Now Reading
Рат и Црна смрт: два јахача Апокалипсе у средњовековној Далмацији

Рат и Црна смрт: два јахача Апокалипсе у средњовековној Далмацији

Јуриј Коваљчук

Упркос паници коју изазива не сам вирус корона, већ непроверене или лажне информације, треба рећи да тренутна несрећа није ништа у поређењу са страхотама које је човечанство некада давно доживело. Довољно је сетити се како се Црна смрт прошетала светом средином 14. века, однела велики део становништва Западне Европе и ослабила многе државе међу којима и територије Краљевине Угарске у Далмацији. 

На Јустинијанову или бубонску кугу из 6. века се у то време већ заборавило, иако се епидемија с времена на време ширила територијама данашње Велике Британије, Француске, Италије, Немачке и на Балкану. Ипак, Европа, подељена после пада Римске империја, релативно је лако пребродила последице болести и више страдала од бескрајних међусобних и освајачких ратова. 

Црна смрт се вратила тек средином 14. века. У поређењу са кугом данашњи проблеми изгледају као дечја игра. Сведок Црне смрти Микеле де Пјаца је овако писао у својој „Хроници“: „Почетком октобра 1347. године дванаест ђеновских галија, бежећи од одмазде коју је Господ послао за њихова зла дела, ушла су у луку Месина. Путници су у својим костима носили тако страшну болест због које свако ко је с њима разговарао није могао да избегне смрт“.

Нико не зна одакле је тачно Црна смрт дошла у Европу. Многи савременици су сматрали да су је 1346. донели крсташи из Ђенове који су се заразили од Татара током ратова на Криму. Други историчари су писали да је извор куге био Цариград: бродови из главног града Византије су донели кугу у луке Апенинског полуострва одакле се ускоро проширила Западном Европом, Угарском и Далмацијом. Како год било, умирало је становништво читавих насеља, човек је могао да легне увече у кревет мислећи да је здрав и да се никад више не пробуди. 

Већ 1348. године епидемија куге је обухватила читаву територију данашње Италије, Шпаније, Француске и Енглеске. Исте године се појавила и у Далмацији, а кривац тога је навероватније краљ Лајош I Анжујски, познат и као Лајош Велики који је у то немирно време одлучио да нападне Напуљ. 

Куга као сапутница рата

Лучким градовима Далмације су желели да владају Византија, Хрватска, а затим и Угарска краљевина и Венеција. Почетком 12. века у региону је ојачала Краљевина Угарска која је од 1102. године обухватала и подручје Хрватске. 

Краљевина Угарска је на Јадрану била најјача у време владавине Лајоша Великог. 1358. године он је потписао са Млетачком републиком Задарски мир према којем је Далмација у потпуности припала Краљевини Угарској. Таква је ситуација трајала до почетка 15. века (1409. краљ Напуља и један од кандидата за угарски престо Владислав продао је Далмацију Венецији). 

Сам Лајош Велики је извео око 70 војних похода. Више од десетине у Далмацији, Србији и Босни. Лајошева ратоборност је вероватно била један од главних разлога ширења куге у Далмацији. Желећи да се освети за убиство свог брата Андрије, који је мучки задављен по наређењу своје супруге Јоване, краљице Напуља, Лајош је у другој половини 1347. прошао кроз већи део Италије и освојио Напуљ почетком 1348. те се прогласио за краља Напуља. Међутим, његова се војска дуго није радовала: од куге је ускоро умрло више људи него у биткама. 

Лајош је оставио Напуљ свом намеснику (који је због Црне смрти напустио град већ у јуну), а сам се са мањим одредом искрцао на обали Далмације, одакле је кренуо ка Будимпешти. Исте године Лајош је потписао мир са Млетачком републиком мада је његова војска и даље конфликтовала са градовима који су били под управом Венеције. 

Занимљиво је то да у време када је Црна смрт харала млетачким градовима, власти су настављале да троше огроман новац на јачање свог утицаја на Јадрану. 

Самоизолација као једини спас

Градови Далмације су се мало разликовали од тадашњих европских „мегаполиса“. Свештенство и племићи су се држали даље од обичног становништва које је умирало од куге. Лек је била сама малобројност становништва и уређење градова. 

У процесу свог формирања градови на Јадрану су прошли пут од првих утврђења са геометријом античких градова, од радничких и лучких четврти до разбацаних пољопривредних села чији су ставновници већином били припадници словенских племена. Становници градова који су се бавили риболовом и производњом соли и живели у непосредној близини лука (потенцијалних извора куге) били су прве жртве епидемије. Становници предграђа и околних села су имали веће шансе да преживе.

У хроници Illyricum Sacrum  Данијела Фарлатија описане су страшне последице куге у Далмацији. Црна смрт је у Дубровник дошла крајем 1347, почетком 1348. године, а два месеца касније у Сплит и ускоро је обухватила све градове Далмације. Умрло је толико људа да су градске власти убрзо одустале од покушаја да уклањају лешеве с улица. Људи су бежали из градова или се затварали у своје домове. Вукови су се спустили са планина, ловили у близини градова и на улицама, убијали и оне које је куга поштедела.

Већ 1349. куга је ушла дубље на Балканско полуострво, а затим дошла до Источне Европе и Русије. А градови Далмације су оживели да би кроз неколико година после епидемије поново биле разлог ратова између Краљевине Угарске и Млетачке републике. 

Због малобројног становништва на Балканском полуострву епидемија није била тако катастрофална као у густо насељеној Италији или Енглеској. Али регион је озбиљно страдао у економском погледу. Угари су се привремено повукли пред Венецијом и дали јој Далмацију. У другим деловима Балкана ослабила их је тек експанзија Отоманског царства. 

Scroll To Top