Небојша Малић, српски новинар који живи у САД, у својој колумни за портал RT размишља о томе да ли антивладини наступи у Белорусији представљају „обојену револуцију“,  и уједно се присећа тога, како је Америка тестирала ову схему у Београду 2000. године.

Говорећи о догађајима у Минску, Малић указује на то да се код бројних америчких новинара појавила оправдана сумња о умешаности Стејт департмента.

„Поступци Вашингтона, и то, како званична средства америчке пропаганде надгледају сервирање информација [о белоруским догађајима], уверавају новинарку Кејтлин Џонстоун да је у питању обојена револуција. И не само њу“, пише Небојша Малић. На први поглед, утврђивање правог порекла протеста је компликовано и то иде на руку организаторима  „обојених револуција“, сматра он.

„У свету, где су ‘обојене револуције’ постале норма, практично је немогуће дефинисати да ли масовни протести носе спонтани и истински народни карактер, или су вештачки организовани у оквиру операције смене режима. Аутори ‘обојених револуција’ у овоме виде плус целе методе. Прво тестирање она је прошла после избора у Србији у септембру 2000. године и практикује се већ две деценије“, — пише новинар.

Неодвојива компонента ове схеме је визуелни маркетинг. Његов „уџбенички“ пример је постао шаблон песнице „Отпора“ у Србији, подсећа Небојша Малић. Бело-црвено-беле заставе у Белорусији, које су се кратко користиле 1918. године, и плакати попут „Belarusian Lives Matter“ („Белоруски животи су важни“), упућени не само становницима републике, већ, такође, и Западу, по његовом мишљењу савршено се уклапају у технологију обојених револуција.

„На врхунцу извоза државних преврата, када је Америка била опијена успехом, западни медији отворено су говорили о вашингтонској руци у тим ‘спонтаним’ немирима. Убрзо након преврата у Београду појавиле су се приче о ‘коферима пуним новца’ којим су се подстицали немири у Србији. У новембру 2004. године, Гардиан је с одобравањем писао о томе како су САД ‘вешто’ успоставиле механизам ‘имплементације демократије преко гласања и грађанске непослушности’, израдивши ‘шаблон за победу на туђим изборима’ још од времена Београда“, пише српски новинар.

Заједно с тим он указује да се није само њему учинило важним да упореди догађаје у Србији с таласом савремених протеста и „обојених револуција“. Исто то је у јуну урадио новинар Френклин Фоер из часописа Атлантик – портпарола естаблишмента. Уосталом, Фоер је направио „згодно поређење“ америчких погрома за „расну једнакост“ и „обојених револуција“ у Србији и Украјини. 

„Треба истаћи да Фоер сматра да су те револуције истинске и позитивне а не непријатељске акције за преузимање власти и ругање демократији“, каже Малић.

Сам Небојша Малић назива „обојене револуције“ злом. Пре свега због тога што њихови организатори, у суштини, негирају демократске процедуре манипулишући гласањем путем организовања насилних акција на улицама. 

„Они у буквалном смислу уништавају демократију, нагризајући сама правила на којима она почива. Неуспех протеста може да повуче за собом ескалације по либијској, сиријској или украјинској схеми“, пише он.

Уосталом, чак и ако покушаји дестабилизације домаће политичке ситуације не доведу до жељеног резултата, према мишљењу Малића, политичко окружење у земљи ће на крају свеједно бити затровано.

„Власти ће у будућности све уличне демонстрације доживљавати као покушај преврата који се финансира из иностранства. Посебно када их друге државе отворено подржавају, што се да приметити у последњим догађајима“, закључује он.