Свака прича, ма колико невероватна била, неминовно има свој крај. За 86-годишњег Силвија Берлусконија крај је дошао у болници Сан Рафаеле у Милану у понедељак ујутру, 12. јуна 2023. Његова животна прича уистину је фасцинантна, а његов траг на италијанској политичкој и јавној сцени је трајно неизбрисив.

Берлускони је провео дуже на положају премијера од ма кога у историји Републике Италије: 3339 дана, скоро десет година. Дуже него Андреоти, Де Гаспери, Моро, Кракси… Он је у исто време био и најконтроверзнији италијански политичар од Бенита Мусолинија до данас. Вољен или барем симпатисан од значајне већине италијанске нације од 60 милиона душа, истовремено је био више или мање омражен и оцрњиван од значајне мањине њих.

Берлускони је био јединствена, револуционарна и експлозивна мешавина динамичне иновације и тежње за очувањем традиције. Те су се крајности сретале у Берлусконију као личности и у њему као политичару. Његова странка, Форца Италиа, од самог почетка, јануара 1994, била је одраз његове личности и његовог погледа на свет. Током скоро три деценије Берлускони је вазда позивао Италијане да гласају пре свега за њега лично, а не за неку идеју или јасно дефинисан програм. Зато Берлускони неће имати наследника, већ ће се бирачко тело странке вероватно окренути или Фрателима премијерке Ђорђе Мелони или Леги Матеа Салвинија.

О покојницима, кажу, треба говорити све најлепше — или у најмању руку похвале и осуде треба препустити апологетима и клеветницима. У случају Силвија Берлусконија то напросто није могуће, јер не постоји „објективна“ процена његовог лика и његовог дела, која није одраз предрасуда и вредности онога ко даје суд према Витезу (il Cavaliere, титула која му је припадала на основу државног одликовања за радне заслуге и по којој је годинама био познат).

Рођен у Милану 29. септембра 1936. године, Берлускони је дипломирао права и потом једно време наступао као певач и кабаре артиста на крузерима. Основао је 1963. грађевинску фирму Едилнорд. Њен успон почиње очевим улогом од 30 милиона лира за куповину плацева и сусретом са предузимачем Пјетром Каналијем, коме је млади Берлускони предложио свој први велики посао: изградњу миланског насеља Кантијери Риунити. Градитељ је кочоперном почетнику понудио 10% учешћа; Силвио је тражио — и добио — 50%. Он сам говори о себи пре свега као предузетнику: изградио је бројна нова насеља, променио модел телевизије и медијског маркетинга. У биографији „Италијанска прича“ из 2001. године, Берлускони каже да када предузетник уђе у нови сектор, стари лисци га гледају са неповерењем и многи му се подсмехују:

„Када сам ушао у грађевинарство, старао сам се о квалитету живота становника насеља које градим и средине која их окружује, садећи стотине стабала дрвећа. Стари градитељи су рекли да ово не може да траје, јадно ће пропасти! Када сам покренуо своју телевизијску мрежу, сви су говорили да један грађевинар не може да се супродстави конкуренцији Мондадорија, Рицолија, Русконија и сви су ми се грохотом смејали!“

Што је смех био гласнији, Берлускони је упорније следио свој пут. Током 1970-тих гиганти Рускони, Мондадори и Рицоли, старе медијске династије, покренули су рат у коме је он победио. Телевизија је постала партнер раста нових фирми које су желеле да допру до шире јавности, а где је државни монопол неприкосновено држао РАИ. Успех Берлусконија у добијању националних фреквенција и у оснивању медијске империје новог типа била је основа његове моћи, енормног богатства и политичке амбиције.

Као изузетно успешан предузетник и милијардер, Берлускони је почетком деведесетих открио политику и заљубио се у њу. Постао је не само политичар већ државник, склон неким слабостима, али у целини позитивна појава по својим делима. Као што је рекао у свом обраћању сународницима када је ступио у политичку арену почетком 1994, „Италија је земља коју волим, где имам своје корене, своје наде, своје хоризонте“:

„Овде сам свој посао предузетника научио од оца и од живота. Овде сам научио страст за слободом. Одабрао сам да уђем на терен и бавим се јавним пословима јер не желим да живим у нелибералној земљи, којом управљају силе и људи који су уско повезани са политички и економски банкротираном прошлошћу… Са одлучношћу и ведрином којој ме је живот научио, кажем вам да је могуће стати на крај политици брбљања, глупог препуцавања и дангубе. Кажем вам да је могуће заједно остварити велики сан: о праведнијој Италији, великодушнијој према онима којима је потребна, просперитетнија и спокојнија, модернији и ефикаснији играч у Европи и свету.“

Тежња Берлусконија да Италија буде самостални играч на међународној сцени није била по вољи спољних моћника, изворима спољних притисака, vincolo esterno, који су били присутни од првог дана постојања Републике. Након што је „Запад“ победио у хладном рату, глобалистичке елите су приступиле послу постепеног уништавања националних суверенитета земаља западне Европе, америчких „савезника“ које је требало држати у илузији суверености док је борба против СССР још трајала. После слома Источног блока, та фарса је била завршена. У Италији ово је довело да слома Демохришћанске странке, премда је њен доминантни део (струја Ђулија Андреотија) деценијама био верни извршилац америчких налога.

У том пресудном тренутку, почетком 1990-тих, Берлускони се појављује на сцени као бранилац места Италије под сунцем глобализоване планете, као део Европе и Запада на челу са САД, али не и безусловни слуга спољних сила. Када га је нека надобудна америчка новинарка питала каква је његова визија, одговорио је да људи који имају „визије“ треба да се обрате лекару за помоћ. Већ на старту своје политичке каријере инсистирао је да Европа није само бриселска ЕУ, већ и Русија као њен интегрални део. Убрзо потом глобалистичке елите спознају у Берлусконију опасног суверенисту и почињу да користе политизовано судство као оруђе борбе против њега.

Шармантан, духовит, виспрен и елегантан, баршунастог певачког гласа, у послу врло успешан, за женама поводљив и њима привлачан, савршени познавалац менталитета и духа свог народа, Берлускони је био једна уистину непобедива појава на италијанској политичкој сцени. Глобалисти су зато против њега употребили судство, сурови политизовани апарат који је у међувремену претворен у политичко оруђе непријатеља суверене Италије. Створен је рецепт Трилатерале, Давоса и банкара који је жустро испробаван против Берлусконија у Италији током протеклих деценију и по — а данас се, као што видимо, примењује против Доналда Трампа у САД.

Судство измештено из државе као оруђе транснационалних елита, као апарат непријатеља воље народа и суверенитета државе, постало је злокобна формула која је Берлусконија годинама кочила и спутавала кроз 20 оптужби за утаје пореза, проневере итд. — али га ипак није уништила. Нерегуларности је било, али инквизиторски методи којима је Берлускони био иложен никада нису били сразмерни његовим гресима.

Берлискони је био потребан Италији и данас, под премијерком Мелони која се представља за патриоту на домаћем плану али је послушна атлантискиња на спољном. Он је донекле кочио прекомерно сврставање Италије у антируски табор и залагао се за почетак мировног процеса у Украјини. На крају су га сустигли здравствени проблеми који су га годинама пратили: рак простате, бајпаси, ковид, запалење плућа, леукемија. Берлускони је водио многе битке. Најтежа је била она коју је на крају изгубио: против болести и неумољивог протока времена.

Силвио Берлускони несумњиво је најмаркантнија личност Италије после Другог светског рата. И пријатељи и непријатељи сагласни су о значају његове личности. За једне он је изванредно тумачио тежње и потребе своје нације. За друге, он је вазда био вулгарни видеократа и циник сумњивог морала. Берлускони је одбацивао „политички“ професионализам и „политички“ жаргон, сходно свом уверењу да је цела нација упоредива са фирмом коју треба водити као пословни пројекат. За њега су устаљене институције и обреди били досадни терет.

Берлусконијева спољна политика била је заснована на „личној дипломатији“, на међусобном разумевању па и пријатељству моћних, што је посебно дошло до изражаја у његовим блиским односима са Владимиром Путином. Берлусконијево млако европејство и несклоност носиоцима власти у Вашингтону — уз изузетак Џорџа Буша млађег и Доналда Трампа — били су сразмерни ненаклоношћу европских и америчких лидера према њему. Берлускони није патио од комплекса инфериорности својих претходника према Берлину и Паризу. Он је са правом одбацивао „европејство“ Ангеле Меркел и Николе Саркозија, које је подразумевало одрицање од одбране италијанских националних интереса у име имагинарних „европских интереса“. За Берлусконија, да поновимо, границе Европске уније никада нису одговарале Европи као целини, која је за њега обавезно обухватала и Русију.

Одласком Силвија Берлусконија завршава се једно поглавље историје Републике Италије. Оснивач нове и успешне коалиције десног центра, тумач и инспиратор новог начина вођења политике, лавирао је између тежње да се у Италији реафирмише модел аутентичног либерализма и искушења да се управља на устаљени начин закулисних аранжмана. Током тридесет година активног присуства у италијанској политици он је много допринео модернизацији њених институција. Он је подмладио партијски систем, реинтегрисао постфашистичко десно крило Алеанце национале у владину већину и „институционализовао“ сецесионистичке тежње Лиге.

Са друге стране Берлускони није успео да спроведе многе реформе које је обећао а које су неопходне за остварење модела Италије коме је он тежио: са мање државе и више тржишта, у име политичке агенде која даје подстицај стагнантној привреди. Упркос обећањима и упркос дугом стажу на челу владе, на крају чак ни Берлускони није успео да савлада отпор јаких лобија и корпорација у Италији — бескрајно сложеној земљи којом је увек било тешко владати.

Фото: Reuters