Супроставивши се великој Наполеоновој војсци пре 210 година, Русија се фактички борила против целе Европе. Али и у руској војсци је било представника различитих народа, посебно међу војсковођама. У чувеној Војној галерији Зимског дворца, међу портретима учесника рата 1812–1814, налазимо и шесторицу војсковођа српског порекла.
Почнимо од најпознатијег – грофа Михаила Андрејевича Милорадовића.
Династија Милорадовић води порекло још од Хреље Охмућевића, великаша српске средњовековне државе краља Стефана Душана. У епским народним песмама Хреља се спомиње као Реља Крилатица или Реља од Пазара, и побратим је Краљевића Марка. Охмућевићи су се после боја на Косову преселили у Херцеговину, где су се представљали већ као Храбреновићи, а од њих воде порекло Милорадовићи.
Први Милорадовићи су примљени у руску војску 1711. године. Добили су земљишне поседе у Малорусији и прикључили се козачким старешинама, који су за време Јекатерине II могли да постану племићи.
Отац Михаила Милорадовића Андреј био је черниговски губернатор. Заједно са Суворовом и Кутузовом борио се против Турака и уместо ордена замолио да његовог сина приме у добру војну школу.
Михаил Андрејевич Милорадовић је тако доспео у престижни Измајловски пук. Слали су га на обуку у Кенигсберг, Гетинген, Стразбур, а код куће је добијао чинове за одличну и ревносну службу (шта су уопште могли да замере некоме ко је стално одсутан?). Тако је са 27 година Михаил постао генерал-мајор. Али затим и доказао да је достојан тог чина.
Без Милорадовићевог учешћа није пролазио ниједан рат, почев од Суворовљевог похода на Италију и Швајцарску, али Михаил Андрејевич се највише истакао у рату против Наполеона.
Милорадовић је прво командовао одступницом, која је ометала француско напредовање, а када је Наполеон почео да се повлачи Милорадовић је прогањао Французе из Русије.
О храбрости Милорадовића се чуло надалеко и војници су га волели.
После заузимања Париза није добио чин фелдмаршала само зато што је имао 42 године.
После рата Милорадовић је постао генерал-губернатор Санкт Петербурга и командант гарде. Блистао је где год је било могуће – на парадама, у позориштима, на баловима; спасавао је дављенике током поплаве 1824…
Огледајући се једном приликом толико се сам себи допао да је направио пар пируета, изгубио равнотежу и главом разбио огледало. Међутим, брзо се опоравио, јер ни меци непријатеља нису могли да га погоде.
Михаил Андрејевич је погинуо од метка декабристе Каховског на Сенатском тргу 26. децембра 1825, на који је гроф отишао да смири устанак против императора. Тако се овај светли живот завршио у стилу бурлеске…
Од укупно 332 портрета у Војној галерији, Руса (укључујући козаке, као и православних родом из малоруских и белоруских губернија је 203); балтичких Немаца (рођених на територији балтичких провинција Руске империје) – 62; Немаца рођених на територији Аустријског царства, Прусије и других немачких држава – 13; Француза – 11; Пољака – 9; Италијана – 8; Грузина – 6; Грка – 6; Холанђана – 3; Јермена – 1; Енглеза – 1; Ираца – 1; Данаца – 1; Швеђана – 1.
Иља Михајлович Дука
У документима барона Иље Михајловича Дуке пише да је припадао „српској нацији“ и да је био „родом из града Анкона“ (италијанска лука на Јадрану).
У руској војсци је од 1776, када је имао само осам година, што је било уобичајено за племиће и омогућавало да нешто касније почне праву војничку службу већ као официр.
Под командом Суворова је 1794. заслужио златни крст за заузимање Праге (предграђа Варшаве). Учествовао је у ратовима против Француза и одликован је Орденом Св. Ђорђа треће класе.
Наполеонову инвазију дочекао је са чином генерал-мајора као командант дивизије. Учествовао је у свим важнијим биткама.
Пензионисао се 1827. са чином генерала коњице. Умро је три године касније на свом имању у Курску. Његова ћерка Елизабета била је удата за сенатора Владимира Карамзина, сина чувеног историчара.
Петар Иванович Ивелић
Гроф Ивелић је родом из Рисана у Боки Которској. У документацији стоји да је „српске националности, грчке религије, из млетачке грофовске породице“.
У руској војсци је од 1788. године, као шеснаестогодишњак, и одмах је учествовао у рату против Турака. У време владавине Павла I Ивелич је због нечега кажњен и послат у сибирски војни гарнизон, али тамо је од мајора брзо постао пуковник.
Од 1805. до 1807. борио се против Француза, затим против Швеђана. Награђен је орденом Светог Ђорђа.
У Бородинској бици командовао је бригадом 17. пешадијске дивизије. Рањен је топовским зрном и метком у десно раме. Наставио је да ратује, али мало учествовао у војним походима ван територије Русије. Повукао се из армије због последица рањавања. За Бородинску битку је одликован Орденом Светог Владимира 3. степена.
Као награду је добио и имање и настанио се у сибирском граду Тари, где је раније служио. Тамо је основао породицу оженивши се са ћерком трговца. Живео је скромно.
Преминуо је негде после 1850. године.
Николај Васиљевич Вујић
Српска династија Вујић се доселила у Русију средином 18. века и дала новој отаџбини неколико великих војсковођа и државника.
Најпознатији међу њима је генерал-потпуковник Николај Васиљевич, који је 1776. као једнаестогодишњак доспео у пук. Можда не гардијски пук, али свеједно престижни – Ахтирски хусарски пук.
За учешће у нападу на Измаил, добио је чин капетана. Затим се борио против Пољака и Француза. За поход 1807. добио је орден Светог Ђорђа 4. степена. Император му нешто касније није дао орден трећег степена, јер је Вујић био у заробљеништву: није успео да одбије напад шведске војске на Оландска острва.
По повратку у Русију, Вујићу је суђено, али пресуда је била ослобађајућа. У рату 1812. поново је командовао и борио се тако храбро да је ипак добио орден Светог Ђорђа 3. степен. Војничку каријеру је завршио 1814. године у Паризу.
Иван Јегорович Шевић
Иван Јегорович Шевић је такође имао одличну војну каријеру. Његов деда Јован је 1750. године прешао из аустријске у руску војску, и довео у Русију и друге истомишљенике Србе, бивше граничаре. Под његовим вођством други талас српских досељеника се настанио на територији данашње Украјине између река Бахмут и Лугањ, а насељу су дали назив Славеносрбија. Године 1752. унапређен је у чин генерал-мајора руске војске.
Више о томе прочитајте у чланку: Нова Србија у степама Дивљег поља. Историја једне маште
Јованов унук, двадесетогодишњи хусар Иван Шевич прошао је ватрено крштење 1774. године, борећи се против Пугачовљевих устаника. И сасвим је могуће да је послужио Пушкину као прототип за лик хусара Ивана Зурина у роману „Капетанова кћи“.
Шевич се борио против кавкаских горштака, Турака, Пољака, Француза. Постао је генерал-мајор. Највише се истакао у Влашкој, за време рата против Турака 1806-1812.
Истакао се и у рату против Наполеона, иако више није командовао лаком коњицом, већ тешком. За битку код Кулма је добио чин генерал-потпуковника, а месец дана касније (4. октобра 1813) погинуо је у „бици народа“ код Лајпцига.
Био је ожењен Маријом Бенкендорф, рођеном сестром будућег шефа жандарма. Један од његова два сина се оженио ћерком министра унутрашњих послова грофа Дмитрија Блудова.
Николај Иванович Депрерадовић
Деда Николаја Ивановича Родион Степанович (Рајко де Прерадовић) прешао је из аустријске војске у руску у исто време када и Јован Шевић – 1752. године. Због врбовања српских граничара био је притворен у Бечу. После интервенције руских дипломата ослобођен је и одмах је отишао у Русију, где је унапређен у генерал-мајора, прескочивши два чина. Командовао је хусарским пуком у Славеносрбији.
Чин генерал-мајора је добио и Рајков син Иван, који је своје синове Леонтија и Николаја (рођених 1766. и 1767. године) послао у гвардију. Обојица су учествовали у ратовима против Турака и Пољака и показали се као храбри војници. Обојица су учествовали у завери против Павла I, а Леонтиј је командовао Семјоновским лајб-гардијским пуком, чији је батаљон кобне ноћи држао стражу у Михајловском дворцу.
Никола је убрзо постао командант коњичке гарде и два пута је одликован Георгијевским крстом за ратове против Наполеона. Управо је под његовом командом пук коњичке гарде извео очајнички напад код Аустерлица, који је описао Лав Толстој у роману „Рат и мир“.
Леонтиј је такође награђен Георгијевским крстом 4. и 3. класе, а са својим Семјоновским пуком показао се и у кобној по Русе бици код Аустерлица. Али за његову каријеру је фатална била битка код Фридланда. Он је наводно у јеку битке био у загрљају своје француске љубавнице. Можда то и није било истина, али цар је био љут и ту се завршила каријера Леонтија Депрерадовича.
Леонтиј Иванович Депрерадович. Рад сликара Ј. Ромбауера
Николај Иванович је учествовао у кампањи 1812. и походима ван територије Русије као командант 1. кирасирске дивизије. Највећи тренутак његове каријере војсковође била је битка код Фер Шампеноаза 25. марта 1814. – последња битка савезника недалеко од Париза и једина у историји рата против Наполеона у којој је коњица сама однела побед.
Син Николаја Ивановича, такође Николај, био је умешан у декабристичком устанку али се извукао због заслуга његовог оца и послат је на Кавказ. Опроштено му је због заслуга у рату против Персије, вратио се у Санкт Петербург и завршио војничку каријеру чином генерал-мајора.
А сам Николај Иванович је на крају своје каријере командовао Гардијским коњичким корпусом – то јест, елитном коњицом Руског царства. Пензионисао се 1839. са чином генерала коњице. Умро је 1843. године.
Његов портрет с правом краси Војну галерију Зимског дворца. Његов брат Леонтиј није удостојен те части.
