Масивна дрвена врата Трговинског представништва Русије на Катићевој улици у Београду су добро позната свим српским предузетницима. Већ више од 45 година српски произвођачи који желе да извозе своју робу у Русију долазе овде по савет и помоћ, а последњих година то су и руска предузећа оријентисана на експорт. Трговинским представништвом руководи Андреј Хрипунов, веома отворен и комуникативан човек. За развој економских веза између Русије и Србије потребни су интелигенција, флексибилност, интуиција и искуство. 

Стара добра времена

Андреј Хрипунов руководи представништвом од 2012. У Београд је дошао као правник још 1990. док су још постојали Совјетски Савез и Социјалистичка Федеративна Република Југославија. 

— Са радом Трговинског представништва тада је било повезано преко 200 совјетских породица. Били су то инжењери, стручњаци за обућу коју је Совјетски Савез увозио из Југославије, стручњаци за другу робу широке потрошње. Било је веома много људи, — присећа се Андреј Николајевич. 

— Руска школа на Новом Београду је тада била интернат. Тамо су учила и живела деца сарадника Трговинског представништва који су путовали по читавој Југославији, радили у Загребу и Ријеци. Тада је робна размена износила преко 7 милијарди долара годишње. А сада смо поставили циљ да до краја године подигнемо робну размену до 3,5 – 4 милијарде долара, — говори Андреј Хрипунов. 

Југословенске „опасне деведесете“

Он се присећа краја априла 1992, када су уведене санкције против Србије. 

— Санкције су се фактички примењивале до 1998. Бизнис је био паралисан: банке нису радиле, експорт робе у Југославију је био забрањен, импорт такође, авионских линија није било. Струја се у Београду гасила по пар сати на дан, што значи да нису радили лифтови, фрижидери и остала техника. Рата још није било али због санкција у земљи штедело се на ресурсима. 

Али и тада је руски бизнис остао и преживео. 

— Били су то представници машиноградње, на пример „Технопромекспорт“ и многи други. Захваљујући таквим компанијама на територији бивше Југославије подигнути су многи енергетски и индустријски објекти, који и данас раде. На пример, на хидроелектрани Ђердап, коју данас модернизује компанија „Силовије машини“, наша је техника радила преко 30 година. Руске компаније које су преживеле санкције против Југославије су после бомардовања 1999. помоглe да се обнови уништена инфраструктура, порушени објекти. 

И Србија која је имала искуство санкција 90-их година одлично разуме у каквој се ситуацији нашла Русија 2014, истиче Хрипунов. 

— Србија је 2014. помогла Русији да скине с дневног реда питање намирница. А заједно са испоруком српског меса, воћа и поврћа у Русију, кренуле су и испоруке руског меса у Србију. У српском ланцу супермаркета „Метро“ се и данас може купити руска свињетина или живинско месо марке „Мираторг“. Ми смо захвални српском председнику и влади што не намеравају да подрже санкције против нас, — говори Андреј Хрипунов. 

Ко је помогао српској економији да се подигне из пепела

— После бомбардовања дошле су енергетске компаније. Једна од првих је била „Лукојл“ када је 2003. купила ланац бензинских пумпи „Беопетрол“. Затим су почели активни преговори о доласку „Гаспрома“. Ове године „Гаспром њефт“ слави десет година рада у Србији. Захваљујући тој руској компанији српски НИС, компанија губиташ, одржавана у животу средствима из државног буџета, претворила се у профитабилног џина који снабдева државни буџет са 10-15% средстава. Сем тога сада присуствује и у Бугарској, Румунији, Босни и Херцеговини, активно се бави не само развојем својих фабрика за прераду нафте, већ и хуманитарном делатношћу. Од 2014. године у Србији ради РЖД. Приводи се крају реализација нашег кредита од милијарду евра за реконструкцију српске железнице и већ се преговара о новим пројектима. Могу још дуго да набрајам компаније које су стубови светског бизниса а дошле су овде из Русије, — каже руководилац Трговинског представништва Русије у Србији.  

— После бомбардовања се све променило. Старих држава више нема. Нема монопола на спољну трговину, тржиште живи по другим законима. Трговинско представништво се као државни орган такође мења. Наше нове задатке је формулисао председник у „мајским указима“. Наш циљ је двоструко увећање нашег експорта неповезаног са сировинама и енергентима до 2025. (до 250 милијарди долара), односно подижемо се на ниво годишњег раста експорта од 8-10%. Пред нама је остварење многих задатака, сви су занимљиви и важни како за Русију, тако и за Србију, — објашњава Андреј Николајевич. 

Ко сада долази у Србију

— Много се говори о географском и стратешком значају Србије за Русију. Србија се налази у центру балканског региона, на раскрсници. Сећам се да је још почетком 2000-их година, после бомбардовања и са доласком на власт демократске опозиције, у Србију дошао и европски бизнис. Приметили смо да највеће европске компаније отварају своја представништва управо у Београду. То се чинило и због географије и због геополитичких разлога, — објашњава Андреј Хрипунов. 

— Кроз Србију пролазе велики транспортни коридори и њен положај је утицао на реализацију глобалних пројеката попут „Турског тока“, који никако не може да заобиђе Србију. Гиганте прати средњи бизнис, а за средњим иде и мали бизнис. Њихов интерес према Србији је огроман, и за то постоје објективни разлози. Путујемо без виза и руски држављани се све више интересују за Србију. О томе сведочи и знатно (у поређењу са прошлом годином) већи број туриста из Русије, — каже Хрипунов.  

Он говори о томе како се руски бизнис интересује за Србију. 

— Ако су крупне компаније Русије пре свега из енергетског сектора, средњи и мали бизнис су ИТ технологије: те мале руске компаније су већ долазиле почетком године на глобални иновациони форум. За Србију се свакако интересују и фирме које прерађују пољопривредне производе или фабрике чоколаде. Срби воле императорски порцелан, купују руску пољопривредну технику. Наши аутомобили су такође тражени. „Нива“ је на овим просторима апсолутно способна да конкурише другим произвођачима аутомобила: однос цена – квалитет у овом случају и јесте тај фактор конкуренције. Ипак, постоје и проблеми, — наставља Андреј Хрипунов. 

— Србија се као кандидат за чланство у ЕУ мора бринути о европским законима, а у ЕУ постоје стандарди које „Нива“ са својим техничким карактеристикама не испуњава. Због таквих ствари постепено губимо српско тржиште. Борићемо се, наравно, правићемо помаке, али ти проблеми постоје, — констатује Андреј Николајевич. – Имамо могућност да променимо моторе и то већ радимо, на пример, моторе за аутобусе фабрике у Јарослављу. Али то кошта и то се не ради преко ноћи. 

У бизнису је веома важно одсуство баријера и Русија у томе подржава стране инвеститоре. 

— Тамо где постоји тржиште, бизнис тражи перспективе зараде и одсуство баријера. У том смислу Србима помаже наш споразум о слободној трговини. Поред тога ми имамо слободне економске зоне, територије већег економског развоја, специјалне уговоре за инвеститоре који дају пореске олакшице. То су управо ти механизми које Русија нуди страним инвеститорима. Наравно, Србија је у већој мери донор, а не инвеститор, али имамо и одличне примере српских инвестиција, попут две фабрике „Хемофарм“ у Калушкој области. А компанија за производњу подних површина Tarkett је отворила предузећа у Подмосковљу и Самарској области. 

Успешно сарађују и посебни региони. Руски и српски градови имају око 30 споразума о братимљењу. 

— Наравно да су тржишне могућности главних градова неупоредиво веће од провинцијалних, зато су и побратимски односи Београда и Москве повукли раст робне размене. Главни градови такође имају сталну размену политичких, културних, хуманитарних делегација. Министар владе Москве Сергеј Черјомин регуларно посећује Србију, заменик градоначелника Београда Горан Весић је чест гост у Москви и Санкт Петербургу. Издвојићу још велики индустријски центар Нижњи Новгород – побратима Новог Сада. Нови Сад, други највећи граду у Србији, има јаке везе са Ахрангелском облашћу. 

Планови и бескрајне перспективе

— Поред „Турског тока“ у Србији је почела реализација и других великих стратешких пројеката. Планирамо изградњу великог железничког диспечерског центра, постоје идеје о преради отпадних вода и отпада, што је за Србију актуелно. Русија има богато искуство у изградњи транспортних чворова. Из било ког европског главног града – Беча или Москве – на аеродром се може стићи брзим возом „аероекспрес“. У Београду тога нема. Овде као и код нас 90-их треба јурити таксијем на аеродром и мислити коју ће ти цену на крају ударити. У свим тим стварима руско искуство злата вреди, — каже Андреј Хрипунов.  

Русија је чак спремна да учествује у изградњи београдског метроа. 

— Компанија „Метрострој“ има колосално искуство и спремна је да учествује у решавању тако великих задатака. Време је и да Београд мења своје трамваје, а ми и у томе можемо помоћи. Још један перспективни правац сарадње је речни саобраћај. У мају смо организовали у Београду форум бродоградитеља, дошла је велика руска бизнис мисија. Неко ће рећи, каква бродоградња кад Србија нема море? Али овде тече река Дунав и ми видимо бескрајне перспективе. Реконструкција лука, чишћење реке, речни туризам, подизање потонулих у Другом светском рату немачких бродова… Предузеће „Југословенско речно бродарство“ већ одавно не одговара потребама савременог живота, и мора да промени начин рада: помогао би јој страни крупни инвеститор. Поред свега наведеног, преговарамо са AirSerbia о стварању ремонтних центара, — каже руководилац Трговинског представништва Русије у Београду. 

Што кажу Руси, „ко је упозорен, тај је наоружан“

Али и поред великог потенцијала за сарадњу не треба заборавити да постоји разлика у руском и српском менталитету, подсећа Андреј Хрипунов. 

— Колико год говорили о томе шта нас зближава и уједињује, ми различито схватамо и водимо бизнис. Економска разлика међу нама је огромна. И велики руски бизнис који долази овде, очекује од Срба брза решења и реализацију. А Срби никуд не журе! – говори Андреј Хрипунов. 

— Што се тиче тендера, ми их се не бојимо. Али тендери се овде организују за конкретне учеснике, и ми нисмо увек ти учесници! Усаглашавање посла се одуговлачи, и зато бизнис који долази овде мора да познаје локални менталитет и да има везе. Нише су често заузете и на тржиште се може ући само преко познаника твојих познаника. 

Али ни везе не помажу увек.

— И, наравно, треба знати на какво тржиште долазиш са својим производом. На пример, кад су празници ми волимо да мажемо хлеб кавијаром. А за Србе је кавијар само мамац за рибу. Они кавијар не једу! Зато нема смисла довозити црвени кавијар и харингу. Као што нема смисла да Срби продају своје јабуке у Краснодарском крају, — говори Андрје Хрипунов. 

— Речју, бизнис мора детаљно познавати тржиште. А перспективе су у Србији за руске компаније веома добре, — закључио је руководилац Трговинског представништва Русије у Београду. 

Фото — Дмитриј Лане