Сарајево и Сребреница: трагичне странице у новијој историји Срба у БиХ
Када се помене грађански рат у Босни и Херцеговини 1992-1995, у свести такозване светске заједнице испливавају слике страдања скоро свих муслимана из босанских села и градова које су опколили „српски агресори“. Ова верзија се појавила захваљујући западној пропаганди и творцима митова, а поткрепљена је пресудама такозване међународне правде и холивудским филмовима.
Покушај да се открије истина о догађајима тих година била је међународна конференција „Резултати рада независних међународних комисија: српске жртве у грађанском рату у Сарајеву 1991-1995. и жртве свих народа око Сребренице 1991–1995 ”, коју је организовао московски Фонд Горчаков. Стручњаци из различитих земаља, укључујући и представнике наведених комисија, објавили су резултате својих истраживања у Босни и Херцеговини. Чињенице које су навели директно доказују да је српски народ патио од агресије унутрашњих и спољашних снага, која је резултирала хиљадама жртава. Организатори масакра у Босни радије прећуткују те чињенице.
Неке од најмрачнијих страница рата биле су крваве драме у Сребреници и Сарајеву за шта су Срби осуђени као главни кривци и ратни злочинци.Овде је од самог почетка покренута права кампања против српског становништва.
Према отправнику послова амбасаде Србије у Москви Славољубу Царићу, од маја 1992. до јануара 1993., напади на српска села око Сребренице извођени су у просеку једном у пет дана. У првих девет месеци рата овде је страдало више од 80% укупног броја Срба које су муслимани убили на том подручју. Делом операција етничког чишћења у Подрињу руководило је војно и политичко руководство босанских муслимана из Сарајева. До 1995. године, како је рекао Царић, број српских цивилних жртава на подручју Сребренице износио је око 3.000.
На иницијативу Странке демократске акције (СДА) лидера босанских Муслимана Алије Изетбеговића организован је терор над сарајевским Србима, пропраћен бројним злочинима. У главном граду БиХ током рата је убијено више од 3 хиљаде Срба, а до 1995. остало је мање од 10% предратног броја. Данас је тешко замислити да је пре рата Сарајево био други град у Југославији са највише српског становништва после Београда.
Царић напомиње да је један аспект терористичке кампање против Срба у Сарајеву било стварање мреже приватних затвора и логора, којима су често управљале банде криминалаца који су ослобођени непосредно пре рата. Током блокаде Сарајева у граду је било више од 200 српских логора. Највећи део тих заробљеника није преживео рат.
Информацију о постојању приватних затвора потврђује и заменик председника Независне међународне комисије која се бавила истраживањем питања српских жртава у Сарајеву 1991-1995. Виктор Безрученко је девет година радио као сарадник УН у БиХ, а у периоду 1992-1993 био је начелник штаба УНПРОФОР-а. Према речима стручњака, комисија је утврдила да је кампању терора над српским становништвом у Сарајеву покренула Изетбеговићева СДА. „Стратегија СДА била је протеривање српског становништва из Сарајева. Циљ СДА био је етнички чист и неподељен град који ће постати главни град муслиманске државе. Од самог почетка рата Срби су постали мета шовинизма и терора”, рекао је Безрученко. Он је изнео неколико кључних налаза експертске групе. Тако је комисија утврдила да је сукоб у БиХ грађански рат, а не „чин српске агресије на Босну и Херцеговину“, што је касније потврђено пресудом Међународног суда у Хагу.
Други закључак је да је Странка демократске акције, користећи паравојне групе Патриотска лига и Зелене беретке, извршила државни удар како би узурпирала власт, изазвала хаос у земљи и започела крвопролиће.
Трећи закључак: БиХ и Хрватска извршиле су агресију на Републику Српску. Прве масакре над Србима извршиле су хрватске трупе у марту-априлу 1992. А 12. априла 1992. оружане формације Армије Босне и Херцеговине примиле су тајну директиву „О заштити суверенитета и независности Републике Босне и Херцеговине“ бр. 02-2 из штаба територијалне одбране. Директива је као непријатеља одредила Српску демократску странку, српске аутономне области са српским становништвом и ЈНА и дала својим војним формацијама не одбрамбене, већ офанзивне задатке. У војном и политичком смислу, ова директива није била ништа друго до објава рата српском народу у БиХ, СФРЈ и ЈНА, напомиње експерт.
„Генерално, између септембра 1991. и 19. маја 1992., наоружане групе босанских муслимана и Хрвата извеле су 220 напада на ЈНА, убиле више од 500 војника и официра, а раниле око две хиљаде“, каже Безрученко, истичући да је војска БиХ била у улози инструмента исте те СДА. У њој је било 95% муслимана, укључујући значајан број муџахедина из Афганистана и арапских земаља, па стога, супротно Изетбеговићевој пропаганди, није имала морално право да тврди да брани националну и друштвену равноправност сва три народа Босне и суверенитет земље.
Још један закључак комисије тиче се блокаде Сарајева, која, према мишљењу експерата, није имала за циљ уништење урбаног становништва. Супротно уверавањима муслиманске стране, у Сарајево је стигла хуманитарна помоћ; испод сарајевског аеродрома постојао је тунел кроз који су муслимани у град пребацивали не само оружје, већ и целе пешадијске бригаде. Иначе, Срби су добровољно предали контролу над аеродромом међународним снагама.
Безрученко наглашава да су у Сарајеву постојале две блокаде – спољна и унутрашња. Босански муслимани су бранили цивилном становништву (углавном Србима) да изађу из града. Осим тога, војне операције на овом подручју покренула је муслиманска страна, што је довело до жртава међу цивилним становништвом. Током година, муслиманске снаге покренуле су пет офанзива у региону. Истовремено, 1. корпус армије БиХ био је пет пута јачи од српског Сарајевско-романијског корпуса у близини Сарајева.
Следећи закључак комисије односи се на инциденте који су изазвали широк одјек у јавности попут експлозије у реду за хлеб 27. маја 1992. и две експлозије на пијаци Маркале 5. фебруара 1994. и 20. августа 1995. године. За ове акције су оптужени Срби, међутим, комисија је закључила да има довољно доказа да Војска Републике Српске није одговорна за ове инциденте. Бројни страни стручњаци наглашавају да су бомбашки напади у Сарајеву били пажљиво планирана провокација самих босанских муслимана!
Безрученко је такође рекао да је војска БиХ активно учествовала у терористичкој кампањи против сарајевских Срба, да је пљачкала, одузимала имовину и отимала људе. Када је постало немогуће сакрити њихове злочине, муслиманско руководство је одлучило да распусти неколико бандитских одреда и ухапси њихове команданте, што се претворило у унутрашњи сукоб и борбу између муслиманске војске и полиције. „Као резултат злочина, масовног етничког чишћења, кампање терора и застрашивања, предратна српска заједница у Сарајеву је практично нестала“, резимирао је руски експерт.
Чланови комисије су закључили и да су политичке активности муслимана и борба њиховог политичког и верског руководства за стварање исламизиране државе током грађанског рата у БиХ инспирисане идеологијом Муслиманске браће, иранском револуцијом и стварањем Исламске државе Пакистан. Алија Изетбеговић, члан организације Млади муслимани, детаљно је објаснио своју визију Босне у свом панисламистичком политичком програму, Исламској декларацији, која је касније постала политички програм СДА. Језгро ове странке чинили су бивши чланови организације Млади муслимани. Син Алије Изетбеговића, Бакир, као и СДА и Исламска заједница БиХ, предвођена Мустафом Церићем, наставили су да спроводе ову политику.
Као резултат истраживања, експерти су закључили да је босански „свети рат“ дао огроман допринос у ширењу и јачању глобалног џихадистичког покрета и транснационалне инфраструктуре Муслиманске браће. Штавише, грађански рат у Босни отворио је пут за развој и ширење савремене регионалне терористичке инфраструктуре у центру Европе.
О још једној трагичној епизоди босанског рата говорили су чланови друге међународне комисије, предвођене израелским историчарем и публицистом, истраживачем холокауста Гидеоном Грејфом.
Ова група истраживача је побила тезу да је Сребреница синоним за „геноцид над муслиманским становништвом који је починила српска војска“. У извештају Грејфове комисије наводи се да у Сребреници није постојао геноцид у правом смислу те речи.
Како је приметила Јелена Гускова, доктор историјских наука, главни научни сарадник Института за славистику Руске академије наука, све чињенице указују на то да у граду није било масовних убистава цивилног становништва. Према њеним речима, постоји довољно доказа да су сами Срби евакуисали већину градског становништва на територије које су контролисали муслимани. А највећи број жртава се догодио након покушаја пробоја оружаних формација босанских муслимана према Тузли.
Треба напоменути да руководиоци обе комисије наглашавају да су њихове експертске групе биле потпуно независне. У комисије су били укључени стручњаци из различитих земаља и области знања, који су у свом раду користили строго научни приступ.
Конференција и извештаји су јасно показали да у међународној научној заједници постоје они који су у стању да промене лажни поглед на новију историју Балкана и открију свету истину о догађајима деведесетих на простору бивше Југославије. То је истина која одаје почаст свим жртвама рата, без обзира на националност, и може постати темељ за коначно помирење балканских народа.
Догађај су организовали Међународни институт за развој научне сарадње (МИРНаС) и Фонд Горчаков уз подршку Републичког центра за проучавање рата, ратних злочина и тражење несталих лица у Бањалуци, као и медијске подршке Руског дома у Београду.