„Мама, зар ти је свеједно како изгледаш“, син једном реченицом одбацује све моје сумње о томе да ли да носим бандану или медицинску маску. Гледам у ормар пун одеће веселих боја, коју сам куповала целе зиме у нади да ћу је носити на пролеће. Прољеће је дошло, али је донело и тужне вести. Само у мом Ваљеву је већ 30 заражених и 100 људи у самоизолацији због сумње на корона вирус. Уздишем и облачим старе фармерке и прву блузу коју дохватим. Не желим да се дотерујем. Идем у град по намирнице. 

Возим крај сунцем обасјаних брда и напуштају ме тешке мисли, али не задуго: крај мене пролази усамљени возач са маском на лицу. Ја немам маску, покушаћу данас да је набавим. Са банданом преко уста и носа је тешко дисати, убрзо постаје влажна, замагле ми се наочаре.

Морам да пожурим да купим храну за неколико дана и да покушам да нађем маске. Али прво морам отићи до поште, послати документа у Москву. Одељење је празно, иако је радни дан у пуном јеку. Сви запослени су без маски и рукавица. 

„А зашто не носите маске“, интересујем се. 

„Нису нам дали, код нас је као све у реду“, каже ми радница поште и умаче прсте у сунђер да ми изброји кусур. Гледам како истим рукама узима флашу воде и пије. 

Вруће је. 

Кроз прозор видим како се полицијски аутомобил зауставља на раскрсници, а полицајци преко звучника поручују пешацима да се држе на удаљености од два метра.

Док идем до аута који сам оставила на бензинској пумпи срећем још три полицијске патроле.

Неки човек испред мене у реду купује канту са бојом или нечим другим. Запослени му доносе прво једну па другу канту, он размишља, а ја постајем нервозна због врућине и због тога што сам у истој просторији са непознатим људима. Продавци су такође без маски и рукавица. 

„Како сте ви“, питам их. 

Жена одмахује руком. 

„Нама нису ништа дали. Ујутро се једва натерам да идем на посао. Страшно! Замисли колико ми имамо клијената. А шта да се ради“, одговара она. 

Град као да је замро. Прво је наређено да се смањи радно време свих радњи сем самопослуга, а затим и да се затворе. 

Централна улица је скроз затворена. На сваком бутику пише „не радимо због епидемије“. 

На улици је плус 25, цвета дрвеће. У овакво време Ваљевци обично седе на отвореном, пију еспресо, разговарају о свему и свачему. Карађорђева улица увек мирише на кафу. Али не и данас.

Лице испод бандане ми је већ мокро и сврби ме, али не смем да га дирам. Испред апотеке људи стоје у реду: пуштају једног по једног човека. Одлучујем да сачека јер и мени требају маске. Кроз пар минута угледам на вратима саопштење: „немамо маске, рукавице, средства дезинфекције“. Идем тако од једне до друге, треће, четврте апотеке. И навикла сам се већ на бандану.

Испред мале цркве Покрова Пресвете Богородице је тихо и лепо. Жена која продаје свеће ми објашњава да су јутарње и вечерње службе по распореду, али долази мало људи. Али док долазе, црква ће бити отворена, каже она. 

У самопослузи је мирно. Узимам пиринач, пасуљ, кромпир, зеље и поврће – мени и зецу. Продавци носе рукавице али не и маске. 

„Не дају нам да не плашимо народ“, каже ми једна продавачица. 

Многи људи су у маскама, неки су се замотали шалом, неки су направили своје маске од марамица да се бар некако заштите. Цене су остале исте. 

На вратима читам саопштење о новом радном времену: полицијски час сада почиње у 17 часова. У недељу од 4 до 7 ујутро је „пензионерски час“. Сви старији од 65 морају да седе код куће. Храну, пензије и лекове им разносе по кућама. 

Многи пензионери су отишли из града. Лепше је пити кафу у викендици или кући на селу него у стану. На изласку из супермаркета срећем свог инспектора полиције који ради са странцима. Каква срећа! Полицијска станица је затворена за посете. А ја и син смо још зимус предали папире за боравишну дозволу. Муж треба то да уради ових дана. Не знамо шта да радимо. 

„Ништа немојте сада да радите“, каже ми инспектор. Папирологија се одлаже. „Чекајте.“

Узимам намирнице и идем кући. Паркови су празни иако је време душу дало за шетање. Сада се и то не сме. 

Крај мене поново пролази полицијски аутомобил. Полицајци у маскама ме одмеравају од главе до пете. Један од њих скида маску и испија кока-колу.

Врућина…

Небо је променило боју у розе. Сунце залази иза брда. Постаје свеже. У Ваљеву је тихо, град се спрема за аплауз  у знак захвалности свима који настављају да раде у овим тешким временима.