Бранковина, мало село у околини Ваљева, смештено је на падини брда обраслог храстовом шумом. У дворишту цркве од белог камена влада тишина у којој одзвања само жубор потока.

Преко њега води стари дрвени мост. По калдрми покривеној маховином прилазим малој кући. То је школа коју је похађала велика српска песникиња Десанка Максимовић.

Школу је 1833. године подигао прота Матеја Ненадовић од материјала који је преостао од изградње цркве. Преко пута школе је учитељски дом у којем су становали Десанкини родитељи, обоје учитељи.

Данас се ту налази музеј Десанке Максимовић. У њему се чува део намештаја из њене собе. На овој удобној софи Десанка је писала своје бесмртне стихове. А ту је и њен скроман накит: огрлице и брошеви од руског ћилибара.

У стакленој витрини видимо њен разнобојни вунени прслук који је носила на откривању свог споменика у Ваљеву 27. октобра 1990. Иако није волела да јој се поклања велика пажња, пристала је на овај споменик као на знак поштовања према поезији. Десанкина скромна и поносна фигура је затим постала један од главних украса града.

Десанкин муж био је руски емигрант. Сергеј Сластиков је у Првом светском рату служио као кадет и био заробљен од Турака. Чудом је успео да се спасе и побегне у Београд. Ту је завршио глумачку академију, радио у Министарству финансија, а затим срео Десанку. То је, како је и она касније причала, била љубав на први поглед. Она је много писала о својој великој љубави:

С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Предлагали су му да се као глумац прикључи позоришту у Скопљу, али он је напустио глумачку каријеру и запослио се као преводилац у издавачкој кући, како се не би одвајао од вољене жене. Током живота је превео четрнаест књига. Писао је и стихове за децу под псеудониму Калужанин.

О Сергеју се мало тога зна, јер његов живот је протекао у сенци познате жене. О њему нам највише говоре бесмртни стихови велике српске песникиње.

Глумица Београдског драмског позоришта Татјана Лукјанова, ћерка руског емигранта, много година се дружила са Десанком Максимовић и Сергејем Сластиковом. Она се присећала: „Много сам је волела. Била је чудесна жена. Тако скромна, паметна. Још у младости сам заволела њену поезију. Била је удата за Руса и обожавала га је. И њега сам упознала. Био је скроман, интелигентан, тих. Сложно су живели, складно. Када је умро, то је за њу био ужасан губитак, али је поднела.”

Напољу сија сунце и последње лишће пада са липа. Оне окружују мали гроб, где су заједно сахрањени српска песникиња и њен руски муж.

„На овом светом месту почивају велика српска песникиња и њен муж Сергеј Сластиков Калужанин. Нису имали деце, али су се заветовали да заједно почивају. Она није сматрала себе достојном да почива крај Ненадовића, који су сахрањени овде поред цркве, него је желела да јој гроб буде на овом платоу. Муж је умро раније, 1970. године, и био је сахрањен на Новом гробљу у Београду. Ово је плоча са његовог гроба. Било је комунистичко време, није било дозвољено да се стављају крстови. Сергеј је оставио аманет да му на гробу на узглављу буде црква светог Василија Блаженог. Тако да уместо једног он има пет крстова над главом. Ова плоча је пренета после Десанкине смрти, и пренети су Сергејеви остаци“, каже старешина цркве протојереј-ставрофор Душан Патијаревић.

„Земља је свугде иста. Хвала ти што си и овог пута, и мртав, на нашу земљу присто“, писала је Десанка Максимовић.

Фотографије: Дмитриј Лане.

Српска верзија текста је прво објављена на сајту Russia Beyond.