Последњег дана новембра у Дому руске дијаспоре „А.И. Солжењицин“ отворена је још једна изложба у оквиру пројекта „Руси у Србији“ – „Алексеј и Иван Шеншини. Научник и уметник“. Ово је прва изложба у Русији која представља стваралачко наслеђе руског графичара, карикатуристе и стрип цртача Ивана Ивановича Шеншина (1899 -1944) и његовог брата, професора Београдског универзитета, агробиолога и климатолога Алексеја Ивановича Шеншина (1891-1954).

Ако у најави звучи реч стрип, одмах је јасно да догађај није прошао без учешћа Ирине Антанасијевић, професорке Филолошког факултета у Београду. Она је та која је у протеклих десетак година упознавала Русе са руским стрипом који је настао у Југославији између два светска рата. Када је Ирина Николајевна тек почињала своју просветитељску мисију, морала је буквално да доказује овдашњим „зналцима културе“ да је стрип достојна врста уметности коју на западу с поштовањем зову „графички роман“. Помогло је то што су се многи јунаци професорке Антанасијевић — и Јуриј Лобачов и исти тај Шеншин — озбиљно бавили адаптацијом руске и светске књижевне класике.

Сада, након неколико Ирининих књига објављених у Русији (једну од њих је штампао несавесни издавач без њене сагласности, али то је посебна прича), након изложби у Дому руске дијаспоре, можемо коначно да признамо: и Лобачев је цртао стрипове о суперхеројима.

А Шеншин је био главни илустратор стрип магазина „Мика Маус” – што је у позитивном смислу плагијат Дизнијевог Мики Мауса. У једном од првих бројева магазина, српски миш Мика се упознаје са Американцем Микијем и „брат“ са друге стране океана му се није допао. Мика Миш чак путује у Африку да помогне домородачком становништву у борби против колонизатора (управо су ове странице представљене на изложби).

На насловној страни другог броја Мика окреће прасе на ражњу уочи Божића. Међутим, ова илустрација не припада Шеншину, већ једном од његових српских колега.

Зашто су управо руски уметници успели да прилагоде југословенском поднебљу жанр који је доспео у земљу из Америке и Француске? Али нећемо одговарати за Ирину Антанасијевић која све то детаљно објашњава на све могуће начине: у књигама и чланцима, на предавањима и изложбама, на друштвеним мрежама. Иначе, Ирина и овде предњачи: њен LiveJournal блог у ком она невероватно занимљиво прича о животу у Србији, о српским традицијама и обичајима, о судбини руске емиграције, постојао је још у време када је Марка Закерберга највише бринуо неположени испит фискултуре.

Још једна карактеристика свих пројеката у којима учествује Ирина Антанасијевић јесте то да она никада не прилагођава материјал унапред замишљеном концепту. Рецимо, пошто је почела да истражује наслеђе Јурија Лобачова као стрип цртача сазнала је о невероватној судбини његове породице.

Уметников отац је био конзул Руске империје у разним градовима на Балкану, па и на Космету. Сам Јуриј Павлович Лобачов је постао активан члан Савеза совјетских патриота, учествовао у партизанском покрету, а после сукоба Тита и Стаљина 1948. емигрирао је из Југославије, прво у Румунију, где је цртао Титове карикатуре за совјетски лист „За трајни мир, за народну демократију“, а затим се преселио у СССР. Може ли ова невероватна судбина целе једне породице да се смести у једну изложбу посвећену стрипу? Испоставља се да је то сасвим могуће, важно је само да човек пожели.

Једнако занимљива је и прича о Ивану Шеншину. Пре три године, Ирина Антанасиевић није имала ни његову фотографију: само име, презиме и податак да је рођен у Пензи. И да би могао бити у сродству са песником Афанасијем Фетом. После три године мукотрпног рада, показало се да један веома занимљив цртач стрипова има подједнако занимљивог брата научника. Сазнала је да се радило о познатој породици у Пензи која је дала значајан допринос развоју града. И да су Шеншин и Фет ипак рођаци, иако далеки. Сви ови материјали нашли су своје место на изложби која је отворена у Дому руске дијаспоре.

Ништа није пропуштено, ништа није безначајно. Као и у случају породице Лобачов, почевши од стрипова, карикатура и дечјих сликовница, креатори изложбе откривају огроман културно-историјски слој.

Не можемо да не одамо признање и сарадницима Дома руске дијаспоре који су коаутори ове изложбе. Пре свега, Марини Сорокиној, директорки историјског одељења Дома руске дијаспоре. Управо је она једном достојно оценила истраживања Ирине Антанасијевић и нашла изложбени простор за руски стрип у Југославији између два светска рата.

За визуелну компоненту изложбе заслужна је Дарја Жмиљова која је имала задатак да на релативно малом простору постави огроман број експоната, попут уметниковог шешира и гитаре, који су неким чудом преживели.

На изложби о Шеншинима, проблем је управо супротан — постоје бројеви магазина који је издавао Иван Шеншин, постоје старе фотографије које су дали на коришћење музеји Пензе. Али још увек немамо добре, велике и јасне портрете браће Шеншин, Ивана и Алексеја.

У овој ситуацији, централни објекат експозиције (желим да напишем ову реч великим словом — Објекат) је јединствена фотографија браће Шеншин на њиховом имању у близини Пензе, снимљена, очигледно, пре емиграције: они су желели да понесу и интеријер свог дома. Фотоапарат је тако постављен да, ако се јако потрудите, можете видети силуете саме браће у старом затамњеном огледалу.

Ирина Антанасиевић је ову фотографију у шали назвала „првим руским селфијем“. Тако ми, историчари руске емиграције, дуго разгледамо фотографије, које често немају ништа осим ентеријера, и покушавамо да претпоставимо шта су ови предмети на њима значили за људе који су их некад користили.

Уопште, изложба Ирине Антанасијевић и њених колега из Дома руске дијаспоре показала се не само информативном, не само смешном – јер стрип је ипак стрип – већ и дубоко филозофском.

Изложба коју вам топло препоручујем биће отворена до 15. јануара 2022. године.