Да ли ће се Београд провући кроз иглене уши западних стандарда?
Савремена демократија у идеално типичном (строго по Максу Веберу) смислу има читав низ ограничавајућих фактора и услова за успешно постојање. Принципијелно важне су и иглене уши демократије – регуларни и алтернативни избори који подразумевају једнаке могућности за све учеснике. Међутим, једна од важних карактеристика савремене светске политике је све већа улога спољних актера у изборном процесу, што често нивелише принципе једнаких могућности. Често се користи такозвани изборни инжењеринг, који укључује промене у изборним процедурама, па и под притиском опозиције, која је по правилу у блиској вези са страним заинтересованим странама. Управо те заинтересоване стране покрећу питање легитимности поступка и резултата избора, те тиме одређују степен прихватљивости нове владе. На тај начин, како је говорио један од програмера концепта „контролисаног хаоса“, Стивен Ман, настаје „интензивирање експлоатације критичности“, што доводи до најнегативнијих последица: избори могу постати окидач за озбиљну кризу, па чак и за колапс политичког система земље. Новија историја зна много таквих примера. Стога, у контексту заоштравања борбе за утицај, територије и ресурсе, политичке технологије и манипулативне праксе веома компликују пролазак готово било које земље кроз иглене уши демократије.
Могући ризици да дође до дестабилизације ситуације уочи или после предстојећих парламентарних избора, предвиђају се и у централној земљи Западног Балкана — Србији. Политичка тензија у држави траје од убиства 16. јануара 2018. у Косовској Митровици лидера грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда“ Оливера Ивановића. Политичар је био један од присталица „кипарског модела“ решавања косовског питања, његово име се повезује са покретањем у савременом политичком дискурсу теме „разграничења“ српског и албанског дела Косова и Метохије.
Питање Косова је за Србију најосетљивије, не само у контексту европских интеграција и односа са НАТО-ом, већ и поводом развоја стратешког партнерства са Русијом. Позиције спољних актера по овом питању се кардинално разликују, што такође компликује унутрашњу политичку ситуацију. Ако се Москва залаже „да Београд и Приштина постигну одрживо и обострано прихватљиво решење за Косово на основу резолуције 1244 Савета безбедности УН“, како је руски председник Владимир Путин рекао на конференцији за штампу 17. јануара 2019, о позицији ЕУ се још у фебруару 2018. изјаснио немачки министар спољних послова Зигмар Габријел: „Србија не може постати део ЕУ уколико не призна независности Косова.“ Састанци председника Србије Александра Вучића на недавном Светском економском форуму у Давосу са америчким државним секретаром Мајклом Помпеом, помоћником председника САД за националну безбедност Робертом О´Брајаном и европским званичницима потврдили су песимистичке прогнозе. Према Вучићевим речима, главни услов за евроинтеграцију (постизање компромиса са Приштином) остаје и притом „нико у ЕУ или САД није могао да обећа да ћемо ми (Србија) постати део ЕУ“. Зато европска будућност Србије остаје да виси у ваздуху и поред „прекомерно строгих“ захтева ЕУ. За њихово спровођење, Србија „мора да се попне на Еверест“, а то ипак не значи да ће „покорити“ Европску унију. У ствари, и сами Срби нису више спремни за то. Резултати недавног истраживања јавног мњења објављени у „Блицу“ показују рекордан колапс симпатије становништва према ЕУ: број оних који подржавају европску интеграцију се смањио за 17% и износи 35%, а против ЕУ изјаснило се 38% српских испитаника.
Међутим, стални притисак да се натера Београд да призна другу албанску државну формацију без икаквих гаранција европских интеграција има двоструки ефекат. С једне стране, то негативно утиче на психологију народа, ствара апатију и дефетизам. С друге стране, ствара повољне услове за ревизионистичка и шовинистичка расположења, посебно код младих. Таква дихотомија може имати непредвидиве последице, па је изузетно важно мирно проћи кроз наредни изборни циклус. Стабилан, без ексцеса и превирања (у последњих 30 година Срби су тога имали превише). Развој земље не зависи само од власти, већ и од опозиције.
Током прошле године мала и разнобојна опозиција стекла је организационе вештине и савладала тактику стратификације протеста (понављајући за Французима, у Србији се протести против власти одржавају сваке недеље). Лидери главне опозиционе снаге – „Савеза за Србију“ посетили су западне престонице, лепо су дочекани у парламентима и структурама извршне власти. Међутим, што су више добијали спољну подршку, то су им шансе да победе у легалној борби унутар земље постајале мање. Немогућност да победе Српску радикалну странку Вучића и њеног млађег партнера — Социјалистичку Ивице Дачића (за њих је према анкетама спремно да гласа више од 52%, односно 10% бирача) постала је очигледнa крајем 2019. године. Због тога је изабран једини начин са становишта опозиционих лидера да сачувају свој значај — бојкот изборне кампање. И ту почиње оно најинтересантније. Како се ближи датум избора (26. април), долази до активизације спољних снага које помажу опозицији: јавили су се „добровољци“ преговарачи између српских власти и опозиције – група посланика Европског парламента.
„Забринутост“ словеначке представнице Тање Фајон и неколико њених колега за судбину демократије у Србији изражена је у захтеву упућеном Маји Гојковић, председници Скупштине Србије, да се избори одложе на месец дана. Главни разлог забринутости била је неспремност опозиције за изборну кампању. Одлагање датума избора је карактеристична технологија изборног инжењеринга, јер промена датума увек прати одређене политичке циљеве. У случају Србије, то је пре свега дестабилизација ситуације (одлагање избора представља кршење Устава земље) и могуће формирање привремене владе која би могла да реши историјске задатке (на пример да призна независност Приштине или донесе закон о евроатлантској интеграцији, што ће коначно покопати неутрални статус земље).
Посвећеност опозиције предстојећим изборима је такође део политичких технологија. Али морамо признати да се интереси унутар овог друштва не поклапају. Ових дана једна од вођа опозиционог покрета „1 од 5 милиона“ Валентина Рековић је већ најавила да намерава да одустане од бојкотовања избора. И то је само први сигнал раскола. Како се избори ближе, скандала у опозиционим круговима ће бити све више.
Веома ефикасна мера увођења раздора у опозиционе кругове је предлог за смањење цензуса са 5 на 3 одсто. Ова Вучићева иницијатива је у складу са европском агендом: Парламентарна скупштина Савета Европе сама то препоручује. У ЕУ најнижи изборни цензус имају Холандија (0,67%) и Данска (2%). Цензус од 3% у Србији ће моћи да пређе неколико опозиционих странака и коалиција. Непомирљива опозиција (Савез за Србију и Покрет слободних грађана) представља највише 15% бирача. У исто време, више од 20% бирача спремно је да гласа за друге критичаре режима са нешто конструктивнијим ставом. На овој листи је легендарна Српска радикална странка Војислава Шешеља, као и низ других патриотских („Спас“) и прозападних либералних снага. На тај начин идеја „непомирљиве опозиције“ о бојкотовању избора ће доживети фијаско.
У ситуацији када српско друштво пролази кроз још један болни раскол ван граница земље (већина становништва Србије и Српска православна црква с правом доживљавају Закон о слободи вероисповести у Црној Гори као ударац усмерен против јединства Срба), активирање унутрашњих размирица није за добробит земље. Остаје нам само да се надамо да ће превладати разум и да се српска опозиција према сопственој земљи неће руководити Лењиновим принципом „што горе, то боље“.
Jeлена Пономарjoва,
професор Московског државног института за међународне односе
Извор: Независимая газета