Анкара све чешће показује своје империјалне амбиције. Ататуркова секуларна Турска постаје прошлост. У савременој држави не постоји разлика између два пројекта експанзије – туркијског и неоосманског, јер реализују се истовремено. Први као пројекат „једна нација – шест држава“ (Турска, Азербејџан, Казахстан, Киргистан, Туркменистан и Узбекистан), а други – на свим територијама које су некада биле део Османског царства.

Турска је у сукобу са својим НАТО савезницима, и не само са Грчком, већ и са Сједињеним Државама због куповине руских система ПВО С-400. У сукобу је и са Европском унијом. Недавну посету Ердогана Северном Кипру у Бриселу су доживели као још један чин „турске анексије“ територије грчког Кипра.

Турска би желела да отме и територијалне воде Грчке и Кипра због великих залиха гаса. А споразумом потписаним између Турске и Либије о поморским границама на Медитерану Анкара је добила нове морске територије. Турска не заборавља и на Балкан, о чему сведочи недавна Ердоганова посета Босни и Херцеговини и Црној Гори.

О турској експанзији разговарамо са аутором Телеграм канала „Русский ориенталист“, историчарем Игором Димитријевим.

– Игоре, 6. септембра у Турској је почела продаја Ердоганове књиге под насловом „Праведнији свет је могућ“. Да ли је то сигнал да Ердоган преузима улогу лидера свих муслиман или декларација о стварању нове Османске империје?

– С моје тачке гледишта, ово је покушај да се идеолошки оправда турска спољна политика. Ердоган нуди ‘праведнији свет’ као алтернативу неоколонијалном светском поретку. Односно, избор је следећи: или колонијална зависност од Запада, или сарадња са Турском и њено учешће у свим геоекономским пројектима. Пре свега, ово се односи на исламске земље. Али у целини та идеја ће имати успеха и у Африци и на Балкану.

– Како је дошло до овакве спољне политике Турске која се у многоме може окарактерисати као експанзија?

– „Архитекта“ савремене спољнополитичке стратегије Турске, Ахмет Давутоглу, је још 2001. године објавио књигу „Стратешка дубина“ у којој је изнео стратегију трансформације Турске у светску силу путем смањења њене зависности од Запада и западних организација, изградњом односа са кључним земљама ван Запада и постизањем доминантних позиција на простору некадашње Османске империје. Давутоглу је сматрао да се Турска мора фокусирати на геополитички, геокултурни и геоекономски простор који је окружује, као и на ресурсе које поседује.

Од средине 2000-их постоји пет оперативних принципа спољнополитичке активности Турске. Први је „равнотежа између безбедности и демократије“, односно, радило се о потреби ограничавања слободе грађана како би се осигурала њихова безбедност. Други и трећи принцип су „непостојање проблема са суседима“ и „мирољубива дипломатија усмерена на спречавање појаве или ескалације кризе“. Четврти принцип је „мултивекторска политика“, а пети – „учешће у међународним организацијама и активан став о свим питањима од глобалног и међудржавног значаја у циљу јачања међународних позиција Турске“.

Касније, када је Ахмет Давутоглу дошао на чело Министарства спољних послова, формулисао је још три принципа спољне политике Анкаре. Први је употреба „меке“, или, како је сам Давутоглу рекао, „невидљиве“ моћи. Друга два су да приступ међународним питањима заснован на „визији“, за разлику од приступа оријентисаног на кризу карактеристичног за Турску током Хладног рата. И спољну политику земље треба развијати на основу система међусобно повезаних и доследних погледа и идеја.

Односно, експанзија спољне политике Турске је последица спровођења стратешких планова савремене елите. И то није ништа ново и неочекивано, једино што у Русији дуги низ година нису желели да примете овај процес, а многи и данас то раде.

– Балкан је неколико векова био део Османског царства. Сада се Турска враћа у овај регион у другачијем статусу, али и даље као „велики брат“. Хоће ли се Анкара ограничити стварањем „муслиманског појаса“ Албанаца и Бошњака или ће покушати да сломи земље у којима нема тако пуно муслимана – Србију, Црну Гору, Бугарску, Румунију итд?

– Балкан је заиста дуго био под Отоманским царством. Штавише, Румелија, односно европски део овог царства, дуго је била важнија провинција од Анадолије. Већину османске елите су чинили људи из Румелије, тамо је био економски центар царства. Стога је коначни губитак региона био веома болан за Турке. Такође треба узети у обзир да су муслимани који су протерани из Румелије чинили врло активан део становништва Османског царства, што је на крају довело до младотурских реформи, револуције и формирања модерне турске нације.

Стога, Балкан је много важнији за Турке него, на пример, за Русију, упркос заједничкој вери и томе слично. Муслиманско становништво на Балкану је потиснуто на оштар начин. Турци се свега овога сећају — и њихово историјско памћење, како показују догађаји последњих деценија, је веома јако. Сваки регион у ком су некада били на овај или онај начин доживљавају као своје власништво. Сличан приступ ће пре или касније доћи до изражаја у односу на Балкан, као што се то дешава у Закавказју или на Блиском истоку, где Јермене и Арапе редовно подсећају на османска времена. Заправо, о томе говоре и Ердоганове изјаве током његових недавних посета Сарајеву и Подгорици.

– Како је технички организовано промовисање турских интереса у иностранству?

– „Мека моћ“ Турске заснована је на координацији различитих сфера делатности – културне, економске и дипломатске. Односно, Турци, с једне стране, улазе кроз разне културне и образовне иницијативе, с друге стране, кроз комерцијалне, инфраструктурне пројекте. А све ове активности надгледа турска владина организација TIKA (Türk İşbirliği ve Koordinasyon Ajansı Başkanlığı, или Турска агенција за сарадњу и координацију).

Пре или касније, Турска ће, с обзиром на систематски рад постићи своје циљеве – и политичке и културне и економске. Турци намеравају да прошире тржиште своје робе и услуга и да успоставе саобраћајне везе тако да земља постане логистичко средиште за читав регион. Турска економија има од тога директну корист, пробијајући се не само на Балкан, већ и у централну Азију, у Африку и арапске земље. Још једном напомињем да су турски економски пројекти у иностранству увек праћени културним и образовним иницијативама, чија је сврха стварање локалних протурских група утицаја. Наравно, ако нека земља има велику муслиманску заједницу – попут Бошњака у Босни и Херцеговини, турског становништва у Бугарској или Албанаца у Северној Македонији – тада ће нагласак бити на њој. Али то уопште не значи да турске структуре неће активно сарађивати са локалним хришћанима. И неће бити контрадикције између ових послова. Односно, и Срби и Бугари ће имати прилику да се повежу са турским иницијативама и пројектима, а турски бизнис ће са њима делити профит.

– Колико заправо Турска троши на промовисање својих интереса у свету, а посебно на Балкану?

– У Турској постоји потпуно другачији, децентрализовани принцип расподеле средстава за такве активности. Односно, сликовито речено, Ердоган неће рећи да издваја милијарду долара да би „купио“ Бошњаке и Албанце. Турци раде на другачији начин, користећи искуство структура Фетулаха Гулена, упркос чињеници да су Гуленове снаге у Турској доживела пораз.

На пример, у некој земљи се отвара квалитетна турска школа или се једноставно покреће образовни пројекат на локалном универзитету. То вам омогућава да продрете у друштво. Талентовани ученици и студенти, деца богатих родитеља покушавају да уђу у турске структуре. То јест, када турске фирме долазе у земљу, већ имају с ким да сарађују. Они сарађују са турским образовним институцијама и пројектима и финансирају их. Односно, формално, Турска у овој фази више не улаже државни новац. И једноставно је немогуће израчунати колико је турских фирми у иностранству платило рад локалних школа.

Сада је пажња Турске такође усмерена на Авганистан: Анкара не жури да успостави односе са покретом Талибан (забрањен у Руској Федерацији), а Ердоган је већ рекао да нову владу тешко можемо назвати „сталном“. Међутим, с обзиром на упорност и прагматичност турског лидера, сигурано је да он неће пропустити прилику да стекне неку корист у Авганистану.