Повратак југословенског квалитета: Србија је поново примљена у клуб водећих извозника оружја
Највећи српски произвођач стрељачког оружја, фабрика Застава у Крагујевцу, ове недеље потписала је уговор са Сједињеним Америчким Државама на рекордних 235 милиона долара. То јасно илуструје повратак чувеног српског / југословенског оружја на светско тржиште након дуге, принудне паузе. Данас у земљи ради 185 компанија које се баве развојем, производњом и извозом наоружања и технике. Овај сектор запошљава око 12 хиљада људи, већим делом дипломиране стручњаке. Од 2005. до 2020. године Србија је продала оружје и војну опрему у вредности од преко 4,5 милијарди долара.
Тренутно српска војна индустрија своје производе испоручује у приближно седамдесет земаља света, од Америке до југоисточне Азије. Главне муштерије су Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, САД, Ирак, Алжир, Бангладеш, Кипар, Бугарска, Индонезија, Мјанмар и Кенија. Последњих 6 година извоз оружја је у порасту, јер су власти 2014. године уложиле више од 200 милиона евра у модернизацију осам војних фабрика и изградиле две нове фабрике, потрошивши око 60 милиона долара. Србија истовремено сарађује са Кином, Русијом и УАЕ у научним разрадама, усваја њихова знања и технологије да би затим производила своје оружје и пласирала га на светско тржиште.
Југословенска школа: „златно доба“ војне индустрије
Од извоза војних производа Југославија је годишње зарађивала од 5 до 7 милијарди долара. СФРЈ је некада била међу 10 највећих извозника оружја на свету. Само у производњи тенка М-84 (заправо совјетског Т-72) учествовало је више од хиљаду фабрика и научних центара. Југословенска војна индустрија је могла да се стави у исту раван са совјетском, али распадом државе све је то нестало.
Фабрике, научни и истраживачки центри, већина њих у Србији, Хрватској и БиХ, су пропали. Бивше републике СФРЈ су након грађанских ратова одбиле даљу сарадњу, и индустрија је готово свуда стала. Наравно, заустављен је развој напредног оружја, а важни пројекти су замрзнути.
Санкције и ембарго на оружје које су САД и западне земље увеле против Савезне Републике Југославије почетком деведесетих одиграли су улогу. Током НАТО бомбардовања 1999. већина војних фабрика је или уништена или озбиљно оштећена. Тада је НАТО више пута бомбардовао фабрику Крушик у Ваљеву, Слободу у Чачку, Прву Искру у Баричу, као и фабрике у Крагујевцу, Београду и Лучанима.
Велики уговори са Блиским Истоком
Почетком нашег века многи стручњаци су били сигурни да се војна индустрија Југославије (а од 2006. и Србије) не може повратити. Међутим, 2008. године руку помоћи су изненада пружили Блиски Исток и северна Африка. Као наследница бивше Југославије, Србија је сачувала везе и контакте са потенцијалним купцима на Блиском Истоку и у Африци (Кувајт, Ирак, Либија). Препород индустрије почео је 2007. године када је потписан уговор о извозу оружја у Ирак у износу од 250 милиона долара. Београд је тада Багдаду продао двадесет авиона за основну обуку пилота Ласта, а летелице је испоручила фабрика Утва из Панчева. Србија је Ирачанима такође обезбедила опрему и муницију, артиљеријске системе и минобацаче, панцир прслуке и пиштоље.
2010. годинe потписан је уговор вредан неколико стотина милиона евра са Алжиром о предаји технологије за производњу муниције, војне опреме и оружја. Следећи пораст интереса био је 2014. године: Срби су испоручивали оружје Уједињеним Арапским Емиратима и Саудијској Арабији због ескалације сукоба у Сирији, Јемену и Либији. У УАЕ и Саудијској Арабији се највише тражи стрељачко оружје, као и муниција за ракетну артиљерију и минобацаче. Емирати су постали највећи купац и главни инвеститор у српску војну индустрију.
17. фебруара 2013. године на изложби IDEX-2013 у Абу Дабију потписан је уговор између државне компаније Emirates Advanced Research и Technology Holding (EARTH) са једне стране и српског Југоимпорт СДПР са друге. Уговор се тицао заједничке производње српског система АЛАС — противоклопног/вишенаменског ракетног система великог домета са принципом вођења без непосредног визуелног контакта са циљем. Емирати су у то уложили преко 200 милиона долара.
Данас Србија углавном извози стрељачко оружје, све врсте артиљеријске муниције, минобацаче.
Tешки митраљез М02 Којот калибра 12,7x108mm фабрике Застава је један од најтраженијих у свету, а у иностранству кошта 17 хиљада долара.
Истовремено, расте потражња за извозом високотехнолошких система као што је самоходна хаубица НОРА Б52, хаубице 105 мм и 155 мм, оклопни транспортери Лазар 3, БОВ М16 Милош, противтенковске вођене ракете, самоходни системи управљања ватром, као и оптоелектронски нишански системи.
Најновији уговори о извозу
Самоходна хаубица НОРА Б-52 има највећи успех како у земљи тако и у иностранству. Српска војска купила је 18 НОРА, Бангладеш — 54, Мјанмар и Кенија — по 30, Кипар — 24 (према незваничним подацима, Кипар је купио и осам БОВ М16 Милош).
2017. године Нора Б-52 је тестирана у Пакистану и УАЕ (међутим, нема података да ли су ове земље наручиле самоходне хаубице). 2021. Сједињене Државе купиле су једну модернизовану НОРА-у Б-52 на шасији MAN. Српска хаубица је тестирана у оквиру новог програма производње самоходне хаубице за америчку војску заједно са Archer Artillery System, CAESAR и ATMOS 2000. Иако је НОРА имала мале шансе да победи, ови тестови су постали сјајан маркетиншки корак и довели до нових поруџбина.
13. фебруара 2021. године, Министарство одбране Србије потписало је уговоре о производњи и куповини нових Пасарс 16, хибридних противавионских самоходних артиљеријских система, самоходних вишецевних лансера ракета М-77 „Огањ“, даљински управљивих беспосадних платформи „мали Милош“, нових оклопних возила БОВ ОТ и нових униформи за војску. У будућности Београд планира да ово наоружање извози, пре свега на Блиски Исток и у Африку.
Према подацима издања Balkan Security Network, Србија је 2020. године потрошила на одбрану 869 милиона евра, или 1,04 милијарди долара (или око 2% БДП-а). Након ребаланса буџета, Министарство одбране и војска добили су 83 милиона евра више. Већина овог износа (приближно 76 милиона евра) отишла је за куповину наоружања и опреме. Генерално, држава троши више од 20% свог војног буџета за набавку нових система наоружања.
Влада је 2020. године створила групацију Одбрамбена индустрија Србије, која је обухватала фабрике наоружања и војне опреме. Сврха њеног оснивања било је „спровођење стратешких интереса Србије у области стварања војних производа“. Већ у јуну 2020. године отворен је производни погон у оквиру прве фазе изградње погона у Пљакову крај Куршумлије: овде ће се производити нова оклопна возила БОВ М16 Милош и оклопни транспортери Лазар 3.
Туркменистан је постао први страни купац српских оклопних транспортера Лазар 3. 2020. године потписао је уговор о куповини 24 оклопних транспортера, а испоруке започињу 2021. године, изјавио је амбасадор Србије у Москви Мирослав Лазански, у чијој је надлежности и Туркменистан. „Велика вест за српску војну индустрију и српску економију: Југоимпорт СДПР, локомотива српског војно-индустријског комплекса, продао је оклопне транспортере Лазар 3 Туркменистану“, рекао је Лазански за медије. Према речима амбасадора, до сада су оклопни транспортери испоручивани само Војсци Србије, а сада је неколико јединица отишло у Туркменистан.
„Надам се да ће њихов број расти. У сваком случају, ово је огромно признање наше војне индустрије, посебно компаније Југоимпорт СДПР, будући да на светском тржишту оклопних транспортера и борбених возила пешадије постоји мноштво друге добре опреме. Али ако је Лазар 3 успео у Туркменистану, то значи да је аутомобил заиста квалитетан. Ово је прва продаја Лазара 3 у иностранству. Већ смо продали НОРА-у Б52 Мјанмару, Бангладешу, Кенији и држави ЕУ — Кипру … Сада Лазар 3 иде у Туркменистан. То значи да ће се за ову машину отворити друга тржишта“, рекао је Лазански.
Одбрамбена индустрија у Србији расте и развија се из године у годину. Раст експорта је забележен 2018. године: повећан је за 13,9% у односу на 2017. и за чак 45% у односу на 2016. годину. Данас влада планира извоз оружја у вредности од милијарду долара годишње.
Технолошки искорак Србије резултат је здраве државне политике започете 2012. године. Земља је прво почела да развија и производи висококвалитетну, али једноставну и јефтину муницију и лако наоружање, а затим се преквалификовала на високотехнолошке борбене системе. Њен напредак се јасно може видети у недавним наступима српске одбрамбене индустрије на страним изложбама. Дакле, Србија је у Абу Дабију, у оквиру салона IDEX 2019, већ показала своје најјаче адуте који јој омогућавају да уђе у клуб врхунских европских и светских произвођача војне технике.
Фотографија: zastava-arms.rs