Now Reading
Српска опозиција за 619 милиона евра

Српска опозиција за 619 милиона евра

Пjoтр Искендеров

Овакве „достојанствене“ личности данас предводе антипредседничке протесте у Србији. А личности нижег ранга, њихови портпароли, помоћници и представници, заташкавају сумњиве послове газда и шире тенденциозне измишљотине у руским медијима.

Невероватна новинарска фантазерска активност једног од представника српске опозиције Млађана Ђорђевића на руском интернету није прошла незапажено у Београду. Посебно и потпуно разумљиво негодовање у главном граду Србије изазвао је још један његов чланак који изобилује нападима на председника Србије Александра Вучића и који је објављен чудним стицајем околности на свети за Русе и Србе 9. мај. Називајући чланак „чудном честитком“ из Москве, директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић је у посебној изјави нагласио да је „написана у Београду и објављена у Москви“, а њен аутор је „највећи лажни русофил, бивши саветник бившег председника, а данас саветник бившег градоначелника Београда Млађан Ђорђевић“. Према речима Марка Ђурића, Млађан Ђорђевић је искористио простор „руског медија“ за напад на председника Србије Александра Вучића и скренуо је пажњу на чињеницу да се текст Ђорђевића појавио готово истовремено са критичким примедбама које су председнику Србије упутили амерички конгресмен Елиот Енгел и бивша државна секретарка Медлин Олбрајт.

Наравно да Млађан Ђорђевић није достојан да се с њим започиње било каква дискусија. Улога портпарола бившег градоначелника Београда Драгана Ђиласа га не чини значајном фигуром на српској политичкој сцени, али поставља се питање који људи данас покушавају да се искажу у име Срба.

Те личности које манипулишу Млађаном Ђорђевићем и многима који су се упецали на демагогију српске опозиције можемо назвати политичким губитницима који су успели да јако добро уновче политичку прошлост, и, наравно, не за државу, већ за себе.

О бившем председнику Србије Борису Тадићу (са којим је раније сарађивао Млађан Ђорђевић) ништа ново не можемо рећи, ту је све јасно. Политичар у чије је време Србија равнодушно посматрала процес самоопредељења Косова и истовремено покушавала да „изгради мостове“ са НАТО-ом, нема шансе за политички препород у савременој Србији. Али Драган Ђилас у том погледу изазива веће интересовање као пример опозицинара са мноштвом лица који уз гласне пароле не пропушта прилику да претвори у новац функције и политичке везе.

Ђиласова каријера је од самог почетка била дводимензионална – политичка и финансијска, и управо је политика била најбољи параван за његове бизнис планове. Истакао се већ средином деведесетих година на студентским протестима против Милошевића да би затим у мирном Прагу чекао да свргну југословенског и српског лидера. Наравно да промене на српском политичком Олимпу није очекивао празних руку, већ као суоснивач бројних компанија. У српским органима реда овај период се зове „чешка епизода“ – време скривања правих извора зараде младог опозиционара.

1998. године његов чешки бизнис се проширио на Србију, где је отворио фирму која се бавила консалтингом. А оставка Слободана Милошевића 2000. године и долазак на власт тадашње „Демократске опозиције“ омогућили су Драгану Ђиласу да увећа политички и финансијски капитал преко предузећа за маркетиншке и промотивне активности Ovation, a 2001. године преко корпорације Directmedia.

Као „борац против Милошевићевог режима“, Ђилас је од једног од вођа студентских протеста постао један од најбогатијих Срба. То му је омогућио хитан улазак у извршни и главни одбор Демократске странке (којој се придружио 2004. године), као и место директора Народне канцеларије председника Републике Србије коју је лично основао Борис Тадић. 2007. године Ђилас је постао „министар без портфеља“ и одговарао за врло конкретан и профитабилан национални инвестициони план.

Нови лидери Србије на челу са Борисом Тадићем обећавали су Србима светлу и просперитетну будућност уз Косово и високе плате под слоганом „Србија на добром путу“ и започели су тај пут бавећи се својим личним успехом. Драган Ђилас је 2005. године основао још једну компанију Multikom group са капиталом од 1,5 милиона евра, у којој је поседовао 49% акција. У ту компанију улазе Directmedia и Emotion production, која добија ексклузивну дозволу за снимање и емитовање програма забавног карактера. Само те 2007. године Драган Ђилас, као власник ових компанија, зарадио је 83,8 милиона евра, што га је подстакло да размишља о независној политичкој каријери.

Избори за градоначелника Београда 2008. и 2012. године били су успешни за кандидата Ђиласа, што се не може рећи и за његове бираче, који су богаћењем градоначелника постајали све сиромашнији.

Пораз Бориса Тадића на следећим председничким изборима оставио је Драгана Ђиласа без политичке подршке, коју је већ 2013-2014 године изгубио у Скупштини Београда, а затим и у редовима Демократске странке. Логичан крај његове каријере била је функција председника Кошаркашког савеза Србије.

Али људи попут Драгана Ђиласа нису у стању да спортски прихвате пораз и траже освету. Не треба да нас чуди што се Ђилас поново бори против председника Вучића, јер, разуме се, то не ради бесплатно. Управо је председник Вучић у новијој историји Србије обећао да се „ниједан тајкун или политичар неће осећати заштићеним и да ће се успоставити правда за народ јер ово је одлучујући тренутак за будућност земље“. „Многи су у овој земљи сматрали да тајкуни и политичари морају бити заштићени, јер могу све да купе. Мој одговор је: то неће бити тако, сви ћемо бити једнаки пред законом. Морамо вратити ту малу правду народу. Сви ће одговарати, без обзира колико новца имају, колико су отели и без обзира на то да ли учествују у политици и коју функцију заузимају“, обећао је председник Србије.

Конкретно за Драгана Ђиласа то није добро, јер управо је он пример симбиозе политичара и тајкуна, човек који је као државни службеник зарадио најмање 619 милиона евра. Александар Вучић, који одједном постаје веома незгодна фигура за опозицију, то одлично зна. Опозиција, истина, покушава да преусмери расправу на Косово и ћути о правим разлозима зашто тако мрзи председника. Поводом тих разлога, председник Србије је био јасан: српски грађани морају да знају да је Драган Ђилас преко своје четири компаније као државни службеник зарадио 619 милиона евра. Тај новац би био довољан за изградњу 2.000 обданишта у Србији.

Ни Косово, ни притисак на медије, ни проевропска политика српског руководства, ни јачање односа Александра Вучића са Кином, па ни наводна „издаја Русије“ и проруских бирача немају никакве везе са безочном кампањом коју српска опозција води против председника Вучића. У питању су стотине милиона евра због којих ће се плаћени клеветнички чланци појављивати и у руским и у кинеским, и у косовско-албанским медијима.

Последња претпоставка није никакво претеривање, ако се сетимо трибина са којих су навикли да наступају Драган Ђилас и његови истомишљеници на челу са бившим министром спољних послова Србије Вуком Јеремићем. 2019. године таква трибина био је Европски парламент. Обраћајући се европским посланицима, актуелни лидер Савеза за Србију оптужио је Александра Вучића да је допринео растућој популарности Русије у Србији. Или још бољи пример: Драган Ђилас је наступао у истом друштву са једним од најоштријих критичара Београда словеначким послаником Ивом Вајглом и још једним „пријатељем Србије“, шведским послаником босанског порекла Јасенком Селимовићем који се прославио оптужујући Београд за ратне злочине и геноцид у БиХ.

То су те „достојанствене“ личности које данас предводе антипредседничке протесте у Србији. А личности нижег ранга, њихови портпароли, помоћници и представници, заташкавају сумњиве послове газда и шире тенденциозне измишљотине у руским медијима. Што се оно каже, „ништа лично – само бизнис“…

Петар Ахмедович Искендеров,
старији научни сарадник Института славистике РАН,
доктор историјских наука, главни уредник часописа „Вопросы истории“,
специјално за ИА REGNUM

Scroll To Top