Четвртог децембра у Сочију одржаће се трећи ове године сусрет председника Русије и Србије, Владимира Путина и Александра Вучића. Биће то њихов седамнаести сусрет од 2017. године, када је Вучић изабран за председника. Последњих година руско-српски односи су се подигли на нови ниво и не само у економској сфери. Београд је ове године купио своје прве противваздухопловне системе „Панцир-С1“, а бацио је око и на С-400. 

Ако је Србија за Русију одувек била идеолошки близак, али економски далек „перспективни“ партнер, економска сарадња сада поприма реалне обрисе. Мало је још великих руских корпорација које нису отвориле представништва у Београду, каква имају Гаспром, Сбербанк, Лукојл, РЖД и многи други. 

Само су ове године и Путин и Медведев посетили Србију (председник у јануару, премијер у октобру). Росатом је потписао споразум са српком владом о изградњи научног центра. РЖД и даље модернизује српску железницу. Премијер Србије Ана Брнабић, и поред великог притиска са Запада, потписала је Споразум о слободној трговини између Србије и Евроазијске економске уније, што значи да Србија сада може да извози робу на територију ЕАЕУ без царине.  

Вучићева влада чини озбиљне кораке у правцу максималног коришћења било којих интеграционих могућности у економској сфери. Јесенас се говорило о иницијативи стварања балканског „мини Шенгена“, односно зоне слободног кретања људи и робе на територијама Србије, Северне Македоније и Албаније. Таква једна „Скандинавија за сиромашне“, како је иронично назвао српски преседник, би постигла да регион изгледа привлачније са тачке гледишта транзита за треће земље као што је Кина, која је заинтересована да се њена роба брже пласира на европско тржиште. 

Уочи сусрета Путина и Вучића у Сочију политичка ситуација у Србији остаје умерено турбулентна. Почиње предизборна трка: крајем марта или почетком априла 2020. године одржаће се парламентарни избори. Улични протести шаренолике опозиције (од ултрадесничара до бораца за ЛГБТ права) који су почели децембра 2018. и одржавали се скоро сваке суботе, а чији је предводник и спонзор бивши градоначелник Београда Драган Ђилас, нису донели очекивани резултат, односно више присталица опозиционих партија. Покушаји упада у РТС и Председништво у марту су више изгледали као нека врста упозорења и нису могли озбиљно да утичу на стабилност власти. 

Сасвим друга ствар је напад на кордон српског председника после његовог гостовања на телевизији у новембру. Тек тада су власти почеле озбиљније да реагују на недозољену активност опозиције. И до те мере да се Бошко Обрадовић јавно зачудио што му долазе позиви за суд због кршења реда и мира на протестима. Он је очигледно мислио да ће га посланички имунитет заштитити одговорности. И имао је зашто. Након наивне блокаде Председништва, Вучић је наредио да се током протеста склони полиција из центра града, као и ограда око Председништва, док су зграду чувале само жене у униформи без специјалних средстава. Психологија победника је дала резултат и већи нереди се нису поновили. Али не смемо мислити да је до избора све то немогуће. 

Истраживања јавног мњења говоре о убедљивој победи владајуће Српске напредне странке (52%), док друго и треће место деле са једним процентом разлике опозициони блок „Савез за Србију“ и Социјалистичка партија Србије министра спољних послова Ивице Дачића (9-10%), а у могућности да пређе праг за улазак у Народну скупштину је и опозициони „Покрет слободних грађана“ глумца Сергеја Трифуновића. 

У Скупштину неће проћи (сем ако не предузму неке хитне мере да стекну нове присталице или врате старе) ветерани српске политике – Српска радикална странка Војислава Шешеља и Демократска странка Србије Милоша Јовановића, која је била владајућа за време претходног лидера, бившег премијера Војислава Коштунице. То може негативно да утиче на политичку стабилност земље – европског рекордера по боју странака у парламенту (32). Тако велик број политичких покрета је повезан и са обавезним парламентарним представништвом свих националних мањина. 

Уочи Вучићевог доласка у Сочи догодила су се два инцидента. Бугарски новинар познат по свом истраживању „руске умешаности у покушај државног удара у Црној Гори“ дошао је до снимка сусрета заменика војног аташеа РФ са неким српским официром којем је и предао коверат с новцем. Спиновање је одјекнуло као бомба и чак натерало српског председника да хитно сазове Савет безбедности, а затим је уследила изјава да је догађај снимљен 2018. године и да руски сарадник војне мисије одавно не ради у Србији. 

Други скандал је био око наводне продаје српских мина Украјини, што је демантовао сам Вучић. Може се извести закључак да чести сусрети српског и и руског лидера изазивају јаку нервозу код некога у Србији и трећим земљама. И као резултат тога активно се пласирају  „лажне вести“. 

Извор: «Независимая газета»

Фото: kremlin.ru