У разговору са оснивачем пројекта „Балканист“ Олегом Бондаренком руски историчар Никита Бондарев је приметио да су православне цркве у послератној Југославији страдале, али тај вандализам није трајао тако дуго као у Совјетском Савезу.
„Период демолирања цркава и затварања свештеника трајао је релативно кратко, негде од 1946. до 1952-53. године. Пре свега је пострадало православље, али и католицизам. Док су се трудили да џамије не дирају“, каже Бондарев.
Посебан однос према исламу се може објаснити чињеницом да је ислам био једини разлог по ком су се босански муслимани разликовали од Срба или Хрвата, каже руски историчар. „Дакле, нису смели да дирају религију тих муслимана. Кад их је Тито већ називао ‘муслимански народ’, било би чудно да затим руши њихове џамије. У Босни су такође нешто затварали, претварали у музеје, али демолирања попут православних цркава није било“, каже Никита Бондарев.
Агресивни атеизам се завршио у периоду када је Тито почео да се дружи са Западом, НАТО-ом, 1951-53. Један од захтева западних партнера који је председник Југославије морао да задовољи био је да стави тачку на агресивни атеизам, каже Бондарев. Другим речима, било је и време када се Запад борио за традиционалне конзервативне вредности.
Други разлози зашто је смањен притисак на религије је покрет Несврстаних. Агресивни атеизам је неке државе Трећег света могао и да уплаши и одврати од сарадње са Титом, јер религиозни фактор је у тим земљама веома јак. И на Кипру је први председник постао епископ Макариос III с којим се Тито дружио, а Кипар постао део Несврстаних. „У таквој ситуацији не можеш да рушиш цркве“, закључује Никита Бондарев.