У савременој руској србистици Јулија Сопиљњак је већ легендарна личност. Пре више од 10 година, дуго пре „карантина“ и Зум-часова, дипломирани филолог Московског државног универзитета је почела да држи часове српског преко интернета. За 12 година постојања пројекта «Сербский язык с Юлией Сопильняк» научила је српском језику стотине Руса, а на својим страницама на друштвеним мрежама попут Facebook, ВКонтакте, на Тelegram и Youtube каналима има скоро 30 хиљада пратилаца! Пре пар година Јулија се преселила из свог родног Краснодара у Београд, где сада такође учествује у пројектима српског одељења Руског географског друштва. У разговору са новинарима портала „Балканист“ Јулија је испричала како је изабрала професију и зашто се десетине хиљада руских држављана инересују за српски језик.

Како си пре одласка на МГУ дошла на тако лепу идеју да посветиш свој живот српском језику? Јеси ли се икад покајала због те одлуке?

Питање је колико лепих идеја може бити у глави 17-годишње тинејџерке из провинције. Ја их нисам имала много. Све је испало случајно. Сигурна сам била једино да желим да се бавим филологијом, али нисам знала којом конкретно облашћу. На МГУ сам ишла по кабинетима од једне до друге комисије за пријем. У једном кабинету је био пријем на руски језик, а у другом на нешто друго. Свратила сам на класичну, новогрчку и словенску филологију. Латински ми је деловао некако неубедљиво, новогрчки ми такође није изгледао поуздано, остала је славистика. Најпре сам рекла да ме упишу на чешки, а онда сам помислила: „Не, Срби су нам ипак ближи – боље на српски”. Нисам се покајала. Можда је то била најпаметнија одлука у мом животу.

Како си постигла толики успех у организовању обуке на даљину? Како си издржала конкуренцију, и чак по популарности бренда на интернету и по раду у друштвеним мрежама престигла многе велике курсеве страног језика?

Радим смирено, без претеране јурњаве. Зашто сам изабрала обуку на даљину? Пре 8 година ми је пријатељ који је тада почео да се бави програмирањем предложио да ми направи сајт, чисто да имам неку врсту визит-карте. Тај сајт је требало напунити неким садржајем, и ја сам почела да додајем материјале. Затим је искрсла ситуација у којој је једна ученица живела у Наро Фоминску, а ја у насељу Лос (два различита краја Московске области), па сам почела да радим преко Скајпа. Логичан наставак је био организовање групних часова преко интернета.

Што се тиче популарности, током свих ових година сваке седмице напишем нешто на сајту. Ниједну седмицу нисам пропустила. Та навика ми се већ увукла под кожу. То је мој глас и ја не могу да ћутим 🙂 У таквом режиму рада Јандекс ће те пре или касније приметити, и људи ће приметити – и ето, тако је пројекат постао популаран. Друштвене мреже су природан наставак сајта. Оне имају другачији формат и предвиђене су за другачије садржаје. Канал на Телеграму је моје омиљено месташце, јер тамо пишем само оно што је мени самој занимљиво, а не садржаје типа „хајде да мењамо реч ’сто’ по падежима“. Надам се да људи цене квалитет садржаја.

Ко су ипак ти Руси који се тако интересују за српски језик?

Од почетка 2000-их година портрет типичног руског ученика српског језика се мењао. Крајем деведесетих — почетком двехиљадитих српски су учили прави заљубљеници у Југославију и само „загрејани“ студенти славистике. Јер професија слависте србокроатисте није била популарна у поређењу са другим одељењима филолошког факултета. Славистику су уписивале само романтичне душе.

„Па то је једноставно искварен руски језик! Зар мислиш да ће то неког интересовати? Зар заиста желиш да ти то постане професија“, питао ме је тада мој колега, студент озбиљног, потребног и свима занимљивог немачког језика. Касније, кад сам већ почела да предајем, људи су и даље понављали: „Коме је и зашто потребан српски“, а то питање чујем и данас!

Моји први ученици 2005. па и даље до 2014, били су људи који су куповали некретнине у Црној Гори и често тамо одлазили на одмор. Било је то време „црногорског бума“. Мала брдовита земља са излазом на море, прекрасном природом и екологијом је у поређењу са Москвом изгледала као прави рај. И богати Московљани нису желели да буду само гости, равнодушни туристи, већ су налазили време за учење српског језика. Моја је ученица била власница великог предузећа као и многобројни директори грађевинских фирми, трговачких предузећа. Двапут недељно су налазили време за часове, а затим радили домаће задатке.

Време је пролазило, ко је могао и хтео већ је купио кућу или стан у Црној Гори и научио језик. Људи су почели да обраћају пажњу на суседну Србију. Море можда и нема, али то је европска земља где се веома добро понашају према Русима, а и цене кућа и станова нису велике. Српски језик су почеле да уче породице спремне да се заувек преселе у Србију.

Ако се горепоменуте категорије мењају у зависности од политичке и економске ситуације, једна група људи је вечита. Заљубљени! Увек је било девојака које су се заљубљивале у српске или црногорске момке, удавале се и училе страни језик због вољеног човека. Иначе, по правилу то су најталентованије ученице, јер њихова мотивација је најјача. А занимљиво је још и то да сам за све време колико предајем српски имала само једног руског ученика заљубљеног у Српкињу.

Испричај нам мало детаљније о садашњим форматима рада са ученицима. На пример, о пројекту учења српског језика по филмовима.

Ја имам такозване основне курсеве у којима учимо граматику и стандардну лексику. Језик је далеко богатији од обичних фраза „добар дан“ и „колико кошта“. Људи затим оду у ту земљу и изненаде се што нису учили оно што тамо чују, јер се испоставља да Срби користе и неке сасвим другачије речи.

Због тога сам помислила да је прилично занимљиво гледати филмове и по њима учити језик. Говор у филмовима је максимално близак свакодневном говору, и тешко га је приказати у уџбенику. Поред тога, редитељ је урадио све уместо нас и дао нам изванредан материјал. Остаје нам само да га усвојимо, а за то је потребан систем вежбања. Наравно, филм се може гледати и без икаквог вежбања, али то није много ефикасно, јер је то пасивна перцепција. Да би се научио језик потребна је активна говорна делатност. Човек треба сам да пише, говори и покуша да чује шта други говоре. Ми на часовима користимо материјал узет из филмова и специјално припремљене вежбе које омогућавају да се развије читава та активност. Ја и сама много тога сазнајем из филмова, сазнајем како људи заиста говоре.

Али ипак, материјал није оно најважније. Најважније је како ми са њим радимо. Језик може да се научи и помоћу совјетских текстова о другу Титу, ако се они паметно искористе. Треба радити свакодневно. То је најбољи начин.

Да ли су живот у Србији од 2019. и пандемија нешто променили у твом раду?

У Србију сам дошла због посла. Корисно је бити у центру догађаја, разговарати са колегама, бити на месту где се говори савремени српски језик. Мислим да су моје објаве богатије подацима о Србији и о језику који се свакодневно говори откад живим овде. Ја такође пуно путујем са локалним туристичким клубом, тако учим о природи и географији ове земље, о обичајима народа (о својим путовањима пишем на Фејсбук страници).

У време пандемије сам вредно радила. Ја сам као и сви остали била затворена у четири зида. Нисам могла пуно да излазим, да се проводим. Седела сам код куће и радила на својим курсевима српског језика. Резултат можете видети на Youtube каналу. То је мој курс „Реч по реч“ о лексици која се користи када говорите на ове или оне теме, од кухињског посуђа до екологије. Сада имам преко 40 тема, а планирам око 100. Завршила сам још један курс – „Ред речи“. И то Руси могу видети на Youtube каналу и коначно сазнати где се стави речца „се“. Трећи курс „Српски у дијалозима“ за почетнике је урађен тако да је згодно пратити га на паметним телефонима.

Шта даље планираш? Да ли постоји нешто што још ниси успела да реализујеш на овом пољу?

Постоји. Желела бих да створим систем за обуку људи који сматрају да нису талентовани за језике, који немају много времена и не воле да уче граматику. Проблем је у томе што сам ја академски филолог коме нису баш блиске потребе зидара, инжењера и поштара. Њима је потребан другачији приступ, другачији начин учења. Методе постоје, а мој план је да их реализујем на материјалу српског језика тако да, што се каже, свака куварица може без проблема да говори српски.

За овај материјал су искоришћени делови ранијих интервјуа Јулије Сопиљњак Професорка открива: Зашто Руси уче српски, а Срби руски језик? и „Учење српског језика ми је можда најпаметнија одлука у животу“