Прва година у позадини рата у Југославији: „Шаховски меч века“
Година 1992. Све границе Југославије су затворене, земља је у тешкој економској кризи, народ једва преживљава. И једине радосне вести са телевизора су оне спортске. Али и то су одузели Југославији резолуцијом СБ УН 757 од 30. маја 1992. године.
Није било ничега сем досадних унутрашњих спортских такмичења. Било је преко потребно хитно организовати неки међународни спортски догађај да би се скренула пажња људи са ратне свакодневице.
Стога је требало пронаћи људе који нису марили за најстрожим санкцијама које су уведене против СР Југославије. А таквих људи је било у свету шаха. Американац Роберт Боби Фишер, један од највећих шампиона у историји шаха, и десети светски шампион Борис Спаски, који је тада већ играо као француски држављанин.
Одмах ћемо истаћи да је Боби Фишер у том периоду тотално скренуо, што је и помогло да се организује турнир с његовим учешћем.
За свој пристанак да игра, Фишер ће платити протеривањем из Сједињених Америчких Држава, дугим скитањем по свету, депортацијама и смрћу у далеком Рејкјавику.
Али о том потом. У периоду који описујемо Фишеру је апсолутно свеједно ко ће увести санкције против њега. Њему је савршено „јасно“ да светом управљају масони и на сваком кораку даје крајње антисемитске изјаве.
Пре него што је шаховски меч века почео, Фишер је демонстративно прочитао и поцепао писмо америчког Стејт департмента који му је претио казном од 10 година затвора за учешће у овом турниру.
„Натерао сам људе да поверују да су Сједињене Америчке Државе интелектуална сила, да у њима живе паметни људи, а уместо захвалности, та држава ме је упропастила, понизила, пљунула ми у лице. Сад јој одговарам на исти начин“, рекао је Фишер на конференцији за новинаре.
Људи често немају представу о менталном преоптерећењу које изазива шах на нивоу велемајстора, што, свакако, утиче и на здравље спортисте. После прва четири потеза појављује се више од 300 милијарди (!) различитих комбинација, и шахиста ризикује да се изгуби у њима као у бескрајном свемирском пространству. То не може свако да поднесе. Након једног меча за звање светског шампиона Аљехину су извадили шест зуба. Штајниц је после губитка светске титуле душевно оболео и последње године провео у здравственим институцијама. Зукерторт се после сличног турнира разболео и умро.
Роберт Фишер је такође платио велику цену за свој величанствени таленат. И на Исланду, 20 година пре меча у Београду, није био здрав, што је одлично приказано у филму „Жртвујући пијуна“ са Тобијем Магвајером, о томе како је Фишер освојио светску титулу у мечу против Бориса Спаског.
И сада, двадесет година касније, они се поново боре за титулу најбољег шахисте света! Фишер је захтевао да се овај меч управо тако представи.
У ствари, био је то меч двојице заборављених пензионера шаховског света. Али Срби, који тада и нису имали никакав избор, били су спремни да носе Фишера на рукама. Они би пристали и да овај турнир назову „међупланетарним“, само да велемајстор одигра класично е2-е4 отварање!
Фишер је тражио блиндирано стакло које штити играче од свих врста стрељачког оружја. У ствари, играли су у џиновском акваријуму на бини највећег хотела Интерконтинентал (данас Crowne Plaza).
Када сам у марту 2007. доспео на отварање Године Кине у Русији, где је присуствовало читаво руководство двеју земаља, на челу са Владимиром Путином и Ху Ђинтаом, у Кремљу су мере безбедности биле мање него у Интерконтиненталу 1992. У Београду ми је требало сат времена да прођем обезбеђење на свакој од шаховских партија.
Фишер је захтевао да нико не седи у првих осам редова сале, да му уздаси и мисли из публике не ремете концентрацију. Публици се то још мање допало од блиндираног стакла, јер то је значило да ће бити мање места! И то су само најупадљивији од свих Фишерових захтева. Он је заиста уобразио да игра за шаховску круну, пошто га Карпов у своје време није победио.
И док се шаховски свет тихо смејао ексцентричности избезумљеног Фишера, само годину дана касније, 1993. године, његове фантастичне мисли су се материјализовале: он је заиста поново постао светски шампион.
Када је Гари Каспаров „заљуљао шаховски чамац“ и направио револуцију у ФИДЕ-у на дугих 13 година, четворо шахиста се одмах прогласило за светске прваке. Један од њих је био Фишер, који је победио у Београду 1992. године у реваншу пензионера Спаског. 2022. године Сергеј Карјакин ће покушати да уради исто што је учинио Каспаров пре 30 година и створи алтернативу ФИДЕ-у.
Треба посебно поменути Фишерове захтеве за величину наградног фонда који је износио 5 милиона долара: 3,35 милиона победнику, 1,65 пораженом. И то у земљи у којој радници нису примали плате!
Иначе, 2021. године наградни фонд Светског првенства ФИДЕ је изнео 2 милиона долара. Деведесетих година, фонд ФИДЕ није могао да задовољи Фишерове захтеве. Ето какво је „повећање пензије“ тражио Американац. Лудило никако није утицало на његове финансијске апетите.
Организација целог турнира, чији је први део одржан на „мегалукс“ острву Свети Стефан у Црној Гори, а други део у Београду, захтевала је гигантску суму од 15 милиона долара.
У ратним условима требало је наћи спонзора који би испунио све Фишерове мегажеље и уједно уздигао народ Југославије.
Такав човек се нашао у Србији: Јездимир Васиљевић или Газда Језда. Кандидат за председника СРЈ, финансијски тајкун тог времена, убрзано се успињао на политички Олимп и била му је потребна велика рекламна кампања да би га Југословени заволели. Али ово последње му није успело: за њега ће гласати мање од један и по одсто бирача.
Што се тиче осталих његових пројеката, у томе ће бити нешто успешнији. Док је у Русији 1992. године Сергеј Мавроди основао своју чувену МММ пирамиду, која је преварила 10 милиона људи, Газда Језда је такође измислио своју Понци шему и оставио 80 хиљада штедиша без новца.
Шаховски турнир у Београду Борис Спаски ће, као и пре 20 година у Рејкјавику, поново изгубити. Од зарађене новчане награде купиће станове у Санкт Петербургу својим рођацима, а сам ће још дуго морално подржавати Роберта Фишера и чак рећи: „Ако сте већ увели санксије против Фишера, уведите и против мене“.
У том значајном мечу, Фишер је поново савладао Спаског — 10-5 уз 15 ремија. Роберт Фишер, међутим, неће стићи да потроши свој огромни хонорар.
Америчко правосуђе ће га јурити широм света. Након његове смрти у Рејкјавику, тело ће бити ексхумирано, узети ДНК узорци да би се доказали рођаци који су се изненада појавили са захтевом да наследе преостали капитал покојника.
За српски народ овај меч ће остати у топлом сећању, упркос чињеници да је игра два некадашња шаховска великана била далеко од идеалне.
На наредни велики спортски и друге позитивне догађаје ће морати дуго да се чека. У најближој будућности били су суморна војна свакодневица, сиромаштво, економска катастрофа, потреси и спори опоравак.
Санкције ће бити укинуте тек кроз четири године, 1996. Али требало је доживети до тог дана.
Кирил Јаковљев, балканолог, политиколог