На северу младе балканске државе Северне Македоније постоји посебно подручје које чува нераскидиву културну и историјску везу са Србијом: својеврсно острвце српства на југу Балкана. Ово место се зове Скопска Црна Гора и налази се недалеко од главног града Северне Македоније — Скопља.
Планина Црна Гора се издиже из скопске долине на југу, Кумановске котлине на истоку, Гњиланске котлине на северу и долине реке Лепенац на западу. Планина се протеже у правцу југозапад-североисток, a подељена је на два дела: виши западни и нижи источни, звани — Карадаг (тур. Karadağ — „Црна Гора”).
Скопску Црну Гору одликују етнографске, културне и језичке карактеристике, и директно је повезана са Србима који овде живе вековима. Упркос чињеници да су до данас окружени Албанцима са три стране, ти Срби су успели да сачувају свој језик, културу, обичаје, у великој мери — српска имена и презимена. Притисак на Србе у овим крајевима постоји још од времена Османлија. Под влашћу Турака појавила се традиција двојеверја. Многи Срби су се претварали да су постали муслимани и тајно славили Божић, Ускрс и породичну славу.
На Балкану су двоверце називали различито: Алахови хришћани, криптоправославци и каришићи.
Након одласка Турака Срби су се вратили православљу. Ислам, међутим, такође није нестао, тако су се на овој територији појавили Горанци и македонски торбеши.
Касније су Срби били приморани да промене српска презимена у македонска, односно да се презиме не завршава на -ић. На то су их присиљавали и Бугари током Другог светског рата. У протеклих неколико година, поједини Срби који живе на Скопској Црној Гори вратили су своја српска презимена у покушају да поврате свој национални идентитет. У томе им помаже и званични Београд који пружа подршку српском културном центру и школама у којима се настава изводи не само на македонском, већ и на српском језику. Недавно су власти Северне Македоније обећале да ће пружити помоћ у очувању језика и културе српске националне мањине у земљи. Тако би у Скопљу требало да се појави српски културни центар, а учење српског језика вратиће се у бројне школе.
Скопску Црну Гору су некада називали и Света Гора. Некада је овде, као и у Охриду, било 365 цркава и манастира — по броју дана у години. До данас је остало само 30 средњовековних храмова. Они се углавном односе на средњовековно српско наслеђе династије Немањића.
Нажалост, већина грађана Србије мало зна о светињама Скопске Црне Горе. Све цркве и манастири који су раније припадали Пећкој патријаршији Српске православне цркве сада су под контролом такозване Македонске православне цркве.
Донедавно овде скоро да није било туриста из Србије. Како кажу локални становници, упркос постојању древних српских манастира, ниједна ходочасничка тура није организована у ове крајеве преко Српске православне цркве.
Затегнути односи између СПЦ и непризнате македонске цркве, непријатељски расположени комшилук и низак ниво благостања чине да српски храмови овде буду у жалосном стању. Сећам се репортаже српске телевизије из 2017. године из села Кучевиште, где се налази манастир посвећен светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, који је тада чувала игуманија Стојка Црнчић. Са пиштољем у рукама говорила је новинарима РТС-а: „Пролазе свакакви људи. Ако неко уђе кроз капију, боље ја њега, него он мене“.
Исте 2017. био сам на Скопској Црној Гори у цркви Свете Петке. Чувао ју је старац који се жалио да у њу стално проваљују мада нема шта да се украде.
Чак се ни поломљени катанац на вратима није мењао. Кад је сазнао да сам Рус, молио ме је да се обратим некоме у Москви или Београду да би му дали ново звоно.
Храмови на Скопској Црној Гори заиста су јединствени. На пример, у Кучевишту постоји Црква Светог Спаса која је настала 1333. године, а под Турцима 1501. тајно је дозидана капела – црквица Светог Николе како би се сакрило богослужење. Четири века касније, 1905. године, капела је обновљена и отворена за све вернике.
Манастир Свети Никита налази се у селу Горњане и православни је манастир из 14. века, задужбина краља Милутина. Манастир посвећен светом великомученику Никити, типично је дело рашско-византијске архитектуре, српског средњовековног стила, попут Грачанице, а занимљиво је да је звоно, које је дан-данас у функцији, донирао краљ Александар Карађорђевић 1925. године.
У селу Бањане је посебно интересантан манастир Свети Илија, јер изгледа као да „излази“ из масивне стене, а уз његове зидине, сахрањен је војвода Спаса Призренац, погинуо 1904. године током сукоба са турском војском.
У највећем селу Скопске Црне Горе, Кучевишту, удаљеном око 15 км од Скопља, у коме живи око 3. 000 људи, претежно Срба, налази се Црква Светог Спаса, која се до 15. века звала Ваведење Пресвете Богородице, а претпоставља се да је настала 1333. године, у времену цара Душана, док, мисли се да је започета у време његовог оца, Стефана Дечанског.
Остали храмови Скопске Црне Горе немају ништа мање богату историју, пуни су тајни, духовног и молитвеног садржаја и, наравно, заслужују да их посете не само верници и ходочасници, већ и туристи, ђаци из Србије и других земаља.
Села Кучевиште, Горњане, Бањане, Чучер, Побужје, Глуво, Мирковце, места су у Скопској Црној Гори са већинским српским становништвом, које поносно истиче да је њихов крај „бастион српства и старо српско Немањићко језгро“, те да се „не стиде да причају архаичним говором, којим су причали средњовековни српски краљеви и цареви“.
Овде се чувају српски обичаји и традиција, на пример, очувана је јединствена разноликост народне ношње, карактеристична само за овај крај.
Мушкарци настављају да одржавају старе воденице. У стара времена, младић у овим крајевима није имао скоро никакве шансе да се ожени док не буде имао своју воденицу. Овде говоре јужно српску верзију призренско-тимочког дијалекта, којим су говорили средњовековни српски владари.
Скопска Црна Гора, као један од три краја са највећом концентрацијом Срба у Северној Македонији, остаје жива потврда српске историје и културе, не само на овим местима, већ и широм целог јужног Балкана.
