Што јужније, то тужније, гласи српска изрека и у њену истинитост је лако поверовати кад кренете из централне Србије на југ – на Косово и Метохију. Уредне српске беле кућице са крововима од црвеног црепа се све ређе виђају, а онда и потпуно нестају.
Косовски Срби живе у немалтерисаним кућама. Новца за сређивање домова нема свако, а и ником није стало до лепоте када се сваког дана бориш за голи живот. Српска села која су преживела албанске погроме 1999. и дан данас су у жалосном стању.
Албанци се сада користе полицијским часом за време короне да би крали и последње од српских сељака. Породица Тијанић из Црколеза је ноћу остала без старог „форда“ и бика од 400 кг, којег су одгајали за продају. Петровићи из Бабиног Моста су остали без делова за трактор и расног пса „српски гонич“, који је на више такмичења освајао признања. У многим српским селима на Косову и Метохији Срби су престали да чувају стоку, бојећи се да ће их опљачкати.
Пријављивати крађу полицији нема смисла, кажу Срби. У полицији раде већином Албанци и ниједан случај крађе није решен.
„Проблем севера Косова је у томе што овде закон не постоји. Шиптари раде све што желе, јер судије су такође Шиптари. На југу je српска земља једноставно одузета. На пример, ја имам њиву али не могу да радим на њој зато што ће доћи Албанац и рећи ’ово је моја њива’. И сви папири су бескорисни, јер власт је на његовој страни, и потврдиће да је њива његова. А ако желим да је продам, доћи ће Албанац и рећи: ’можеш да продаш њиву али само мени и по цени која мени одговара’. Па чак и да ме нападне на тој њиви и убије, рећи ће да се бранио. Људски живот на Косову и Метохији ништа не вреди. Посебно живот Срба“, објашњава Слађан Вукомановић.
Слађан је учитељ у основној школи у Зубином Потоку, једном од српских насеља на северу Косова и Метохије у којима су Срби остали после албанских погрома 2004. Те године од 15. до 18. марта убијено је 16 људи, 11 мировњака рањено, око хиљаду српских кућа и 40 цркава спаљено, а из српских села протеранo je више стотина становника.
Многи Срби у покрајини живе веома сиромашно, а неки ученици немају најосновније потребе у кућама, говори Слађан.
„Јако је много сиромашних. Помажу им српске хуманитарне организације. На пример, мој пријатељ из Београда Бранко Антић, руководилац Српске солидарности храном, недавно је помогао деци из села Дрен. Донели су јакне, чизме, џемпере, капе, шалове. То је планинско село и тамо се снег не топи пола године, а људи једноставно немају топлу одећу. Школа у Дрену је рушевина. Општинске власти су обећале да ће изградити нову школу, јер стару нема смисла поправљати. А школе се не смеју затварати. Онда се родитељи селе у село где школа ради и села остају без људи“, објашњава учитељ.
Породици Ивковић из села Страже помаже хуманитарна организација „Срби за Србе“. То је шесточлана породица, а најмањи Ивковић нема ни годину дана. Њихова кућа је такође у жалосном стању.
У селу Могила шесточлана породица Пржић живи у катастрофалним условима. Њихов живот пролази у једној собици, без купатила, без сигурних примања и без наде у боље сутра.
Мала Милица каже: „Мама греје воду и купа нас у дворишту, иако је некад на улици хладно. Ми сви желимо да се купамо у нормалном купатилу“.
Једног деду малих Пржића је убио снајпериста у грађанском рату у Хрватској. Другог деду је Албанац прегазио колима и кривац несреће за то није одговарао.
Нормалне куће су раскош за већину косовских Срба. Они се труде да буду ближе великим насељима где постоје школе и болнице. Зато су после погрома људи заузимали бараке у којима нема нормалних услова за живот.
„Имао сам ученика који је живео у кући без купатила. Ми смо учитељи скупљали новац да би имао туш кабину“, сећа се Слађан Вукомановић.
И поред тешког стања породице косовских Срба имају пуно деце. Демографска ситуација на Косову и Метохији је боља него у осталом делу Србије, каже лекар Клиничког центра у Косовској Митровици Златан Елек.
„Овде у скоро свакој младој српској породици има бар троје деце. Та ситуација нам даје наду да ће српски народ опстати на овим територијама. Председник Србије Александар Вучић је говорио да је наш проблем демографија. Ми се трудимо да поправимо ту ситуацију“, каже лекар и додаје да се за свако дете добија материјална помоћ која пуно значи Србима на КиМ.
Слађан Вукомановић каже да у неким сеоским школама већ има по 11 ученика. У поређењу са прошлим годинама то није мало.
„Раније смо имали по два-три ученика у једној школи. Ја сам имао разред са три ученика“, говори Слађан. „У мојој школи у Зубином Потоку има 550 ученика. Они желе да уче, али ми имамо рачунаре старе 30 година. Како да учитељи информатике ради у таквим условима? Како да било шта објасни деци на таквим рачунарима? А ученици су нам веома добри. То су деца из сеоских породица која поштују породичне традиције. То су добра, искрена деца чије очи не лажу, разумете“, говори учитељ.
У Косовској Митровици је ситуација нешто боља него на селу. Сам град као да живи обичан живот, али у ваздуху се осећа напетост.
„2008. године сам још био ђак и сведок оружаног конфликта. Тада је КФОР отворио ватру на нас и погинуо је један човек, други је остао без ока. Он ме је заштитио својим телом. Бацали су шок бомбе на нас и сузавац, јер желели смо да ослободимо ухапшене српске судије и нисмо успели. А конфликт је на крају заташкан“, сећа се Слађан догађаја 17. марта 2008. Официри мисије УН су тада упали у суд у Косовској Митровици где се забарикадирало преко 50 српских судија, који су остали без посла после конфликта 1999. године.
НАТО војници су ухапсили судије и скинули српске заставе са зграде. Срби су гађали каменицама мировњаке, а ови су одговорили шок бомбама и сузавцем.
„У мојим родним Брђанима су касније Албанци упуцали мог друга. Чули смо галаму на улици и ја и комшија изашли да видимо шта се дешава. Затим је почела пуцњава. Ја сам се сакрио иза ограде, а затим претрчао до суседне куће и тамо на степеницама видео мог друга, седео је сав крвав. Док сам помагао да га пренесемо у полицијски ауто, Албанац је ранио још једног момка који је био са нама и полицајца Србина. Шиптара који је на нас пуцао сви знају и дан данас хода слободно улицама“, говори Слађан.
Он је био и сведок прошлогодишњег напада албанске јединице РОСУ на српске градове севера.
„Био сам на послу, у школи, а људи су постављали барикаде да зауставе специјалце. Пуцало се, родитељи су уплашени дошли у школу по децу, иако би овде вероватно било безбедније него код куће. Али нико није знао како ће се то завршити“, говори српски учитељ.
Косовски Срби данас живе као у блокади. У сваком тренутку у њихове крајеве могу да упадну приштински специјалци, који се на овој земљи понашају као окупатори.
С друге стране, народ је под санкцијама. Пре пола године Приштина је упркос свим ранијим споразумима увела стопостотну таксу за српску робу. У децембру 2018. продавнице и апотеке су остале празне. Слађан се сећа кроз шта су све морали да прођу да би дошли до намирница.
„Камиони са храном из Србије су долазили планинским стазама. Албанци су их конфисковали. Остављали су људе без ичега: одузимали камионе, храну, новац.“
Први су санкције осетили лекари, каже дечји хирург у Клиничком центру Косовске Митровице Златан Елек.
„Власти самопроглашене републике Косово нам отежавају испоруку лекова. Да није наше Србије која нас снабдева, ми не бисмо могли да преживимо. Сада можемо да радимо и лечимо људе захваљујући председнику Вучићу и директору Канцеларије за Косово и Метохију Марку Ђурићу. Држава нас обезбеђује и у условима вируса корона“, објашњава хирург.
Србија је ових дана обезбедила око 200 радних места за медицинске сестре и лекаре у болницама Косова и Метохије.
„Једини гарант нашег опстанка овде је Србија“, говори Златан Елек.
„У болницама у Ђаковици, Призрену, Гњилану, Пећи, Приштини нема ни једног запосленог Србина. Па и Срба тако скоро да није остало. Зато се сви Срби на КиМ лече код нас. И не само они. Локални Албанци, Роми, Египћане такође лечимо. Не делимо пацијенте по националности. Имамо 600 кревета и увек су пуни. Радимо 24 сата. И ако је нама тешко, замислите како је сеоским болницама јужније од Ибра“, говори лекар. Сеоске болнице у општинама Грачаница, Дечани, Штрпце, Гораждевац такође припадају здравственом систему Србије. Захваљујући томе сарадници имају од чега да живе, а преостали Срби могу да рачунају на медицинску помоћ.
Лекар говори да Срби који живе на југу Косова и Метохије у албанској окупацији једва налазе новац да стигну до болнице.
Београд запошљава Србе у државне установе, за обичне људе то је практично једини начин зараде. Под управом Србије на северу Косова су само образовање и здравство. У тим сферама ради већина људи. Индустрија у некада богатом крају је уништена. Од многобројних југословенских предузећа остао је само рудник „Трепча“.
У „Трепчи“ је у време Југославије радило 23.000 људи, сада већи део објеката не функционише, а да би све прорадило пуном паром треба инвестирати 650 милиона долара.
Један косовски Србин који је пожелео да остане анониман испричао нам је како ради предузеће. У покрајини је тешко наћи посао и овај човек се боји да због интервјуа може да га изгуби. Фабрика је подељена на српски северни и албански јужни део и Албанци стално стварају бирократске потешкоће Србима да раде и извозе руду.
„Не знам како наш директор успева већ неколико година да се договара са властима у Приштини и даје нам посао. Сада у фабрици ради око 600 људи и скоро сви су Срби. Постоје и људи који не раде али се воде као запослени и добијају преко социјалног програма 50 евра и иде им стаж. Они ће имати право на минималну пензију. Тај новац даје Србија, спасавајући нас, људе који смо читавог живота у фабрици, од сиромаштва. Србија нас не оставља на цедилу, она неће дозволити да овде умремо од глади“, каже наш саговорник.
У јеку је правни рат против Срба на Косову. После проглашења независности приштинске власти тероришу Србе бирократијом и документацијом квазидржаве. Када Срби одбијају да признају приштинске папире не могу да се запосле у албанску фирму, да добију кредит, да продају или купе некретнину.
Јелена из Лепосавића је после рата и прогона одлучила да се врати у родни крај.
„Дошла сам у банку да отворим рачун на којим би ми стизала плата кад се запослим. Рекли су ми да им не одговара моја лична карта са београдском адресом, да сам овде странац и да морам да извадим косовску легитимацију и да се пријавим на косовску адресу. А нашу су кућу у Клини спалили Албанци. Комшије су убили, и њихову кућу су запалили. Отишла сам у Клину по документа. Град не могу да препознам, све српске куће су срушене, на њиховим местима стоје нове зграде од стакла и бетона. Као да никада није било Срба. У управи седи мушкарац са којим сам ишла у школу, Албанац. Каже ми: ‘Можемо да ти дамо косовска документа ако докажеш да живиш овде. Донеси плаћене рачуне за струју’. Кажем му да су ми кућу спалили. Он слеже раменима и пита ме где сам била све ово време. ‘Изгубила си право на држављанство.’ Добила сам документа пуно касније, кроз пет година, преко албанског правника који ми је то добро наплатио“, каже Јелена.
Срби су измучени тешким животним условима и уценама косовских сепаратиста.
„Верујте, не желе само Срби са севера Косова и Метохије да живе као пуноправни грађани Србије, према Уставу и Резолуцији 1244. Многи локални Албанци би пристали да север Косова постане део Србије. Међу њима има и нормалних, здравих људи, али мислимо да такав развој догађаја неће дозволити косовске власти, на челу са страним покровитељима. За нас су они највећи проблем. Верујте ми, чак и да сутра сви Албанци гласају да Косово коначно и неопозиво постане српска територија, Запад то не би дозволио. Овде је инвестиран толики новац. Желели су да све овако и буде“, објашњава Слађан Вукомановић.
Он верује да су квазидржаву Косово створили Американци и Британци да изврше своје стратешке циљеве. Косово се налази на погодној локацији: на истој удаљености од Западне Европе и руских граница, као и недалеко од мора. Овде се налази велика база Северноатлантског савеза.
„База Бондстил је највећа у јужној Европи. То је град у граду; НАТО може да одавде у било који део Европе пошаље хиљаде војника. Поред тога, на Косову постоје многи кампови за обуку терориста. Западне земље су их овде саме направиле. Они су вештачки створили у своје сврхе ову државу Косово“, сматра млади учитељ.
Слађан веруја да би повратак севера Косова у границе Србије јако олакшао живот косовских Срба.
„Нама, Србима са севера, било би лакше кад би нас Србија узела под своје. Албанци ће можда једном изгубити подршку својих западних покривитеља. Албанци су у суштини кукавице. Кад би чули да је српска армија прешла гранични прелаз на Јарињу, верујте, за пет сати Косово би било чисто. Они се страшно боје Срба. Они би и сами отишли, без помоћи армије. Све што чине, чине само зато што им западни покривитељи чувају леђа. Ми на северу Косова желимо да останемо у границама Србије. Ми смо већ једном ногом у Србији“, говори Слађан и додаје да косовски проблем тражи промишљену, мудру одлуку у интересима српског народа.
Благи ветар њише тробојке у српској престоници севера Косова и Метохије. Гледајући вековне планине око града, желим да верујем да ће тај ветар коначно донети мир српском народу који се није одрекао завичаја.
Фото: Srbija Danas / Saša Džambić
