Научно-образовни камп у организацији Центра Руског географског друштва у Београду недавно је завршио свој рад у Србији. У част Дана географа и 176. рођендана Руског географског друштва „Балканист“ пише о утисцима руских учесника програма, који су пропутовали целу земљу и упознали се са њеним природним и културним богатствима.
Хусаинов Иљдар, наставник географије из Махачкале, први пут је посетио Србију. Био је запањен колико ова православна земља понекад личи на његов родни Дагестан.
„Долина реке Увац јако личи на Сулакски кањон, иако су, наравно, наше планине двапут више. А Нови Пазар ме је јако подсетио на Махачкалу: пун је живота, клима је слична, већина становника су муслимани, свуда џамије, врева, јувелирске радње и посластичарнице са турским специјалитетима. Као да сам се свратио кући! То ми је дало енергију“, каже Иљдар.
Истовремено, према његовим запажањима, Срби јако воле децу, баш као и Дагестанци. „Да, то је слично. Истина, код нас се више рађа. А за Србију би то морао бити приоритетни задатак, јер то је питање од националног значаја”, сматра Иљдар, позитивно оцењујући мере које је руководство земље предузело за повећање наталитета.
Путујући по Србији, географи су активно посећивали цркве и манастире. Иљдар се испрва питао зашто је толико времена посвећено црквама.
„Искрено, пре овог путовања никада нисам посетио толико православних манастира и цркава. Овде смо видели око двадесетак! Сваки од храмова је јединствен и значајан за Србију. И знате, схватио сам колико је православље неодвојиво од Србије. Једноставно је немогуће замислити ову земљу без њеног духовног наслеђа“, нагласио је наставник из Дагестана. „Моје ученике у Махачкали више интересује Азија, али мислим да им могу рећи много тога занимљивог о Србији.
Иљдар се слаже да би Русија за Балкан могла постати пример мирног суживота људи различитих националности и вероисповести. „Чини ми се да би људи овде могли живети у хармонији да није мешања западних фактора: ово се посебно односи на косовски проблем. Ранији су људи овде живели мирно — то је чињеница. Могли су тако и да наставе, да није туђих интереса“, сматра наставник из Дагестана.
Ивана Шчеглова је постдипломац на Државном универзитету у Санкт Петербургу, струка јој је историја уметности и српска црквена архитектура. Ово путовање у Србију ће искористити за своје научне радове. „Видели смо више од обичних туриста. Српски чланови експедиције су нам помогли да се оријентишемо и географски и историјски. То ми је много помогло да разумем узроке и последице одређених догађаја“, каже Ивана.
Најјачи утисак на њу је оставио манастир Жича. „Када сам га видела пре три године, био је прекривен слојем црвене боје, а сада има свој првобитни изглед: можете видети саме зидове, то је на мене оставило јак утисак. Али мислим да је најлепши српски манастир Студеница! Он је невероватно леп. Када улазите на његову територију налазите се у другом свету, из којег не желите да се вратите“, признаје Ивана.
Према њеним речима, Руси и Срби су несумњиво два братска народа, али је Ивана скренула пажњу и на културне разлике.
„Разлика између Срба и Руса може се лако пратити у уметности на примеру Рашке школе, средњовековног архитектонског стила Србије. Споља видимо романску архитектуру, а унутра византијску поделу простора. Спој Истока и Запада, овенчан националним идентитетом – то је Србија коју волимо.“
„Треба напоменути да су грађевине из доба Немањића и Хребељановића у врло добром стању. Русија може од Србије да научи како се чува православно наслеђе. Већ планирам да напишем неколико научних чланака о ономе што сам видела“, каже Ивана Шчеглова.
Иван Кулаков, постдипломац Института за руску историју Руске академије наука, заинтересовао се за Србију пре неколико година. Сам учи српски језик, а у томе му помажу филмови Емира Кустурице.
„Српска култура и историја за мене су извор позитивних емоција. Знам да многи Руси осећају исто. Кад бих срео Емира Кустурицу, једноставно бих му пружио руку. Он је живи класик, на свету постоји само неколико таквих људи! У његовим филмовима волим дух братства и јединства Југославије, који се не може вратити. Међутим, може се осетити носталгија због тога, чак и ако никада тамо нисте живели“, каже историчар.
Он примећује колико су Срби љубазни и благонаклони према Русима. „У продавницама, на бензинским пумпама, на аутобуским станицама људи ми се искрено осмехну када сазнају да сам из Русије. Овде нас доживљавају врло љубазно, а овакав став помаже у превазилажењу било каквих језичких баријера. Између Срба и Руса постоји обострана симпатија, и сам сам то осетио“, признаје Иван.
„Било ми је важно да видим како се руско наслеђе чува у Србији. У дивном граду Бела Црква посетили смо гробље на коме су сахрањени руски официри и музеј посвећен њима. У овом граду је почетком двадесетог века живело две хиљаде Руса: ово је, наравно, импресивно. Такође желим да напоменем да ће сваки Рус бити заинтересован да својим очима види споменик Николају Другом у Београду. Нигде у иностранству наш цар није толико вољен као у Србији, коју је подржавао у Првом светском рату. Сам споменик је веома леп, у близини је увек много људи који се радо тамо сликају, јер им је ово сећање важно. Мени је као Русу то јако пријатно: осећао сам велики понос“, наглашава Иван Кулаков.
Историчар је приметио да је и Други светски рат у оквиру његових научних интересовања. „Био сам запањен како су споменици Црвеној армији заштићени у Србији. Сви споменици су дотерани, крај њих је посађено свеже цвеће. Мене то радује као историчара. Смело ћу рећи да је Србија једна од ретких земаља у свету у којој се не баве ревизијом историје ни на нивоу државе, ни у народу. Срби и Руси имају исту жељу за слободом, независношћу, чврсто се залажемо за своје право да самостално одлучујемо о унутрашњој политици“, каже руски историчар.
Иван Кулаков је рекао да планира да посети Вишеград у Републици Српској, где су руски добровољци 90 -их година прошлог века помагали Србима у борби за слободу.