У новембру 2013. године, док сам извештавао о масовним протестима на Мајдану у Кијеву, наишао сам на кратку вест у украјинској штампи. Писало је да је бивши држављанин Југославије Срђа Поповић тог јутра слетео у Бориспољ. Тада сам схватио да су приче о томе да се „Мајдан 2014. не разликује од Мајдана 2004“, да ће „украјински нацисти мало да галаме и разиђу се“ само параван иза ког се крије припрема озбиљних акција.
Тако је и било.
За само неколико дана изглед демонстраната – добродушне „деце“ са заставама Европске уније – обогаћен је новим ликовима: искусним садистима који су булдожерима газили полицију, а у подруму Дома синдиката иглом зашивали очи рањеном и заробљеном припаднику јединице „Беркут“.
„Отпор“ је омладинска организација основана у СР Југославији 1998. године која је имала пресудну улогу у свргавању председника Слободана Милошевића. Вође „Отпора“ Срђа Поповић и Иван Маровић су затим основали Центар за примењене ненасилне акције и стратегије (The Center for Applied Nonviolent Action and Strategies, CANVAS), која примењује методе „ненасилног рушења власти“ Џина Шарпа. Седиште СANVAS-а је тренутно у Београду и ради под покровитељством америчке Freedom House и Националне фондације за подршку демократије (NED). Његови спонзори су Фонд Рокфелера, Сорош, Међународни републикански институт, Ајнштајнов институт. CANVAS спроводи обуку „младих лидера“ из Источне Европе и Блиског Истока, Јужне Америке и Африке. Људи из овог центра су активно учествовали у организовању „обојених револуција“ у Украјини, Грузији, Либану, Мађарској, Египту итд.
Прва употреба технологија „ненасилног рушења власти“ догодила се крајем 90-их — почетком 2000-их у Југославији. Управо овде се могла видети готово свака техника, која је после беспрекорно радила у „обојеним револуцијама“ организованим широм света. Довољно је сетити се већ поменутог булдожера.
Једина разлика је у томе што је у Југославији „булдожер Џо“ (право име — Лубисав Ђокић) постао херој револуције, симбол отпора радничке класе Милошевићевом режиму. А у Украјини је возач булдожера који је газио ненаоружане кадете Министарства унутрашњих послова остао непознат. Организатори протеста су добро осећали разлику између социјалистичке Југославије 2000. године и олигархијске Украјине 2014. године. Иста средства су примењивали на потпуно различите начине.
„Булдожер Џо“ је умро прошле године усред још једног протеста у Србији. Али протестни покрет који га је користио као симбол и даље подрива темеље српске државности. Надати се да су технологије усавршене у Југославији заувек напустиле своју домовину је у најмању руку наивно. Технологије мешања у унутрашње ствари суверених држава обогаћене страним искуством се враћају у Београд.
Посматрајући протесте последњих година у Србији, може се доћи до закључка да се овде одједном разрађује неколико метода, од доказаних технологија „мајдана“ до балканских новитета, које бисмо ускоро могли срести и у Русији.
Технике Мајдана
Технике које су се добро показале у Украјини активно се користе и унапређују у Београду.
На пример, чак и током поворки у априлу 2017. године, које су започеле после победе Александра Вучића на председничким изборима, гомиле младих људи су скандирале „Ко не скаче, тај је Вучић“.
Поред тога, разне технике стварања буке су се активно користиле и у Украјини и на протестима 2019. у Србији.
У јулу 2019. у Београду буку су стварали лонцима и кутлачама, а то је начин који је био популаран у Украјини 2014. године. Занимљиво је да многи посматрачи погрешно тврде да је ово украјински изум. Овај „уређај за стварање буке“ је први пут активно коришћен током протеста против Милошевића 2000. године.
Током последње три године у Србији је јако усавршен систем управљања масом демонстраната. Ако су се раније, и у Југославији и у Украјини вође група демонстраната разликовали по боји одеће (најчешће црвене), последњих година српски демонстранти одустају од тога, јер камере лако могу да их примете.
Сада се користе пиштаљке. Вођа даје сигнал одређеног тона, а група му одговара и прати га. Команде се преносе пиштаљкама. Ова техиника се показала као прилично ефикасна током масовних поворки градским улицама.
Боја и даље игра улогу у препознавању „свој – туђ“ у гомили, али одећу посебне боје не носе вође, већ јуришне групе. На пример, током покушаја напада на српски парламент 8. јула 2020. године, мушкарци који су јуришали носили су црну одећу и црне маске, по чему су се одлично разликовали од ученика и студената у обичној летњој одећи.
„Подмлађивање“ протеста
На априлским митинзима у Београду 2017. године радило се по принципу „подмлађивања протеста“. Дешавања се у медијима представљају као жеља младе генерације да почне „да живи на нов начин“. Прво су покретачка снага били бруцоши, а затим су довели ученике средњих и основних школа. У Београду су 2019. године, након покушаја јуриша на Председништво и каснијих привођења, организовали штрајкове ученика. Уместо да иду на часове, ученици су у колонама долазили пред полицијске станице и затворе да би „спасили приведене опозиционаре“. Резултате тога, модификоване према руским условима, недавно смо могли да видимо и у нашој земљи.
Ефикасан метод српских протеста 2017-2019. било је наводно одсуство лидера и спонзора протеста у почетној фази. Медији који су имали задатак да помогну протесте преносили су да се ради о некаквом народном покрету.
Ковид протести
Од почетка пандемије коронавируса, организатори обојених револуција активно тестирају нову врсту конфронтације у Србији – Ковид протесте.
Пре тачно годину дана у Србији се завршавао други талас коронавируса. После кратког периода опадања епидемије, прешло се на трећу фазу (нешто што сада видимо у Русији).
Председник Србије Александар Вучић најавио је 2. јула 2020. нова санитарна ограничења у главном граду због ширења коронавируса. Између осталог, српски лидер је најавио затварање студентских домова, где је био забележен велики број заражених. Непосредно након Вучићевог интервјуа, гомиле студената изашле су на улице Београда у знак протеста због затварања студентских домова. Исте ноћи Вучић је одржао састанак са њиховим представницима и убедио их да прекину протесте.
Међутим, идеју спонтаног протеста против Ковида одмах су прихватили представници опозиције. 7. јула, када се председник Александар Вучић обратио народу поводом увођења полицијског часа, демонстранти су изашли на улице главног града Србије пре него што се Вучићев говор завршио. Мирни марш против полицијског часа брзо је прерастао у покушај упада у Скупштину.
Затим је дошло до већих сукоба између полиције и демонстраната, који су се завршили рањавањем ножем и озбиљним повредама и опекотинама за 43 службеника Министарства унутрашњих послова, међу демонстрантима је повређено 17 особа. Полиција је употребила сузавац и пендреке, приведене су 23 особе.
Телевизија N1, „ћерка“ америчког CNN-а, целе ноћи је приказивала примере „суровог понашања полиције“ према демонстрантима. Ујутру се ситуација смирила, али прозападни опозициони политичари су активно ширили све што је било снимљено током ноћи.
Српске протесте против Ковида одликују дисидентске пароле. Људе позивају да скину маске, да не поштују социјалну дистанцу, да се отворено грле. Пред гомилама наступају људи који „из свог искуства“ тврде да коронавирус не постоји или да држава не чини довољно у борби против епидемије.
Људе је са једне стране ујединила срећа због укидања вишемесечних забрана, а са друге – страх да ће умрети од епидемије. Ова запаљива смеша довела је до моменталне социјалне експлозије.
Карактеристика новог, „коронавирусног“ протеста у Србији је и својеврсно навођење на лажни траг. Тако је Русија неочекивано испала крива за организацију Ковид протеста у Београду.
Испоставило се да је један од учесника јуриша на парламент био син функционера Социјалистичке партије Србије, чији се лидер Ивица Дачић сматра русофилом. На овој илузорној основи Москва је оптужена за организацију протеста.
Додатни „доказ“ о наводном руском мешању је изјава неке жене да ју је полицајац ударио пендреком по глави. Прозападни медији су одмах додали да је жена Рускиња што је наводно још један доказ да напад на Скупштину одговара Русији. Да би се касније испоставило да је дотична особа Украјинка која већ одавно живи у Србији као слободан уметник.
Питамо се, како уопште грађани Србије могу да поверују у такве „доказе“? Међутим, у ситуацији која се брзо мења, апсурд и убедљивост су важнији од истине.
Сетимо се бар вође „Аутомајдана“ Дмитрија Булатова, коме су Јануковичеви људи одсекли уво, које је затим поново израсло, а сам заробљеник је након ослобађања био глатко обријан.
Поуке за Русију
Зашто би Русе занимале протестне технологије које су последњих година усавршене у малој земљи на Балкану?
Прво, протестне технологије разрађене у овој малој држави довеле су до успешних „обојених револуција“ у свим деловима света.
Друго, Србија је једини савезник Русије у Европи. А од нашег разумевања ситуације у овој земљи зависи да ли ћемо задржати ово пријатељство или га изгубити.
Треће, српски и руски народ су по свом менталитету јако слични, а то значи да се на српском друштву могу тестирати технологије интервенције које ће се потом користити у Русији. У том смислу, вољена српска изрека „Србија је мала Русија“ добија посебно значење.
Што боље познајемо технологије нових српских протеста, веће су нам шансе да им се супротставимо код куће.
Фотографије и текст Иван Русин
