Важни датуми:
Три јунска дана 1999. године.
9. јуна потписан је Кумановски споразум којим се прекида бомбардовање и успоставља мир на небу и на земљи.
11. јуна одговорност за Косово преузима међународна заједница и обећава свима правичност, миран живот и безбедност.
12. јуна 200 руских падобранаца и 40 војних возила променивши слово С на К – СФОР (мировне снаге НАТО-а у Босни и Херцеговини) на КФОР (мировне снаге за Косово) изводе усиљени марш из Босне на приштински аеродром Слатина.
…а затим 13. јун.
И он је трајао, трајао и трајао…
Све до децембра. Када је према резултатима 1999. на територији коју је контролисало 48 000 војника КФОР-а, према подацима истог тог КФОР-а, изведено 5052 терористичких напада (и то само регистровних, записаних).
Ја наравно схватам да су догађаји на Балкану јучерашњи мени са досадним ћуфтама и супом са резанцима. Солидни медији данас користе друге начине да читаоцима крене вода на уста. Али ја бих вам ипак испричала једну причу. Прича није са оног терористичког списка. То је једна обична прича једне обичне девојчице.
Прича једне девојчице из Приштине 1999. године.
…досадно.
Скоро невероватно како може бити досадно једној седмогодишњој девојчици. Истини за вољу, она и нема седам година. Али Теодора изгледа као да има седам, можда чак и седам и по.
Продавачица од које су купили школски ранац се чак зачудила да је Теодора ђак првак. Теодора је својим ушима чула када је продавачица рекла њеној мами да је сигурна да траже ранац за други разред.
Не лош другоразредни ранац, већ ранац за други разред.
Али мама и Теодора су купиле ранац за први разред. Прворазредни.
А нису ни морале… већ је септембар, а ранац је још увек на полици у дечијој соби.
Теодора не може у школу. Она уопште не излази из куће. А мама је теши да у почетку у школи уче слова, а тек затим читају. А кад дође до читања онда ће Теодора кренути у школу. Јер што би она учила слова кад већ уме да чита?
На улазним вратим је папир са свим правилима.
Правила за Теодору је написала мама.
Теодора их већ одавно зна, али чита их поново и поново да би се уверила да зна да чита:
— ако неко звони – не одговарај!
— вратима не прилази!
— не говори српски!
…Досадно.
Теодора зна: ако се мама не врати, треба ћутати и чекати.
И чак и ако се смркне, а мама још није ту, треба ћутати и чекати.
У почетку је Теодори било досадно да ћути и чека.
Питала је маму, да ли сме да гледа цртане филмове, али мама је тако пребледела да је Теодора схватила да не сме.
Не сме да гледа цртане филмове и не сме да удара ногама о под.
Не сме да трчи и плеше, да замишља да је балерина.
Не сме да пева.
Не сме да прави куле од коцкица јер немају тепих, што значи да ће се чути када коцке буду падале на под, јер Теодора као прави архитекта воли висока здања.
Дозвољено јој је само да црта.
Теодора је бацила погледа на фломастере. Фломастери су дали до знања да их девојчица Теодора не занима. Јер фломастерима је досадило да цртају једну исту криву кућу, вечито плаво небо и сунце са пет зрака.
Досадно.
Теодора поново чита правила.
Aко маме дуго нема:
— не смеш излазити из стана
— не смеш плакати
— мораш знати да ће се она обавезно вратити.
Мама свако вече чита Теодори правила, јер мами је то веома важно, и свако вече мама пребледи кадa чита последње правило.
Теодора се тако боји тог правила да нема снаге да било шта обећа. И само две сузе из затворених очију (јако, јако, да не бризне у плач) потврђују: Теодора ће ћутати и чекати.
Досадно.
Наравно да ће мама баш данас доћи (ево, овог тренутка) и рећи да је нашла начин да оду из Приштине.
Зашто се из Приштине може отићи тек кад нађеш начин, а не као раније, аутобусом, Теодора не може да схвати. Али она је навикла да у животу постоје многе ствари које она не схвата.
И зашто су завијале оне сирене и зашто су сви трчали у склоништа, и зашто су гореле куће и зашто су одрасли имали тако озбиљне изразе лица, и зашто она мора да седи тихо и да чека. И не сме да говори српски.
А како да говори кад други језик и не зна?… ех, време је, време је за школу.
А тамо, даље од Приштине, они ће бити избеглице. Смешна реч. Па шта ако буду избеглице? Теодора још никада није била избеглица. Зато се и не боји да буде. Избеглица – то значи да ће моћи да изађе напоље. И да ће моћи да трчи до миле воље. И да иде у продавницу, и у школу… Време је да Теодора крене у школу.
Они ће отићи одавде.
И оставиће фломастере. И нека, досадили су.
И Теодора ће напокон кренути у школу. И моћи ће да гледа цртане филмове. И да плеше, да скаче, да удара јаким петама у под. И никада више неће цртати. Јер у животу има пуно других занимљивих ствари.
…..
Теодора не зна да се на руском језику за избеглицу каже „бежењец“. Али српска реч је тачнија.
Избеглице су они који нису само бежали, који нису само оставили своје домове окупаторима да их напуне мирисом својих тела, мирисом својих ћуфтица и лука, већ и они који су избегли страшнију судбину.
Избеглица значи да из твог ранијег живота остаје само један завежљај ствари и сећања, а твој садашњи живот постаје ћошак у туђем дому и поклоњени фломастер.
Али она је у праву: није страшно бити избеглица. Страшно је не избећи.
Да, Теодора и њена мама ће бити избеглице. У заувек ће отићи из Приштине – града који је био тако свој и тако разумљив. Био. Док неко није потписао документ да тај град постаје туђ.
Како је оно Мајаковски певао? На одговорност!
Дрхти земља
и гладна
и гола,
купају народе у крвавој бањи
и само зато
да би неко
негде
могао да се засити Албанијом.
