Последњих недеља Ангела Меркел има опроштајну турнеју која је осмишљена тако да анализира 16 година свог рада у немачкој међународној политици. Меркелова је већ посетила Вашингтон, Москву, Кијев. А лидере земаља Западног Балкана су позвали у Берлин још почетком јула.

Када је Ангела Меркел први пут постала шеф немачке владе у септембру 2005. године, Кристоф Бертрам, колумниста америчког портала Project Syndicate, написао је да ће са њом суштина немачке спољне политике остати иста, мада неће бити тако напрасита као у време Шредера. Аналитичар је предвидео да ће нова канцеларка „одобрити приступ балканских земаља ЕУ“, иако ће односи са Бриселом, Вашингтоном и Москвом остати приоритети њене спољне политике. Истовремено, према речима Бертрама, Меркелова ће се пре свега „у потпуности ангажовати на спровођењу економских реформи за које је изабрана и који су њени главни задаци“.

Прогноза је испала потпуно тачна. Тек након превазилажења последица економске кризе 2008-2009, односно током трећег мандата, Ангела Меркел је почела да се бави Балканом. До тада су не само Словенија (2004), већ и Хрватска (2013) постале чланице ЕУ. У априлу 2013. године, уз активну помоћ Берлина и формално посредовање ЕУ, потписан је такозвани „Бриселски споразум“ између влада Србије и самопроглашене Републике Косово, који је и даље главна платформа за преговоре Београда и Приштине.

А пре седам година, 28. августа 2014. године, у Берлину је одржан први самит Европска унија — Западни Балкан, који је означио почетак такозваног Берлинског процеса. Ово је био одговор немачке дипломатије на оба пројекта регионалне интеграције, попут словеначког процеса Брдо — Бриони, и на повећану активност на Балкану велесила — Сједињених Држава, Русије, Кине, као и Турске и Саудијске Арабије. Али ако су друге спољне силе понудиле земљама у региону поштовање, сигурност или новац, Меркелова им је обећала машту. Радило се о евроинтеграцији Албаније, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Србије, Црне Горе и Републике Косово.

Није изненађујуће да је у јулу 2015. балканска турнеја немачког канцелара била тријумф упркос растућој мигрантској кризи. У Тирани, Београду, па чак и у Сарајеву, Ангела Меркел је обећала да ће помоћи на путу ка Европској унији.

„Уверавам вас да је у нашем интересу да у пракси испунимо обећање и пружимо европску перспективу земљама Западног Балкана. Ово је за нас питање части“, рекла је она у главном граду Албаније 9. јула 2015.

Међутим, како каже руска пословица, „на папиру је било глатко, али заборавили су на јаруге“, а на Балкану их има довољно и у буквалном и у преносном смислу. На пример, Београд се брзо уверио да ни Берлин ни Брисел немају стварне полуге утицаја на косовске Албанце, те да стога треба разговарати са Вашингтоном. Дакле, крајем јула 2018. године, када су се појавиле прве информације да је администрација Доналда Трампа подржала пројекат „разграничења“ између Србије и Косова (према којем би Београд контролисао северне општине Косова у замену за признање независности самопроглашене републике), Београд није одмах одбацио ову идеју.

Али реакција Меркелове је била врло оштра. 14. августа 2018. године на заједничкој конференцији за новинаре са премијером БиХ у Берлину немачка канцеларка је рекла: „Територијални интегритет држава Западног Балкана је фиксиран и неприкосновен. То се мора непрестано понављати јер поново покушавају да говоре о границама, а ми то не можемо дозволити“.

Како су тада медији истицали, Меркелова је „заборавила“ да је управо Немачка одиграла кључну улогу у распаду Југославије тиме што је прва признала независност Словеније и Хрватске 1991. године. Међутим, сада је став Берлина у вези са неповредивошћу граница у региону веома чврст, што се јасно видело у априлу ове године током расправе о нон-пејпер документу о „коначном решењу југословенског питања“.

Како је у ексклузивном коментару за портал „Балканист“ приметио Срђа Трифковић, уредник рубрике међународне политике америчког конзервативног издања Chronicles и професор на Факултету политичких наука Универзитета у Бањалуци, Меркелова одлучно брани вештачке границе које су комунистичке власти повукле на Балкану, јер ће се њиховом променом на Западу отворити Пандорина кутија.

„Ако можемо довести у питање линије које су Тито и његови сарадници повукли између Србије и њене аутономије Косова и Метохије, онда можемо говорити о границама и припадности Крима, Нагорно-Карабаха и тако даље“, рекао је Трифковић. „Једино наслеђе комуниста које сада признају на Западу јесте неповредивост унутрашњих граница, без обзира на историју, економске везе, етнички састав становништва и његову политичку вољу.“

Политиколог је такође нагласио да је сам израз „Западни Балкан» фиктиван пошто је Берлин једноставно морао некако да уједини Албанију и бивше републике Југославије, које за разлику од Словеније и Хрватске још нису ушле у ЕУ.

Али ако су Србија и Црна Гора барем започеле преговоре о приступању ЕУ (иако се тешко могу назвати успешним), онда Албанија и Северна Македонија нису ни то успеле: процес су у новембру 2020. блокирале Бугарска и Холандија. Овај вето је био посебно болан за Ангелу Меркел, јер је Немачка тада председавала Европском унијом.

Према речима професора Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци, Жељка Будимира, главни резултат „балканске политике“ Ангеле Меркел био је настанак на периферији ЕУ групе држава које су заправо лишене перспективе европске интеграције, иако је степен развоја појединих држава већ одавно већи од неких чланица ЕУ из Источне Европе.

Чак је и иницијатива за поједностављење кретања људи, робе и капитала унутар Балкана, која се у почетку звала „мини-шенген“, овог лета преименована у Open Balkan. 29. јула 2021. године, председник Србије Александар Вучић, албански премијер Еди Рама и шеф владе Северне Македоније Зоран Заев потписали су споразум да од 2023. године практично неће бити граница између ове три земље. Затим је српски лидер нагласио да је време да Београд, Скопље и Тирана преузму контролу над својом судбином, да одустану од политике вазала и да не траже дозволу од других како треба живети.

И то се догодило неколико недеља након још једног самита ЕУ – Западни Балкан, чији је домаћин 5. јула 2021. године био Берлин. Меркелова је и тада, као и 2014. године, изјавила да „свих шест земаља Западног Балкана из стратешких разлога види као будуће чланице ЕУ“.

„У интересу Европске уније је да овај процес напредује“, рекла је она, признајући да проширење ЕУ на рачун Балкана није на листи спољнополитичких приоритета њених потенцијалних наследника.
„Поред свих потешкоћа које постоје у превазилажењу заоставштина рата, имамо и многе успехе које смо постигли у протеклом периоду“, рекла је тада Меркелова. Али навела је само један пример — укидање роминга у региону од 1. јула 2021. године. Према њеним речима, „ово је веома важно како за саме земље Западног Балкана, тако и за грађане ЕУ“. Важно јесте, али није ли то премало за 16 година на власти у једној од водећих држава Европске уније?

Фотографија: Reuters