Србија је у карантину. Тако и треба. Док остали размишљају и нећкају се, председник Србије Александар Вучић делује. И не да би зарадио гласове, већ да би покушао да спасе животе својих сународника.
Дуго су се смејали корона вирусу, објављивали идиотске сличице, развијали теорије завере. Многима је било весело док су били ван домашаја вируса. Али само до одређеног тренутка — све док се вирус није појавио у њиховим земљама и градовима. Тада се однос променио и, нажалост, за то су биле потребне жртве. На Балкану ситуација није тако тужна и фатална као у Италији. Међутим, и на овом полуострву већ умиру од вируса корона.
Како се заштитити? Пандемија је показала колико је наш свет рањив, беспомоћан и слаб. Стално су нам говорили: „нема граница, треба се ујединити, избрисати границе, направити једну велику државу, увести исти новац за све. Ко није са нама?! Да, то су неки заостали људи који ништа не знају о развоју!“
Међутим, стварност је потпуно другачија. Јер напредак минулих деценија није заштитио стотине хиљада људи од смртоносне претње. Светске владе, које су толико говориле о безбедности, испале су скроз беспомоћне. А ево и резултата. Шта сада можемо учинити? Једино што нас може спасити је изолација и самоизолација. Других опција нема.
И зато, они који нападају Александра Вучића питањима „зашто је земља у карантину“ не само да изгледају чудно, већ и сумњиво. Управо овакви популисти (који се вечито залажу „за све добро и против свега лошег“) довели су ситуацију у свету до овако тужног резултата. И они и данас не одустају од своје политике. Не само да не уче на грешкама, већ претварају све то у трагикомедију, која се завршава само трагично. Српска опозиција „Доста је било“ је дуго убеђивала све да корона вирус ни не постоји!
Дошло је време за тешке, углавном непопуларне, али изузетно одговорне одлуке. И време да се ујединимо. Али не говорим о уједињењу у неку светску заједницу (где је она сада?), већ о уједињењу унутар сваке државе (па и унутар Србије). Јер велику кризу може преживети сваки народ у својој држави. Штавише, највећу кризу. Потребно је акумулисати све снаге унутар јасно дефинисаних граница. Успут, апсолутно је исправна иницијатива председника Вучића да врати сународнике — лекаре и људе са медицинским образовањем у Србију. Ово је данас најпотребније.
Епидемија не носи са собом ништа добро. Али може бити одличан разлог и тренутак за уједињење друштва. И држимо се на растојању не зато што презиремо једни друге, веће зато што ценимо људски живот. Време за патетичне говоре и слатка обећања је прошло. Дошао је час важних одлука. Карантин је први корак дугог и неопходног пута. А мудар је онај који то схвата на време. Једна руска пословица каже: док гром не удари, човек се не прекрсти. Хвала Богу што се у Србији сада придржавају неких других пословица које ће спасити хиљаде живота.
