Рашка на југу Србије обично није крајње одредиште ни туриста ни Срба из других крајева. Обично сви пролазе крај Рашке, журећи или у „престоницу“ српских муслимана, Нови Пазар, или на популарно скијалиште Копаоник. Међутим, прошле недеље Рашка је постала центар пажње српске и светске јавности.

Рашка је последње веће насеље на путу из централне Србије ка Космету. Одавде је само један корак до пропусног пункта на административној линији.

Када су у среду, 13. октобра, приштинска полиција и специјалне снаге Росу извршили претрес у продавницама и апотекама на северу Косова у потрази за „шверцованом робом“ (притом пуцајући у Србе), председник Србије Александар Вучић хитно је отишао на југ земље, где се састао са представницима Срба на Космету. Место сусрета била је Рашка.

Какав је то српски град, и како живе његови становници у близини Космета?

После тешких деведесетих година, Рашка живи обичним животом. Озбиљни проблеми почињу са друге стране адмнистративне линије, на самом Космету. Косовски Срби као тампон не дозвољавају грађанима Рашке да у потпуности доживе сву „драж“ суседства са самопроглашеном републиком. Срби који живе источно од Косова, имају много више разлога за забринутост.

Рашка је права Србија. Упркос чињеници да је војска земље у пуној приправности и да је, по налогу Александра Вучића, спремна да у сваком тренутку притекне у помоћ својим грађанима на Косову, тенкова у Рашкој нема, а изнад ње не круже хеликоптери. Београд је већ јасно ставио до знања да има довољно снаге да заштити Србе на Космету — и да у исто време Србија не жели рат и залаже се за мирно решавање кризе кроз дијалог са Приштином.

Једино војно утврђење у рашком крају је касарна на путу од контролног пункта према Копаонику. Међутим, војне јединице које се налазе на југу могу се овде распоредити у сваком тренутку и за кратко време. Српско руководство је већ показало овај маневар почетком октобра: након што је Приштина извела провокацију увођењем нових правила прелаза административне границе за аутомобиле са српским регистарским таблицама.

Упркос извесне напетости у ваздуху, живот грађана испуњен је свакодневним бригама. Људи мирно иду у куповину, стоје у редовима (иначе, за разлику од Београда, овде пажљиво поштују мере против ковида и не окупљају се у малим продајним местима). Као и на другим местима у Србији, кладионицама овде не недостаје посетилаца: некима је ово готово гарантовани извор прихода.

У градској болници је приметна гужва. Постоји ковид одељење. Клиника очигледно нема довољно новца, али је од кључног значаја: Срби са Косова покушавају да дођу овамо, с обзиром да с друге стране административне линије постоје озбиљни проблеми са лековима и респираторима.

По традицији, кафане су пуне живота. У граду их има много, а цене дозвољавају да и људи са малим примањима седе у њима, расправљајући о насловима жуте штампе или вестима својих комшија. Чаша ретког Bg пива, коју производи практично уништена београдска пивара БИП, плус шољица одличне домаће кафе кошта укупно 150 динара, односно 1,2 евра.

Кафана ради и на 20 метара од прелаза Јариње. Полицајци, цариници и поштари долазе овамо на кафу, чашицу ракије или прави домаћи ручак.

У близини кућа и стамбених зграда људи цепају дрва: ускоро ће зима. Аутомобили аутошкола се крећу уским улицама у изненађујуће великом броју. Упркос одвратној и неуобичајеној хладној киши за ово доба године, људи у великом броју шетају градом. Али на прилично лепом кеју реке Ибар која даље дели Косово на север и југ, нема никог.
Кроз Рашку јуре камиони са грађевинским материјалом. За пар километара од административне границе скрећу према Копаонику.

Пут на Копаник понекад пролази крај саме границе са Косовом. Раније су могли да пролазе „илегалним путевима“, али сада, како мештани кажу, дронови круже и хватају све који покушавају да уђу на Косово мимо царине.

Изненађујуће је то да на улицама нема патриотских графита. Обишао сам цео центар и добар део периферије Рашке у потрази за графитима „Косово је Србија“. Овде нисам срео ниједан.

Видео сам чак и симболе београдског клуба „Рад“, пароле бораца против владавине Слободана Милошевића пре 20 година, али о Косову ништа. Зато је упадљива активност бораца против вакцинације и противника антиковидних мера, који су чак ставили маску на један споменик у центру града.

Чињеница је да људи који живе овде добро знају шта је рат. 1998-99 око 3000 резервиста из Рашке отишло је да брани Космет. Прилично много, с обзиром на то да у граду без околних села живи око 7 хиљада становника, а са селима — око 10 хиљада.

Зато је у Рашкој тако мало ствари које подсећају на рат. Овде људи цене мир. Они схватају да је перспектива рата више него стварна и не желе о томе говоре пре времена. О дешавањима на Косову и како би овај тињајући сукоб могао да се заврши, углавном говоре косовски Срби који у Рашку долазе по најнужније ствари — лекове, храну и осећај сигурног живота.

Мир је најпожељнија реч за становнике Рашке. Српско руководство то разуме и чини све да очува деликатну равнотежу у проблематичном региону, да би и Срби с друге стране административне границе могли да воде обичан живот као и становници Рашке, који знају да су њихови животи и имовина под поузданом заштитом.

Фотографије: Кирил Боршчев.