све више и више младих. Стога гаранција мира у Србији може бити само одустајање од етнократског принципа и прелазак на наднационални. Другим речима, Србији фали идеја империје коју је имала Југославија.“

На питање да ли ће председник Александар Вучић признати независност Косова, Олег Бондаренко одговара:

„Сваки председник Србије који је спреман да у тренутној ситуацији призна суверенитет Косова без уступака и компромиса, сутрадан би изгубио 90% свог легитимитета и подршке јавности, што би га натерало да напусти место шефа државе. Вучић није изузетак и неће признати Косово. И ово питање уопште не зависи од притиска на председника Србије.

Решавање косовског проблема је могуће само компромисом Београда и Приштине. Тако да би, по принципу балканске етнократије, Србија добила територије Косова на којима живе Срби, а Албанци оне на којима живе Албанци. То је једина могућа опција за мирно решење у тренутним условима. Међутим, ако се Београд одрекне етнократије у корист принципа субрегионалне доминанте, онда се може очекивати да ће вратити своје историјске земље. Али морате да схватите да ће то бити потпуно другачија Србија: држава у којој су сви народи и нације једнаки.

Други важан моменат је да они који су Вучића годинама оптуживали да се „спрема да преда Косово“ не узимају у обзир суптилно тактичко размишљање председника Србије, који је приморан да маневрише између светских моћника — Брисела, Вашингтона, Москве и Пекинга. У исто време, Вучић увек оставља простор за маневрисање и фокусира се на сам процес. Преговори трају од 2012. године и до сада нису дали резултате. Долазимо до једноставног и неугодног закључка за противнике председника: Александар Вучић одлаже решавање косовског питања у дијалогу са Западом. Нико не зна какав ће бити крајњи резултат.“

На питање да ли ће Русија подржати решење косовског питања Бондаренко каже:

„Желим још једном да нагласим: није познато која ће одлука бити донета. Најважније је да ли ће то уопште бити постигнуто? Ја у то нисам сигуран. Једна је ствар када се предлаже размена територије и разграничење, када би Срби добили север Косова, а Албанци југ. Међутим, постоји још један фактор који није повезан са историјским аспектом проблема. Ради се о интересима људи који тамо живе, који морају да раде да би се издржавали и одгајали своју децу. Њима је сваког дана потребна помоћ државе. Србија треба да реши косовско питање, водећи се једино интересима Срба који живе на Косову и Метохији.

С друге стране, имамо косовске Албанце, који од Београда захтевају потпуно признање њиховог суверенитета и апсолутно нису спремни на било какав компромис. Приштина већ 8 година није учинила ништа за стварање Заједнице српских општина, упркос чињеници да је то била обавезна клаузула Бриселског споразума 2012. године. Јасно је да опција пристајања на захтеве приштинских „власти“ да се призна суверенитет Косова не може бити компромис. То је потпуно неприхватљиво за Београд и за Москву.

Полазећи од тога, идеја о разграничењу могла би постати најхуманије решење дугогодишњег косовског проблема. Да, Србија ће морати да се помири са губитком дела територије Косова. Али у условима етнократије, ово се десило одавно, Београд не контролише већину територије Косова. У исто време тамо још увек живе Срби, још увек постоји шанса за север Косова! То ће бити најхуманије решење које ће Русија сигурно подржати. У то су Србију више пута уверили највиши званичници руске државе, који инсистирају на поштовању међународног права и Резолуције Савета безбедности УН 1244. Тренутно је та резолуција једина и то је неспорно. Међутим, то не значи да се не може појавити нова.

Подсећам да је Косово међународни преседан. Упркос чињеници да је Русија била категорички против његовог суверенитета, управо је овај случај отворио „Пандорину кутију“, услед чега се отворио пут ка независности за Јужну Осетију и Абхазију, а постало је могуће и одржавање референдума на Криму. Косовски преседан створио је изгледе за промену административних граница у послератној Европи. Он није играо само негативну улогу: за одређене регионе био је позитиван. Да, Русија је заштитник међународног права, али истовремено — и пре свега — штити своје националне интересе. После 1. јула, они се третирају као најважнији. И данас, у нашој потрази за косовским компромисом, морамо то узети у обзир.“

Поводом писања у задње време о такозваној „дубокој држави Русије“ која наводно ради на територији Србије и омета преговарачки процес, руски експерт каже следеће:

„Свака велика светска држава, и Русија није изузетак, има своју ‘дубоку државу’ — неку врсту ‘ноћног чувара’ националних интереса. Овај ‘ноћни чувар’ — наиме, специјалне службе, понекад делују по сопственом нахођењу. Слична традиција постоји у Русији још од времена Совјетског Савеза, када је створена структура безбедносних агенција. Шта је Савет безбедности Руске Федерације ако не ‘дубока држава’? Може се расправљати о томе колико би било тачно да је поредимо са америчком ‘дубоком државом’, али Русија не може порећи да нема свог ‘ноћног чувара’.

Друга је ствар што, нажалост, постоје људи који спекулишу на ту тему. Простор за ове спекулације настаје зато што на Балкану постоји очигледан јавни дефицит руске спољне политике. Нажалост, Русија нема стратегију за развој односа ни са Србијом ни са Балканом уопште. Генерално, стратегија није најјача карактеристика руске политике. У њеном одсуству, овај вакуум попуњавају поједини представници ‘ноћног чувара’ који свој лични интерес преносе као национални. Морам признати да су се већ догодили овакви покушаји, да има таквих људи. Не тврдим да ови људи зарађују на овај начин: могу искрено да воле свој рад и буду родољуби који покушавају да према својој субјективној визији побољшају политику своје државе. Међутим, њихово тумачење националних интереса се не подудара увек са правим руским интересима. Понављам: проблем нису људи, већ одсуство званичне руске стратегије на Балкану.

Руски фактор игра велику улогу у српској политици. Тако је било, јесте и биће, без обзира на жеље Москве. А у Србији постоје многи који су спремни да то искористе за спекулације. Они су спремни да по сваку цену траже шпијуне и тајне руске агенте. Међутим, живимо у свету у којем агенти могу бити људи који званично не сарађују са специјалним службама. Ако условни вођа српског опозиционог покрета „Двери“ Бошко Обрадовић себе назива „проруским политичаром“ (у ствари, он нема никакве везе са Русијом и нема њену подршку), он се такође може класификовати као „агент“, јер је сам себе тако назвао! Али ако има таквих, биће и оних који траже „руку Кремља“ и откривају непостојеће руске завере. Све то произилази из жеље одређених политичких актера да нагађају о добрим односима Београда и Москве. Критиковање самог Бошка Обрадовића није ништа посебно, али критиковати га како ‘агента Кремља’ је већ друга прича.“

Како Владимир Путин доживљава Александра Вучића, питала је новинска агенција РИА „Новый День“.

„Путин као човек из специјалних служби ретко показује свој прави однос према људима. Он је затворен за разлику од Вучића, који је усмерен на публицитет. Упркос свим тим разликама, контакти између Путина и Вучића су редовни и корисни. Тако често руски лидер се састаје само са председником Белорусије, Александром Лукашенком, а раније и са израелским премијером Нетанјахуом. А то није мала ствар.

Наравно, Русија и Србија су историјски и политички блиске државе, и у том смислу руски лидер активно комуницира са председником Србије, јер то одговара националним интересима. Стога су нагађања да Вучић наводно жели да прекине односе са Путином једноставно смешна. Председнику Србије је важна подршка руског лидера, важна као гарант стабилности српског режима.

Ако се вратимо на почетак разговора, сећамо се како се 1948. Тито посвађао са Стаљином, што је изазвало захлађење између Југославије и Совјетског Савеза. Подсетићу вас још једном да данашња Србија није Југославија. Александру Вучићу је данас потребан Владимир Путин, и он добија његову подршку.“