Проблеми недостатка пре свега питке и слатке воде, више, нажалост, нису изоловани случајеви, већ актуелни проблем многих земаља, међу којима су и развијене земље. Већ је одавно познато да дефицит слатке воде у земљама као што су Еритреја, Етиопија или Уганда у просеку износи око 67%. Према подацима УН око две милијарде људи живи у областима са лошим или нередовним водоснабдевањем. Према проценама светске организације до 2050. године недостатак воде ће погодити око 5 милијарди становника наше планете, што ће несумњиво изазвати масовне миграције, а са њима и друге проблеме.

Међутим, проблем снабдевања водом је почео да се примећује и у развијеним земљама. Посебно се то осетило прошлог и овог лета у Сједињеним Америчким државама, а понајвише у Калифорнији. Због екстремно високих температура и великог броја шумских пожара, градови и друга насеља у тој држави су имали проблеме са редовним водоснабдевањем. Та ситуација је постала окидач за почетак трговине фјучерсима у области воде на Волстриту. То значи да од данас вода постаје берзанска роба, као што су то злато или нафта. Цена овог за живот важног ресурса ће варирати као и цене друге берзанске робе. 

Ценовни индекс воде се тренутно формира на основу цена у главним калифорнијским резервоарима, у којима се недостатак воде све више осећа у последње време. На основу процена велике берзе финансијских деривата „CME Group“, вредност тржишта воде у Калифорнији износи више од једне милијарде долара. Њени стручњаци сматрају да ће трговина водом на берзи обезбедити ефикасније управљање ризицима и да ће помоћи у превазилажењу проблема дефицита воде.

Ипак, постоје и друга мишљења. Иако инвеститори на берзи неће трговати стварном водом, већ само фјучерсима, који фиксирају цену робе у будућности, а по којој је инвеститор обавезан да купи дату робу, без обзира на то да ли у тренутку реализације фјучерса остварује добит или губитак (у зависности од тржишне цене робе), они могу индиректно да утичу на вредност услуге водоснабдевања. На тај начин, цене се могу вештачки увећавати, а то увећање ће највише осетити, по правилу најсиромашнији потрошачи.

Приватизација водних ресурса државе ограничава приступ становништва води и то се види на примеру низа земаља Латинске Америке. Пре скоро пола века, у време диктатуре Августа Пиночеа у Чилеу је имплементиран програм приватизације водних ресурса. Становници те земље, посебно у сеоским подручјима до данас осећају последице вештачки увећаних цена и смањеног обима водоснабдевања. Summa summarum 90% тржишта воде у земљи контролишу «Suez Group», «Aguas de Barcelona», «Marubeni», «Ontario Teachers’ Pension Fund», при чему ни једна од побројаних компанија није из Чилеа.

Да ли је трговина виталним ресурсом за живот постала профитабилан бизнис и инструмент контроле? Какву ће улогу имати региони богати водом, као што је Балкан?

Позната је чињеница да само у Србији око 80% флаширане воде производе фабрике, које су у власништву иностраних корпорација. Прва и најзначајнија приватизација водних ресурса у Србији догодила се 2004 године. Контролни пакет акција најпознатијег српског бренда „Књаз Милош“ откупила је кокмпанија „Danube Food Group“. Данас тим предузећем, које покрива скоро 25% српског тржишта минералне воде управљају компаније „Mattoni“ и „PepsiCo“. За њом су уследиле и друге приватизације. У фебруару 2005 „Coca Cola“ и „Coca Cola HBC“ су за 21,5 млн. евра откупиле српску фабрику „Влаиснка“, која приозводи познату воду „Роса“.

Неке компаније су власништво над српским произвођачима стицале куповином акција на Београдској берзи. Тако је „Kolinska“ из Словеније прва постала власник „Паланачког кисељака“ из Смедеревске Паланке, који производи минералну воду богату хидро карбонатима натријума.

Без обзира на то што, према законима Србије, извори воде могу да буду искључиво у власништву државе, приватизацијом овде побројаних и других компанија, трећина извора воде је предата под фактичку контролу страних корпорација. Тренутно око 34 компаније из Немачке, Француске, Холандије и других земаља слободно експлоатишу водне потенцијале Србије.

Слична је ситуација са приватизацијом водних ресурса у Бугарској, која се налази на другом месту у Европи (после Исланда) по количини извора минералне воде. У току 2000 године француска корпорација „Veolia Water Solution“ је стекла 77% учешћа у капиталу бугарског предузећа „Софийска вода“. То предузеће водом снабдева престоницу државе и околна насеља.

Током 2017 године, један од лидера тржишта флаширане воде у Бугарској „Devin AD“ постао је власништво белгијске корпорације „Spadel Group“, која је стекла 93% акција компаније. Као резултат тог уговора, подземни извори минералне воде на дубини од 700 m на Родопским планинама сада се налазе под контролом белгијског магната. 

Главне компаније, које се у Грчкој баве водоснабдевањем – „EYDAP“ из Атине и „EYATH“ из Солуна, упркос притисцима од стране Европске Уније, остале су у рукама државе. Међутим, тржиште флаширане воде у земљи је слободно и отворено ка иностраним компанијама. Тако „Coca Cola HBC“ и „Nestle“ већ контролишу изворе питке минералне воде у планинским крајевима земље.

Међутим, на Балкану постоје и други проблеми са водом. Они се тичу изградње малих хидроелектрана. На територији Србије до данас је изграђено 110 малих хидроелектрана, а у Босни 108, од којих се 44 налазе на територији Републике Српске. Мале хидроелектране се углавном граде на планинским рекама, на местима са оштрим нагибом корита реке. Реке се преграђују бранама и вода се цевима спроводи до турбина генератора. Пад нивоа воде се много више осећа у планинским, најчешће плитким рекама, него на великим водом богатијим рекама, што изазива уништење целе популације рибе и речних ракова. Уопште узев, за локалне самоуправе изградња МХЕ доноси много више штете него користи. Капацитет тих објеката је по правилу мали, удео у запошљавању је безначајан (МХЕ су често у потпуности аутоматизоване и потребно је тек неколико људи да тај процес држе под контролом, обично на удаљености помоћу камера). Обнова екосистема после прекида рада и рушења МХЕ представља дуг и мукотрпан процес. На срећу, на реци Колина, недалеко од Фоче у Републици Српској, групе грађана су успеле да зауставе изградњу мале хидроелектране и самим тим су спасле како животињски свет реке, тако и приватна газдинства у близини, која од реке директно зависе.

И у Србији се поново разматрају многе дозволе за изградњу малих хидроелектрана, као што случај са дозволом за изградњу МХЕ „Паклештица“ на реци Височици на Старој Планини (око 7 km од Ниша), где се под претњом уништења налазе ретке врсте слатководних животиња, као што су пастрмка поточарка и поточни рак.

Без сумње, вода постаје најскупљи ресурс на земљи. Због нерационалне употребе питке воде је све мање. У ситуацији када сама вода постаје берзанска роба, није искључена могућност да ће велике светске компаније куповати или на друге начине стицати право на експлоатацију извора воде у сиромашним земљама и продавати је у економски развијеним земљама. Какав ће бити положај Балкана у тој ситуацији? Ако се не заустави продаја извора питке воде и права не експлоатацију речног потенцијала, Балкан у будућности ризикује да остане жедан, седећи при томе на изворима тог за живот најважнијег ресурса.

Иван Секуловић,
MSc in International Business and Management