Кад би се огранизовала изложба посвећена конзулима Руске империје у старој Србији, важно месту би у њој заузео Виктор Фјодорович Машков.
… На београдском гробљу постоји један гроб. Не у руском бетонском делу, већ са стране, у пријатном зеленилу, а у њему лежи руски емигрант Виктор Машков, човек који је успоставио дипломатске односе са црним хришћанима и штитио балканске. Сањар и романтичар, авантуриста ништа мањи од Дон Кихота.
Приручници кажу да је Виктор Фјодорович Машков био први дипломата који је упоставио званичне односе између Руског и Етиопског царства, још познатог као Абисинија.
Машков је сам слао императорском двору своје предлоге о успостављању односа са том лепотицом на црном континенту, иако је био само млађи официр 155. Кубанског пешадијског пука.
Међутим, нико није журио да одговори фантазеру из провинције. И то је било разумљиво. Недавно је један други авантуриста Николај Ашинов из Пензе, који се представљао као Козак, награбусио покушавајући да освоји Абисинију: желео је да оснује колонију Нова Москва, а завршио у Саратовској губернији у изгнанству.
Можда би био и строже кажњен, али руским императорима је обала Етиопије увек била привлачна и веома су желели да успоставе дипломатске оносе са црнцима који верују у Христа. Те су обале биле идеално место за пристаниште, где би се заустављали руски бродови који су пролазили кроз Суецки канал.
Зато су руске власти тако дуго биле неодлучне, али када је упорни Машков у још једном писму предложио своје услуге, одлучиле су да пошаљу фантазера на далек пут. Ако ништа друго, његова ће писма ређе стизати.
Машков је напусти војну службу и кренуо на пут као дописник листа „Ново време“, и што је још занимљиво – у друштву Сладка Златићанина, црногорског Србина (како стоји у документима).
Када су се и на који начин упознали кубански Козак и Србин из Црне Горе са чудним именом Сладко (можда ипак Златко?) – не знамо. Али било је то право пријатељство.
Путовали су у караванима, дуго седели у тврђавама. Као незванична лица нису били под заштитом негуша (владарска титула у Етиопији, краљ). Боловали су, бранили се оружјем…
А када су стигли до престонице, испоставило се да нема ни етиопског цара Јоханеса IV, ни његовог главног града, већ да је власт у рукама Менелика II, који је преместио престоницу у подножју планине Ентото, а зове се Адис Абеба.
Машков је дошао без свите и поклона, али ипак успео да се на званичном нивоу састане са новим владаром, и, што је још важније, да се врати у Русију са поклонима од новог негуша и писмом за императора у којем је Менелик II поручивао: „Моје царство са свих страна вребају непријатељи наше религије, муслимани. Желим да подигнем царство као Ваше…“
Машков се вратио у отаџбину као херој. Русија је неочекивано успоставила дипломатске односе са афричком државом, а Машков је добио орден и постао дипломата.
И опет је Машков у друштву Златићанина, а сада и своје шведске невесте, посетио Етиопију и донео одговор и поклоне од руског императора.
Меленик II, желећи да се ослободи наметнутог италијанског протектората, надао се да ће му Русија помоћи: „Очекујем помоћ од Европе за развој моје земље и не желим да чујем да сам ја дивљи црнац који без разлога пролива крв Европљана“, писао је он.
…А Машков је добио дужност у Министарству спољних послова, али свеједно му нису дозволили даљи рад у Етиопији. Одређено време био је секретар руског конзулата у Багдаду, а затим су га послали у Скопље.
У ствари, он је сам то тражио. Вероватно зато што је у души био Дон Кихот. Живот у Скопљу, тада Ускјупу, био је прави етиопски:
„За обичног Европљанина би у ово време било страшно да се креће међу овом руљом, тим пре што ретко прође дан без обрачуна са ножевима и револверима. Убиство у Скопљу је свакодневан призор, о томе се чак и не говори. Убиства су део нормалног живота. Цинизам и разврат руље прелазе сваку меру, па се људи убијају и пред очима конзула или испред њихових кућа. Конзули протестују, али у постојећем режиму протести не воде ничему. У већини случајева их оставе без одговора. А конзули могу само да се навикавају на стање ствари и смирују живце.
У Ускјупу се мало говори о свакодневним убиствима: становништво жели да зна само о масакрима, о устанцима који се понављају бар једном годишње.“
„О Македонији“, Руски вестник, № 8. 1902.
Као руски конзул у Скопљу, Машков је активно покушавао да заштити српско становништво у Македонији и на Косову:
„Виктор Фјодорович у Скопљу не живи већ пламти као бакља. Путовања у Абисинију нису на њега оставила никакав траг, а трогодишњи боравак на Косову га је претворио у седог и живчаног човека. Другачије и није могло бити. У Македонији сам боравио око месец дана. Била је то моја жеља, вођен сам симпатијом према Словенима, али били су тренуци када ми се дизала коса на глави; када сам прешао турску границу при повратку у Бугарску, мислио сам да прелазим из пакла у рај, таква је била разлика међу цивилизованим земљама и Турске. Кроз шта све пролази човек који овде брани руске и словенске интересе, који на сваком кораку улаже вето и бори се против многобројних непријатеља без оружја, новца, наоружан само својим врлинама?“
„О Македонији“, Руски вестник, № 8. 1902.
Али Машков је ипак био срећан човек, јер проживео је живот из својих снова. Отворио је за Русију врата Абисиније, деценијама је бранио словенско становништво на веома дивљем Балкану, веровао је да је небо на дохват руке, ако само пожелиш да је подигнеш.
Преминуо је у Југославији 1932. године. Сахрањен је у Београду, а надгробни споменик су му подигли захвални Скопљанци.
Ирина Антанасиевич
