„… Ја дођох видело на свет,
да ниједан који ме верује не остане у тами.
И ко чује моје речи и не верује, ја му нећу судити;
јер ја не дођох да судим свету, него да спасем свет.
Који се одрече мене, и не прима речи мојих, има себи судију:
реч коју ја говорих она ће му судити у последњи дан“ 
Јеванђеље по Јовану 12:46-48

Све сличности су случајне, ликови измишљени, а аутор сањар.

Када је на острву нестала струја (пре само 20 година ово се редовно дешавало), Блажо је својим уобичајеним гестом извадио нову свећу, узео свећњак, бацио остатак старе свеће, пажљиво састругао нагорелу унутрашњост, ставио нову и упалио је. Сада, 2019. године, он се на неколико секунди присетио свог детињства: све радње које је раније вршио његов отац, а које су одавно забележене у подсазнању, рефлексно су поновљене. 

Тридесетдвогодишњак, син пароха, кренуо је стопама својих родитеља и са 27 година је хиротонисан. Пре тога је било осам година студирања са прекидима на Правном факултету Универзитета у Београду, затим покушај рада у туристичкој индустрији, најважнијој за приморје и, коначно, повратак изворима — као помоћник црквењака у цркви Свете Тројице у оквиру манастира Прасквица, код рођеног оца.

Овде, на острву, Блажо је ретко служио – само по црквеним празницима и, по правилу, заједно с оцем. Али данас је игуман био потребан у цркви и зато је послао самог сина на службу. У маленој парохији на острву Светог Стефана било је укупно осморо парохијана.

Локални вођа Ивица, становник који је као и сви остали цео живот радио као таксиста, одрастао је на острву, васпитао троје деце, одавно му ништа није било потребно, али је по навици наставио да ради у таксију – више задовољства ради него због зараде. Иако се догађало и супротно. Када су богати Руси почели да откривају малу безвизну Монтегорију, која је по непоштовању закона и правила веома личила на Русију деведесетих, разбацивали су се новцем, чиме су изузетно искварили мештане. Тада је Ивица први пут у животу видео широку љубичасту новчаницу од 500 евра, којом је неки пијани Рус платио двочасовну екскурзију у стару престоницу Цетиње. 

***

Бадњи дан – 6. јануар, дан пре православног Божића, када се на Балкану обично пале ватре од храстових грана испред цркава. Овај пагански обичај, који се пренео у хришћанску традицију Срба и њихових суседних православних народа, никако није сметао да се слави Његов Рођендан. Управо обрнуто, само је помагао – ватру су палили пред почетак вечерње службе и одржавали је понекад до усред ноћи. За разлику од летње традиције северних Словена, они нису прескакали ватру, њена величина то није омогућавала – понекад је висина пламена достизала неколико метара.

Испред цркве Светог Стефана на истоименом острву уредно су положене гране разгранатих вишевековних храстова помешаних са боровима који су у изобиљу расли у националном парку смештеном са обе стране природног спруда чинећи острво полуострвом. Зими се овде атмосфера ни са чим не може упоредити, непогода и одсуство људи у значајној мери додају мистичност овом већ прилично атрактивном месту, затвореном у обично време. Сезона овде траје од 1. маја до 1. октобра, а у остало време најексклузивније одмаралиште на читавом Јадрану је празно. Само чувари у униформама АНАМ-а стоје у близини неких кућа које су инвеститори претворили у приватне апартмане за скупоцене у буквалном смислу госте. Цена једног ноћења овде креће се од 1.500 евра и иде до максималне, аукцијске, као што је случај с омиљеним апартманом Софије Лорен који има сопствену плажу. У фебруару се сваке године одржава аукција за продају овог апартмана у новој сезони. Максимална понуда за њега достизала је 550.000 евра за пет месеци — у просеку 3.600 дневно. Међутим, и тако високе цене и значајно ограничени број апартмана (на острву постоје 52 зграде-апартмана, не рачунајући две цркве, ресторан, администрацију и куће за запослене), ипак стварају фантастично узбуђење око Светог Стефана, чинећи ово место готово најпривлачнијим на Балкану.

Међутим, мало људи се сећа да су донедавно у тим кућама живели људи, да острво није било затворено, а у црквама су се одвијале службе сваки дан, а не два пута годишње као сад. Када је држава југословенског Стаљиновог имењака одлучила да искористи природне предности полуострва повезаног уском каменом линијом са копном и од њега направи затворени хотел, за 3 месеца су сви мештани пресељени у континентални део насеља, добијајући веће куће. Над онима који нису желели да се преселе ни у једну од њих, почели су да примењују софистициране методе притиска — током шетњи по острву поред њих је „случајно“ падало камење са суседних кровова; пацови, који су изненада преплавили подруме њихових кућа, појели су све залихе хране и угрозили здравље укућана, а змије, које су сада редовно сретали у кухињама и у купатилима, нису остављале никакве шансе за успешан исход сукоба са Титовом идејом. Као резултат, након пет месеци сви су се преселили. Скоро сви. Осим старог мајстора за пећи Мила, који је нетрагом нестао. Увече су га сви видели како иде кући на спавање, а ујутру је породица пронашла празан, намештен кревет без трагова спавања и личних докумената. Куда је Мило могао да оде, ако је тада једини излаз са острва, које је уједно и улаз — огромна старинска капија — био закључан преко ноћи, нико није могао да објасни. Његов син, који ни раније није био нешто причљив, потпуно се повукао у себе, а жени, како се многима чинило, као да је било драго због нестанка на тај начин сопственог мужа.

***

Ове године ишчекивање Божића било је забрињавајуће — закон „о црквеној имовини“, о коме се већ дуго расправљало и који је коначно усвојен пред Нову годину, а који је отворио пут држави да одузме најстарије манастире и црквене комплексе, попут манастира Острог или Цетињског манастира, изазвао је бурне протесте који су већ у бројним градовима већ прерасли у сукоб са полицијом. Приморска црквена општина није изузетак.

Упркос очекивањима и без обзира на мали број мештана зими, бројни приморски градови — престонице летовалишта — већ су изашли на протесте; уз прећутну сагласност локалних власти демонстранти су блокирали путеве и чак су понегде поставили барикаде. Полиција на ово није реаговала ни на који начин — очигледно је дата наредба да се не меша нигде осим у главном граду. Друга верзија, популарна међу демонстрантима, каже да снаге безбедности једноставно нису биле толико јаке, нису имале толико средстава и особља на терену — сви су повучени у Подгорицу, где су сукоби настављени.

Микеле, према подацима из пасоша Милорад Стојановић, вођа једне од 13 породица древних Пастровића, који историјски живе у планинама изнад Светог Стефана последњих минимум 850 година, у другом делу свог бурног живота почео је да гравитира ка православљу, поставши један од незваничних вођа манастирске парохије Прасквица. У првој половини живота много се забављао: југословенско уживање у првом одмаралишту „социјализма са људским ликом“, у које су доводили чак и холивудске филмске звезде — Силвестера Сталонеа, Клаудију Шифер и многе друге; жене, код којих је имао непрекидни успех због свог медитеранско-италијанског изгледа; дискотеке; шверц из Италије; балкански ратови; илегално оружје; домаћи бензин и прва оклопна возила са оштећеним бројевима испод хаубе. Врхунац Микелеовог „бизниса на балкански начин“ била је успешна препродаја украденог оклопног мерцедеса Дејвида Бекама министру правде Северне Македоније, што је откривено тек после две године. Сада се припремао да оствари своју још невероватнију у својој одважности идеју — желео је да блокира омраженог Вепра, газду Монтегорије, у његовој резиденцији у коју је требало да дође одмах после Божића.

У малој земљи сви знају све, али чак и овде само су становници Светог Стефана са сигурношћу знали, колико често се незаменљиви председник Монтегорије Вепар Миловић налази на лековитом ваздуху борових шума своје резиденције унутар националног парка. Споља неуобичајено али изнутра префињено здање формално државне, а заправо приватне резиденције, подсећало је на огранак Лувра и Дрезденске галерије заједно који је премештен на хиљаде километара далеко. На 800 квадратних метара доње терасе било је смештено више од 2.500 уметничких дела (више од три на квадратном метру!) — скулптуре, древне бронзане и камене бисте, слике, статуете — украдене, нестале или које су „црни археолози“ ископали по наруџби Вепра. Један од зидова просторије био је украшен древним бодежима — француски, италијански, немачки, турски, па чак и јапански мачеви, шпаге и сабље висили су без посебне селекције. Непосредно испод њих на поду су стајале три џиновске вазе династије Кинг — поклон Централног комитета Комунистичке партије Кине албанском диктатору Енверу Хоџи, које су албанске убице размениле за два украдена у Румунији „Геландевагена“. Поред њих су на поду стајали окови за ноге, прекривени карактеристичном патином, у којима је, наводно, две године млади Мигел де Сервантес седео у заточеништву алжирских гусара у Улцињској тврђави. Легенда каже да је управо тамо Сервантес измислио женско име које пре тога није постојало — Дулчинеја — односно дословно „Улцињска“, девојка из града Улциња, која га је чувала у затвору. Вепра је забављала хармоничност велике кинеске династије 5. века пре нове ере и име најјужнијег албанског града монтегорског приморја.

И сам је потекао из породице југословенске научне интелигенције, отац му је био истакнути професор-академик, док је син од средине осамдесетих ишао „омладинском линијом“ тог доба — цигарете, шверц, проститутке, наркотици, власт. Пошто је првих милион немачких марака зарадио 1987. године шверцом турских цигарета у Италију, које је превезао са четири дупке пуна војна чамца, пред крај друге деценије 21. века био је први и једини милијардер у земљи, чији је реални број становника био мањи од пола милиона људи. Узгред, управо је чињеница да су Вепрови саучесници плаћали маркама (није требало да плаћају италијанским лирама) проузроковала брзи прелазак Монтегорије из југословенског валутног простора у немачки. Већ од 1991. године — формално због неконтролисане инфлације динара —  Подгорица, која је тек што себи вратила старо име, прешла је на немачку марку у интерним обрачунима. За Вепра и његову банду ово је била једина могућност да легално користе на десетине милиона марака у кешу које су до тада стекли, а које су почеле да буђаве у сефовима на влажној јадранској клими.

Јесте ли икада видели како изгледа буђав новац? Ако нисте, непријатан је то призор. Склизак је на додир, распада се у рукама с размазаном бојом на избразданим контролним тракама и одвратним мирисом. Да би постала таква, новчаница се мора налазити неколико година у затвореној просторији с високом влажношћу без могућности проветравања. Али све зависи од нивоа влажности. Када се Вепар први пут сусрео с овим проблемом, није му придавао велики значај – можеш мислити, неколико десетина новчаница ће се оштетити. Када је буђ попримила алармантне размере поставило се отворено питање — где и како заменити милионе ових буђавих марака? Одговор је пронашао генијални финансијер монтегорске „коза ностре“ – затражити дозволу од Берлина за званични прелазак на немачку марку! Тако је Монтегорија, која је у то време била део Савезне Републике Југославије, постала полулегална компонента немачког валутног простора. Специјални авион Финансијске службе Савезне Републике Немачке, у којем је било 250 милиона марака у крупним, средњим и малим апоенима, као и у кованицама – фенинзима, слетео је на аеродром у хрватском Дубровнику. Главни јадрански разбојник је потом с њима „утопио“ своју „буђ“. У то време се терет са овим небројеним богатством превозио помоћу пет оклопних камиона специјално испоручених за ове намене из Мерцедесове фабрике у Баварској. Њихову безбедну испоруку из Дубровника осигурала је мафија у свом пуном саставу у виду Националне гарде која је посебно формирана за овакве случајеве. Од тада је монтегорска мафија предузимала све своје акције у условно „легалном“ облику — под маском „националне гарде“.

***

Професор Влатко се одавно пензионисао. Деведесетих је као војни аташе Југославије у Отави развио шему за заобилажење санкција његовој земљи у погледу куповине наоружања које је у то време било преко потребно. Шема је била безобразно једноставна — формално је оружје куповано за непостојећу приватну војну компанију у Монтреалу, која је од свег наоружања имала, у ствари, само хефталицу, а затим је препродавано преко неколико исто таквих фиктивих компанија и на крају испоручивано морем у Монтегорију, одакле га је Београд преузимао преко железнице. Међутим, Канађани су уз помоћ дојаве својих моћних јужних комшија провалили шему и професора на 7 година стрпали у затвор. По повратку из затвора у свој град на обали, Влатко, велики поштовалац руске књижевности и добре кајсијеваче, власник комплетних дела већине великих руских писаца 19. века, потпуно неочекивано за све отворио је перионицу веша. Град је био мали, сви су желели да виде локалну легенду уживо, али да не би тек тако буљили, почели су да носе своје прљаве ствари код Влатка. Популарност, на коју се рачунало, се исплатила — врло брзо Влаткова хемијска чистиона почела је да пере цео град.

Међутим, главна поента није била у томе! Суштина је била у чињеници да је под окриљем хемијске чистионе апсолутно отворено радио југословенски обавештајни центар на размени информација између Београда и његових раштрканих агената у Монтегорији. А на његовом челу био је професор Влатко.

Микеле је, као и отац Блажо, био упознат са Влатком из његовог пређашњег живота — заједно су у младости заводили лепотице које су долазиле на одмор. И зато су после његовог повратка послови кренули боље него раније. И сада је управо професор-шверцер био главни мозак операције „Замка за звер“.

***

Небо над Лисабоном полако се гасило с ружичастим заласком сунца. Сунце је, напуштајући Стари Свет, залазило директно у океан. Нарочито добро су топли седефасти одсјаји залазећег сунца били приметни из личног пословног авиона Вепра, који се тог вечерњег сата подизао над западним ободом Евроазије. Пре два сата тамо је завршен редовни самит Западноатлантске алијансе на којем је председник Монтегорије први пут учествовао као равноправан члан. Могао је да отпутује у Есторил, луксузно предграђе Лисабона, на вечеру с погледом на океан са неколико других балканских лидера, који су позвани на самит. Међутим, његов избор је био да се повуче на енглески начин.  Морамо му одати почаст — заједно са урођеном махинацијом и клептоманијом, Вепар Миловић је поседовао одличан осећај за дом и регионални патриотизам, и ретко кад је боравио у иностранству дуже време. Мало су га привлачиле лепоте западноевропских градова, бисери архитектуре и европске културе. Није се разумео у позориште, а од кухиње увек је преферирао родну јадранску — мешавину месне, континенталне балканске и лагане рибље, приморско-италијанске. Није био мотивисан да остане ни у најбољим европским престоницама, журио је да се што пре врати у своје резиденције. Штавише, имао је где да се врати! Богатству и разноликости палата Вепра могли би да позавиде вероватно сви европски лидери, уз ретке изузетке. Само је пензионисани италијански политичар-тајкун с помало криминалном прошлошћу, али на потпуно другачијем нивоу од Вепрове, имао лепше и префињеније куће. Због тога му је овај последњи увек завидео на посебно зао начин.

Три сата лета прошла су уз читање српских и хрватских новина — Вепар је био изузетно самољубив и пажљиво је пратио шта о њему пишу комшије. Редовно је наручивао похвалне материјале од поткупљених новинара, притом не само у балканским, већ чак и у енглеским, а понекад и руским медијима. Ову врсту посла за њега су обично обављали брачни пар Хигијенов – у уским круговима познати новинар једног великог руског издања који је 2006. године добио један од првих пасоша (поред виле) независне Монтегорије за похвалне оде Миловићу, и његова жена-Српкиња, главни информативни спонзор свих балканских геј-парада. Али пре извесног времена се дугорочни уговор за „прање“ Вепра од редовних оптужби за европску нарко-трговину и шверц нашао под претњом — некада популарни руски власник галерије Белман почео је да показује велику активност у вештој обради Миловића. Сада, пар година након пресељења на монтегоријско приморје на позив градитеља америчких војних база у стамбеном комплексу који је одузет руском грађевинском магнату, био је у активној потрази за наруџбама. Већ пети пут је покушао да се приближи Вепровом тиму који није журио да унајми крајње непријатног руског Јевреја. Вепар је врло добро знао још из времена мафије – онај ко је једном издао, поново ће то урадити. Зато је избегавао напорног власника галерије, раније je Белман радио за Кремљ који је потом проклињао. Штавише, Миловић је схватао да Белман није дошао сам, већ по налогу британског МИ-6, како би својим антиправославним „наступима“ дискредитовао руски фактор у масовној свести једноставних, поверљивих Монтегораца који воле Русију. И премда су циљеви Вепра били донекле слични, он је ипак желео да одигра своју сопствену игру.

А Миловић је имао од чега да се брани — медијски талас који се против њега дигао са свих страна на фону новог закона о одузимању храмова претио је да се претвори у цунами и сруши дугогодишњег владара Монтегорије.

Следећег јутра, по доласку у Подгорицу, његови страхови су се потврдили — контраобавештајна служба је известила свог лидера да на десетине пензионисаних официра стиже у републику из суседне Босне, а неко је одлучио да од Албанаца купи 150 комада малокалибарског оружја. Параноичан по природи, Вепар је одмах наредио да се појача безбедност његових резиденција и отишао на састанак с партијским колегама.

Окупљени на вођином родном Цетињу, стопедесеторо арогантних шефова владајуће током последњих 30 година партије, који су хитно пристигли из свих крајева републике, више је личило на окупљање мафијаша, који су они, у суштини, и били. Скупа италијанска одела на пруге по моди касних деведесетих, кошуље, као код Вепра откопчане до нешто изнад пупка, или џемпери од најфинијег кашмира марке Zilly, златни ланчићи и ексклузивни врхунски ручни сатови-турбијони – мало шта је подсећало на то која је сад година, осим понеких најновијих „Ајфона“. Чак је међу бројном, али расутом опозицијом, Вепар наилазио на такве кадрове – једно младо „јуне“, које је једном изабрано из редова опозиције, у жељи да се истакне сашило је себи одело у боји „Георгијевске траке“ и још је тежио да буде на челу  „Бесмртног пука“ у Тивту, али су га, на срећу, адекватнији активисти брзо гурнули у страну. На дневном реду састанка монтегорских „донова“ било је само једно питање — да ли имају довољно снаге да задрже контролу над републиком у случају негативних развоја догађаја и ширења протеста.

Чим се Вепар појавио у сали, састанак је почео. Први који је узео реч био је „мали Зоки“ — крупна и висока момчина, чак и међу Монтегорцима, познат по томе што је у тешка времена гангстерских обрачуна, приликом убијања бизнисмена који нису плаћали „заштиту“ заједно с њиховим породицама, у почетку „сажаљевао“ децу ућуткујући их кундацима само без убијања. Истина, неки од њих, након таквог „сажаљења“, постајали су „биљка на ногама“, а један је после неколико година решио да се освети и умало није убио свог „доброчинитеља“. После тога је „мали Зоки“ престао да се сажаљева над било ким. Његов посао је био изграђен на контроли приморских ресторана, и сам је волео укусну храну и редовно је организовао гозбе, бирајући за ту прилику у том тренутку најбољи ресторан. Ако би му се свиделе услуга и храна није дирао власника који му је плаћао 30% од прихода. А уколико би нешто пошло по злу, ресторан би пленили у корист Зорана Михајловића већ следећег јутра. За све године такве праксе готово да нема места које није променило власника. Ипак не, постојао је један такав — стари бајкер Јован који је још средином осамдесетих отворио кафану „Крст“, која је од тог момента постала „Број 2“ на Будванској ривијери; на неки непознат начин он је увек излазио као победник после Зокијевих гозби. Чак су говорили да је у храну мафијаша стављао нешто посебно. Главна одлика посла по Јовановим речима била је мудра жеља да његов ресторан не постане најбољи како не би привукао претерану пажњу примарних скупљача капитала. И успело је — „најбољи“ су се све време мењали, док Јован своје стабилно друго место никоме није давао. Он сам принципијално није желео ништа да промени у свом животу и увек је одбијао многобројне понуде за прелазак у политику.

„Мали Зоки“ је говорио као увек много и веома радо — као да је јео, прелазећи од предјела до бујабеса [марсејске рибље чорбе, прим. прев.] и даље до главног јела, уз све то пијући исто црно вино. Али у неком тренутку његов говор је утихнуо — у згради су се зачули пуцњи, због чега се Вепар покајао што је дошао на скуп — састанак чланова странке.

Обезбеђење је покушало хитно да изведе шефа из зграде, али није успело – испоставило се да су излази затворени. Звуци кратких рафала који су се изузетно брзо приближавали нису остављали избора — Вепар је могао да се спаси само ваздушним путем. Обезбеђење га је одвело на кров.

На позив шефа обезбеђења, хеликоптер, који је увек био спреман, већ је кренуо по њега, кад је у једном тренутку све било готово. Пуцњи су утихнули, а четворица из обезбеђења, која су остала са шефом, без иједне речи су упуцала „дивљег Ацу“ — шефа обезбеђења Миловића, и везали свог штићеника.

Једини балкански милијардер чекао је свој час на крову хотела који је сам изградио, у ком су три спрата ниже у великој сали седели практично сви највећи јадрански мафијаши, који су држали у страху добру половину бивше Југославије.

Како се ово могло догодити?

Ако се Југославија негде одржала, то је засигурно било у криминалном свету који није знао за административне границе раније заједничке државе. Монтегорци су покривали борделе у Загребу и Београду, нарко-трговину у Хрватској, Србији, делимично чак и у Босни, где су се непрекидно одвијали ратови између картела и локалних муслимана за комад црног тржишта. У једном тренутку је Миловићев нарко-картел снабдевао пола Европе својом „робом“, све до Немачке. Окршаји који су периодично избијали са Албанцима, који су традиционално полагали право на ово подручје, завршавали су се новом поделом туђе територије и прихода.

Још од друге половине осамдесетих година, у процесу настанка и формирања монтегорске мафије, досељеници из два суседна села која се налазе у Бококоторском заливу — Шкаљари и Кавачи, споречкали су се око права неформалне контроле над луком Котор и свих повластица које проистичу из те контроле. Од тада, више од 30 година рат између њих само је растао, а географија сукоба захватила је готово целу Европу, Турску, Израел, Русију, Украјину, па чак и САД. Монтегорски Монтеки и Капулети несебично су се светили једни другима, а током трећине века накупило се превише разлога за освету. Дакле, чак ни Вепар, када је ставио под своју власт целу мафију, није могао да прекине дугогодишњи рат: час овде, час тамо представници зараћених кланова наставили су да се међусобно убијају. И Вепар је схватио да може имати користи од средњовековне традиције. Користећи наизменично час једне, час друге, он је најпрљавије ствари радио рукама једног клана, а затим је елиминисао извршитеље рукама другог. То је трајало много година.

Али време је дошло, и коначно су се нашла два потомка познатих породица из сукобљених села који су одлучили да окончају рат. Мућнувши својим главама, брзо су схватили да је Миловић тај који извлачи главну корист од њиховог рата, и без чијег свргавања не би било могуће окончати смртни сукоб који је покосио мушку половину оба насеља. Тада су — први пут у 35 година историје својих породица — тајно започели сарадњу, наговорили „своје“ обезбеђење Вепра, који је, плашећи се за свој драгоцени живот, „осигурао“ шкаљарско обезбеђење кавачким, и одлучио да преузме ризик. Избор није био велик — или ће они прекинути рат, или ће и сами ускоро бити убијени. Тада су и смислили шему с отмицом и привременом изолацијом Вепра на једној неприступачној територији иза популарног скијалишта на северу Монтегорије.

Сада су, стојећи на крову хотела, чекали хеликоптер са својим пилотом који је требало да довезе таоца-диктатора у базу завереника.

Али није било суђено да се то деси – специјалци, које је позвала полиција после пуцњева, су убрзо стигли, и већ су проваљивали у зграду у потрази за председником. Хеликоптер се у међувремену још увек није појављивао.

Осећај да је нешто пошло по злу постепено је почео да обузима заверенике. Нису ни схватили шта тачно, кад су се албански специјалци одани Миловићу пробили на кров. Одмеривши погледом четворицу чувара, без сувишних покрета су извели председника са крова. Касније су се двојица од њих вратила и кратким рафалима из израелског «узија» пресудила несрећним отмичарима.

Вепар је поново био слободан. Пошто је први пут у последњих четврт века доживео стрес од отмице (крајем 80-их — почетком 90-их то му се редовно дешавало), желео је да се што пре врати на сигурно место: у своју добро утврђену резиденцију недалеко од Светог Стефана. Пут до куће морао је да пређе у пратњи два војна „хамвија“ — поклона америчке војске поводом уласка Монтегорије у НАТО. На задњем седишту блиндираног БМВ-а, специјално направљеног за Вепра у фабрици у Баварској, тражио је извор издаје. Тај задатак је већ дат шефовима три републичке безбедносне агенције. Није био обавештен само шеф министарства унутрашњих послова — стари и поуздани савезник из мафијашких времена, који је у последње време све чешће изазивао неповерење код Миловића.

Дошавши до резиденције, албански специјалци заузели су свестрану одбрану у „гнездима“ намењеним за то, и тек након тога је Вепар изашао из аутомобила и направио неколико корака према кући.

* * *

Микелеова и Влаткова рачуница била је оправдана — након неуспеле отмице, Вепар ће се затворити у својој резиденцији на пар дана. Били су у току завере најбољих представника зараћених кланова и нису намеравали да им сметају. Свака земља има своју „дубоку државу“. Чак и тако мала, као што је Монтегорија.

Спољни обод резиденције чували су Албанци, који су прошли обуку у америчкој бази „Бондстил“ на Косову. Међутим, нико их није пуштао у кућу. У кући је главну реч имао батлер-Италијан Стефано. Био је родом из Напуља, некада истакнути члан чувене Ндрагете — стуба италијанске мафије. Преко њега се дуги низ година водио нелегални посао с Италијом. За разлику од Вепра, пошто није имао дипломатски имунитет, Стефано се није могао легално вратити кући — против њега је поднето десетак кривичних пријава — и зато је остатак живота живео као управник куће главног мафијаша-председника у Монтегорији. На почетку је Стефано имао прилично велико и добро обучено особље — најбоље куваре, собарице, слуге, куртизане, возаче, ађутанте, службу унутрашње безбедности. Све их је лично бирао цепидлака Италијан и при најмањем прекршају немилосрдно избацивао на улицу без могућности било каквог запослења потом, те су због тога изузетно ценили своје место.

Међутим, ако се раније Вепар понашао готово братски према Стефану, сада се много тога променило — често је био груб према њему, понижавао га у јавности, игнорисао. И очигледно се нешто у Стефану сломило — одлучио је да ризикује. Будући да је био дугогодишњи Микелеов друг, који га је и упознао са Влатком, сам Стефано је затеченим друговима набацио идеју отмице и нестанка Вепра. Он је претпоставио да је југословенска обавештајна служба заинтересована за то, а чим се срео са Влатком, одмах му је све било јасно. Његов властити интерес био је једноставан — да коначно пронађе дугоочекивану слободу, елиминишући свог дугогодишњег газду, затим да се пресели у Београд, а после, можда, да се под другим именом врати у родни Напуљ. Влатко, са којим се моментално разумео, обећао је да ће све уредити на најбољи могући начин.

План отмице био је следећи: Стефано је требало да убаци јаку таблету за спавање у храну коју ће послужити за вечеру Вепру, а затим да се спусти и отвори тајни пролаз који је водио од резиденције до Светог Стефана где је требало да га сачекају Микеле и Влатко. Поред самог Вепра и Стефана, само неколико старешина из породица Пастровић, укључујући Микелеа, знало је за постојање подземног тунела. На обичним сеоским колицима на три точка требало је пребацити успаваног Вепра на острво, где би га сакрили у подрум испод цркве. Испод те саме цркве у којој је Блажо служио.

Идеални план имао је неколико недостатака, али најважнији међу њима било је то што практично нико није користио овај тунел последњих четврт века, и нико није тачно знао шта се у њему тренутно налази. Са острвске стране тунел је споља био закључан засуном са бравом чији кључ је имао само Стефано. У кући је, због претрпаности старинским предметима, улаз у тунел давно био забарикадиран свакаквим древним антиквитетима који из неког разлога нису били по Вепровом укусу. Микеле је покушао да наговори Стефана да им унапред да кључ како би пре операције могли да прођу кроз тунел, али је Италијан није попустио. Због страха од неуспеха операције и вишка очију (служба безбедности компаније АНАМ која управља острвом била је уско повезана са монтегорском Агенцијом за националну безбедност), инсистирао је на томе да ће само једном бити могуће ући и изаћи из тунела без привлачења превише пажње на себе.

Увече, на дан планиране операције, избила је бура — олуја која се приближавала обали срушила је зид кише са грмљавином и муњама, па Микеле и Влатко, обучени у особље техничке службе са „оригиналним“ електронским картицама за приступ територији и носећи гумиране кишне мантиле са ознаком АНАМ, нису изазвали никакву сумњу код обезбеђења; пошто су се брзо снашли на острву, сигурним кораком су дошли до цркве, спустили се у подрум, и релативно лако откључали браву на засуну. Али није у томе био проблем — током многих година његовог некоришћења, сам засун је толико зарастао за врата да никако није желео да се дâ. Ситуација је изгледала безизлазно — кључ, који се у кључаоници шкрипећи окренуо тек из трећег пута, ни на корак их није приближио успеху. Засун је стајао непомично, а његово избијање било би прилично бучно а и није било алата за то. Остала је последња шанса – вентилациони отвор који се налазио са друге стране цркве.

Попевши се из подрума, нашли су се очи у очи са Блажом, који се замало сударио са корпулентним Влатком. Свештеник је, иако је првобитно упућен у планове, оклевао до последњег тренутка. Није био сигуран у исправност тако дрског плана иако је презирао Вепра, сматрајући га непријатељем православља. Тек два дана пре сата „икс“ одговорио је да је спреман. Сада је његова функција била да организује осамљено место на којем би држали затвореника живог или мртвог. Непријатну паузу која је настала прекинуо је Микеле, неприметно пружајући руке за благослов. Цело острво било је надгледано преко камера за видео-надзор, па је неочекивани сусрет „радника“ са свештеником на тргу испред цркве могао бити примећен. Брзо заобишавши храм, напокон су пронашли вентилациони излаз са решеткама поред ког се налазио врло згодан троножац са натписом „не газити“. После кратког размишљања Микеле је скинуо мантил, окачио га на масивни троножац, и овом конструкцијом заградио прозор смештен у нивоу земље.

Овај пут је засун попустио и ловци на Вепра, отворивши гвоздену решетку, почели су брзо да се спуштају у вентилациони отвор. Суви и жилави Микеле заронио је у њега попут рибе, док се Влатко баш намучио – коначно му је и стомак прошао кроз отвор, и обојица су се нашла у влажном и старом тунелу. Светло лампе које се дрмало горе-доле, уочило је у тами древну зидину, коју нису чистили више од 100 година. Тунел се убрзано спуштао, са зидова је понегде капала вода, историјску неравнину пода допуњавале су бројне пукотине те да не би пали било је потребно да се једном руком ослоне на зид. Одједном је нешто пукло под Влатковом ногом — лампа је у мраку осветлила нечију кост. Пошто је пажљивије погледао, открио је у близини гомилу одеће и… људску лобању. Прича о старом мајстору за пећи који је нестао у Титово време истовремено се појавила у главама другова. Међутим, апсолутно није било времена да се зауставе и истраже ово.

***

У међувремену је Вепар за данашњу вечеру наручио нежно месо јегуље, продинстано с поврћем и пире кромпиром са блитвом. Као „антипасто“ изабрана је зелена салата са парадајзом, а за десерт — нежни милфеј без глутена. Целог свог живота био је у доброј форми, али је с годинама почео да се помало гоји те је почео да води рачуна о изгледу. Јака таблета за спавање убачена је само у милфеј, газдин омиљени десерт. Пијући веома скромно, Вепар је замолио да се отвори флаша италијанског Барбареска из 2012. године. Две чаше вина требало је да појачају седативни ефекат таблете.

Стефано је, као и увек, пажљиво пратио процес засићења свог газде. Кад је коначно стигао до милфеја, Вепар се неочекивано зауставио, устао и кренуо према кухињи и винском подруму. Не рекавши никоме ни реч, спустио се у подрум и, после кратке потраге, извадио са доње полице флашу Бермета из 2003. године. Балкански „Херес“, произведен у Војводини, очигледно је најбоље одговарао уз милфеј. Враћајући се са боцом Бермета, нашалио се да су тај исти Бермет пили на „Титанику“ пола сата пре судара са сантом леда. Стефано се осмехнуо само крајевима усана. Када је завршио са вечером, Вепар је отишао у своју радну собу, где је волео да проводи усамљене вечери рачунајући приходе и распоређујући нелегални профит. „Градити Монтегорију“, како је иронично говорио, подразумевајући да је његова земља његова мафија. Стефано је одлично знао газдин распоред само је чекао тренутак да се он затвори у својој радној соби и буквално 20 минута касније чврсто задрема у удобној фотељи од храста, пресвученој крокодилском кожом, коју је по поруџбини направила чувена италијанска фабрика.

Непуних 10 минута касније, вратар је стајао пред вратима радне собе са баштенским колицима којима се превози свеже покошена трава. Након што је три пута покуцао, Стефано је откључао врата својим кључем затекавши Вепра, како је и очекивао, у несвесном стању. Истина, дугачко тело лежало је право на медвеђој кожи на корак од фотеље. Уз помоћ све своје снаге, Италијан је подигао шефову телесину на колица и тихо га одвезао до неприметног лифта који се налазио у Вепровој радној соби. Спустивши се лифтом један спрат, Стефано се суочио са проблемом — како да нечујно прође кроз неред од слика, биста и скулптура. Пошто је коначно прочистио себи пролаз, заједно је са колицима и тим, што је било у њима, стигао до светих врата.

Вепар никада није био лак тип чак ни када је био свестан, али је у несвесном стању био претежак. Три снажна мушкарца су се тешко изборила са имобилисаним телом на колицима. У уском пролазу мрачног тунела, где су цело осветљење представљала само три немирна снопа лампе, Влатко је најтеже дисао. Другови су га више пута одвраћали од идеје да иде с њима, али он је био безобразно упоран. Пошто су брзо стигли до резиденције (два километра под земљом у тунелу величине два са један и по метар), назад је корачао отежано дишући. Често се заустављао и ослањао на зид. Некада би ту дистанцу прелазио за десет до петнаест минута, али је након канадског затвора Влатко био поприлично истрошен. На најнижој тачки тунела вода је досезала ниво кукова. Када су пролазили тамо, воде је било знатно мање. Овде је камење највише оштећено, и било је врло компликовано гурати колица. Влатко се спотакнуо и својим целим тешким телом пао у воду. Микеле је похитао да му помогне, док Стефано, мада је Италијан, педантно носио тело свог дугогодишњег шефа. Из неког разлога Влатко је изронио сав крвав. Док је падао, јако је ударио челом о зид. Посекао је обрву. Даље је требало ићи навише, док се у тунелу однекуд зачуло завијање и брујање, које је постајало све јаче и јаче. Лагано извирући из дубоке воде, отмичари су се зауставили. Преостале су им само две лампе (Влатко је разбио своју док је падао).

Однекуд је одједном почела постепено да продире вода. Испрва су се огрешили о пљусак, који је поплавио вентилациони отвор са решетком кроз коју су они и доспели овамо. Али након што су прегледали зидине, схватили су да кроз њих продире вода. Слани укус није оставио ни трунку сумње. У тунел је протицала морска вода, уз то веома озбиљно. Прешавши још неколико десетина корака нагоре, Стефано, који је све то време гурао колица с Вепром, је предложио да направе паузу. И у том тренутку их је одозго прекрио млаз изненадне воде.

Тама и бол од падања на камење, покушај да се задрже на ногама… поново окрети по зидовима…

Први је изронио Микеле — професионални ватерполиста је знао како да задржи дах и да се не одупире води. Водена бујица је нестала исто тако ненадано како се и појавила. Недалеко од себе затекао је Стефана како једном руком држи другу руку, очигледно сломљену у току пада на камење. Погледали су се и осврнули око себе – водена бујица их није однела далеко од првобитног места, али у близини нису видели ни Влатка, ни колица са Вепром. Ужурбано су се сјурили доле, али након три метра наишли су на затрпани тунел, од кога је остао само уски отвор величине дурбина. У њему није било воде и ништа се кроз њега није могло видети. Тихо су узвикнули Влатково име, потом гласније, а онда из свег гласа — одмерено брујање таласа негде изнад њих био је одговор.

***

— А знаш, чак није лоше ни испало… Нисам то очекивао, наравно, али на крају ипак није лоше… Ти, такав свемогући, који си купио све и свакога, који си се продао свима и свачему, и ја, без пребијене паре у џепу, али зато искрен идиот са идејом… Уништио си такву државу, такав народ завео!.. Твоји јебени наркотици одвели су мог сина у гроб — нисам пазио, будала, док сам се играо обавештајаца, оружјем сам Домовину снабдевао, недељама нисам био код куће а он, малолетник, већ је био зависан од хероина… Моја жена, која се у планинама скривала од твојих бандита, доживела је такве страхове да ти се пакао учини рајем… Једном су је ухватили близу куће, пред децом су је почели скидати, малтретирати, ђаво зна шта би било да није било комшија које су почеле да вичу… Затим си ти почео да сакупљаш лепе девојке по земљи, а твоји хајдуци, попут Турака, дојавили су ти име моје једине ћерке Јасмине… Позвана је на пријем где си био ти. Упознали сте се, и она је затруднела… Родила ти је, погани, а ти ниједном за 12 година ниси дошао да видиш сопственог сина… А сада лежиш такав, беспомоћан, мртав, баш овде на камењу… Напокон си нашао своје уточиште… и покрио се ковчегом на точковима… Престао си да се мучиш… Да, по свему судећи, и ја с тобом… Идемо, зете, довешћу те… Не отимај се, идемо…

Два тела — дебело и дугачко — лежала су на мање од метра једно од другог, ноге су им се скоро додиривале, вода им је таласала одећу, с једне стране је продирало слабо светло, с друге — одрон, затворен преврнутим колицима… Вепар и Влатко, космички толико различити, дочекали су свој крај заједно, на истом камењу, у истој води најбољег мора на свету.

***

Звона су помахнитало звонила за јутрење. Блажо, који није заклопио очи целе ноћи, био је скоро у трансу. Нико му није ни дошао на службу, само су се две погнуте фигуре у мантилима техничког особља компаније за управљање АНАМ тихо молиле крај излаза. Једна од њих носила је мантил који јој био велик, због чега се чинило да се ради о некаквом смешном духу. После десетак минута стајања, неприметно су нестали.

Неки духови-парохијани Светог Стефана, помисли Блажо.

Тог јутра рибари, који су редовно доносили на острво свеже уловљену рибу за ресторан, повезли су са собом два непозната монаха црвених очију али смирених лица. Иза Будве, код плаже Јаз, укрцали су се на глисер који је кренуо према Италији. Као у добра стара времена…

А два дана касније, у води између Светог Стефана и Краљичине плаже, пронашли су чувену сребрну икону Богородице Тројеручице, која је више пута спашавала локално становништво. Или је изронила са потонулог брода или ју је донела струја, помислили су рибари. А нису ни помислили на двојицу уморних монаха, које им је предао брижни отац Блажо.