Ове године у америчком Фресну, на гробљу Арарат, представници јерменске дијаспоре прославили су стогодишњицу убиства Талат-паше, једног од најодговорнијих османских државника за јерменски геноц 1915. године. На том гробљу је сахрањен Согомон Тејлирјан, Талат-пашин убица. Ово убиство је било до те мере праведно да је Согомон оправдан и проживео је дуг живот, већим делом у Србији.
Согомонов отац је 1898. године поново дошао у Србију, где је заједно са братом основао трговачко предузеће у Ваљеву. По повратку је ухапшен на турској граници као сумњиво лице због чињенице да се 1893. године у Трабзону укрцао на руски брод. Шест месеци касније, депортован је у Србију. Постепено су се многи чланови породице преселили у Србију, а 1913. године и његов 17-годишњи син Согомон. У Јерменији је остало 85 чланова фамилије Тејлирјан, а геноцид 1915. преживела је само једна Согомонова нећака.
„Чим сам стигао до провинцијалног српског града Ваљева цео свет се преврнуо наглавачке. У Сарајеву је један студент убио аустријског престолонаследника Франца Фердинанда са два хица из пиштоља. Претпостављало се да ће бити рата… Средином августа ратни пламен је стигао до српске границе. Аустријанци су са две армије ушли у Србију да би једним ударцем окончали надменог непријатеља. Међутим, након четири дана тешких борби, били су принуђени да се повуку. Одговор је био толико неочекиван да су Аустријанци поновили напад тек четири месеца касније, када су и Турци учествовали у рату. Нико није знао шта се дешава ван Ваљева. Шесторица-седморица градских Јермена су свакодневно долазили код нас. Чинило се да су они највише страдали у рату. Сви су имали породице у отаџбини. Сви су се јако бринули о њиховој судбини, а највише од свих мој отац и браћа“, писао је у мемоарима Согомон Тејлирјан.
Када је напунио 18 година одлучио је да иде на фронт као добровољац. Покушао је да пређе бугарску границу, али ухапсили су га као шпијуна. Младић је чудом успео да побегне. Бугарске власти су негодовале због поделе Македоније после Другог балканског рата и желеле су да учествују у рату на страни Аустроугарске (што се убрзо и догодило), а зато су биле сумњичаве према сваком ко је био лојалан Русији или Србији.
Согомон је прешао у Румунију, где је сазнао да његов отац тражи начин да му олакша повратак у Србију, али након неколико недеља младић је стигао до Ростова, а затим се пријавио као добровољац у Тифлису (Тбилиси). У очекивању одласка на фронт упознао се са својом будућом супругом Анаит, а затим је заронио у крв и хаос.
Страхоте рата су јако погодиле младића. Видевши како је његов друг пао погођен метком, Согомон и сам пада на земљу, верујући да је убијен. И само га глас наредника враћа у живот. Међутим, ускоро се претвара у бестрашног борца жељног да се освети за турска зверства.
„Пред зору је постало јасно да се непријатељ повукао. Слободно смо се спустили до Ханасорског поља и улогорили се крај манастира Светог Вартоломеја. Овде смо видели прве трагове масакра о којем се говорило у Тифлису. Непријатељ се повлачио и поклао све становнике села Харисан. Жене, децу, старце, старице, једног по једног или у редовима, на праговима кућа, у колибама, крај зидова, у шталама, на крововима, под дрвећем – свуда су насумице лежала тела са болним гримасама на лицу. Иза пута, поред рушевина, лежало је двадесетак лешева девојака у поцепаној одећи, њихове ужаснуте очи су биле уперене у небо… Те ноћи нисам могао да склопим очи. Небројене сумње обузеле су ме у погледу нашег подухвата. Непријатељ је, повлачећи се, уништавао Јермене. Ми смо заузимали напуштена, пуста села…“ читамо у мемоарима „Согомон Тејлирјан. Убиство Талата“.
Согомона је јако изненадило тактичко повлачење руске војске. Он стиже до својих рођака, али Турци прелазе у офанзиву и кољу становнике читавих насеља. 24. априла 1915. пред његовим очима гине цела његова фамилија, а Турци мислећи да је и он мртав, бацају његово тело на брдо лешева. Иако рањен Согомон стиже до Цариграда. Затим одлази у Америку, у Париз, у Берлин. Он иде стопама турских ратних злочинаца.
Напокон је освануо дан његовог подвига. Ову епизоду Согомон описује једноставним речима, без пуно емоција: „Ујутро 15. марта [1921] видео сам кроз прозор како Талат излази из куће и иде улицом. Узео сам пиштољ и кренуо за њим. Ишао сам тротоаром са друге стране улице и убрзо отишао далеко испред њега. Затим сам прешао на његову страну тротоара и кренуо му у сусрет да би му пуцао у лице. Кад сам му пришао на пар корака он је нешто осетио, погледао ме са страхом у очима, покушао да се измакне, али погодио сам га у главу.“
После убиства Турчина Тејлирјан је ухапшен. Суђење је било изненађујуће објективно. Бранила су га три адвоката, међу којима је био и професор права на Универзитету у Келну, др Курт Нимајер. Главно је било то да је суд разматрао не само убиство које је починио Согомон, већ и Талатове злочине. Суд је одлучио да је убиство почињену у афекту, Согомон је ослобођен.
После суђења Согомон Тејлирјан се преселио у Кливленд, али његова будућа супруга Анахит је остала на територији Совјетског Савеза. Тек 1923. године у Тбилисију је упознала човека који јој је помогао да напусти СССР и дође до Марсеља. Согомон, који је за то време постао богати бизнисмен, оставио је посао у Кливленду, пронашао Анахит у Француској и одвео је у Србију, где је успешно трговао кафом.
На његовој визит карти писало је да је он „званични добављач кафе на двору краља Александра“. У ствари, држао је монопол на кафу у Србији. Тејлирјан је имао куће у Ваљеву и Београду, возио је скупи „Форд“ и живео на високој нози до почетка рата.
Његова породица је преживела страхоте Другог светског рата. Југословенски комунисти су му после рата одузели имовину и педесетих година он се са супругом и децом преселио у Америку, где је живео под лажним именом бојећи се освете турских радикала. Водио је активан друштвени живот унутар дијаспоре, написао аутобиографију.
Умро је у Сан Франциску 1960. године од тумора мозга. Његова супруга Анахит умрла је 1979. године.
У интервјуу за „Индепендент“ 86-годишњи син славног јерменског осветника је рекао следеће: „Видео сам оружје из којег је мој отац пуцао у Талат-пашу, али када су дошли Немци, бацио га је у Дунав. Када су Немци окупирали Југославију поседовање пиштоља лугер значило је смртну казну. <…> Био је јако кротак човек, готово наиван. Морао сам да га терам да нам исприча како се то догодило. Никада није волео да прича о томе. Није био човек који много говори. Писао је поезију и врло добро цртао. Он нимало није личио на убицу“.
Прах Согомоновог заклетог непријатеља, Талат-паше, данас се налази у једном од најпосећенијих маузолеја у центру Истанбула. Његови посмртни остаци враћени су Турцима 1943. године у возу украшеном нацистичком свастиком, по личном наређењу Адолфа Хитлера, који се надао да ће ово убедити неутралну Турску да се придружи Осовини. У Турској Талата сматрају готово херојем и мучеником.
