Међу националним јединицама у структури СС-а Прва албанска дивизија имала је посебно мрачну репутацију због суровости у комбинацији са слабом борбеном готовошћу. Једноставно говорећи, састав ове јединице навикао је да отима и убија, али се повлачио пред наоружаним противницама. Међутим, јасно је да су амбиције оснивача ове јединице биле велике, иначе она не би носила име народног хероја Албаније.  

Припадници 21. планинске дивизије СС „Скендербег“

Уобичајено је да се Албанија убраја међу прве жртве фашистичке агресије, с обзиром да је још почетком априла 1939. године (односно пре почетка Другог светског рата) она за само пет дана окупирана од стране Мусолинијеве војске и укључена у састав Краљевине Италије.

Присталице стварања „Велике Албаније“ на то су реаговале мирно и у многим случајевима чак позитивно, с обзиром да су након што је Хитлер распарчао Југославију њиховој „вице-краљевини“ придодати позамашни комади Србије, укључујући Космет. 

Изузетак је био националистички покрет „Бали Комбетар“ (алб. „Национални фронт“), чији лидери су сматрали да „Велику Албанију“ треба стварати сопственим снагама и сањали о креирању сопствене армије.

Италијанска војска у Албанији. Април 1939.

Од спољних сила овакво расположење подржавали су лидери фашистичке марионетске Независне Државе Хрватске (НДХ), који су сматрали да у процес уништавања Срба и борбу против партизана треба што интензивније укључити муслиманско становништво Босне.

На јесен 1943. године формирана је дивизија „Ханџар“, која је назив добила по кратком кривом бодежу – првобитно елементу арапске народне ношње. Касније је ово оружје прихваћено на Балкану, а до почетка ХХ века – током, да тако кажемо, формирања националних брендова – постало је нека врста симбола муслиманске Босне. Усташе су поздрављале такав симбол, с обзиром да су бодеж виделе као нешто слично хрватском „србосјеку“ и да је он истицао јединство хрватских и муслиманских фашиста на задатку истребљивања Срба.

Ханџар

Не може се рећи да су босански муслимани хрлили у дивизију, тако да је она „интернационализована“, у њу је укључено око хиљаду албанских добровољаца са Косова и Метохије, а нешто касније још око пет стотина муслимана из Санџака.

Оснивањем „Ханџара“ бавио се трансилванијски Немац Артур Флепс – командант дивизије „Принц Еуген“, коју су чинили фолксдојчери („етнички Немци“) у Србији, Мађарској и Румунији.

Дивизија СС „Ханџар“

На јесен 1943. године Немци су на Балкану почели да уводе велике промене у вези са изласком Италије из рата. Албанију је заузео 21. планински корпус, а у Тирани се налазио штаб команданта 2. тенковске армије Лотара Рендулића – својеврсног балканског Хитлеровог намесника.

За борбу против југословенских и активираних албанских комуниста био је одговоран Химлеров изасланик СС бригаденфирер Јозеф Фицхум. Ослањајући се на „успешно“ искуство НДХ, он је одлучио да интензивније игра на националну карту. Привукао је на своју страну „Бали Комбетар“ и приступио формирању дивизије која се позиционирала као носећа структура албанске националне војске.

Јозеф Фицхум

Руководство „Бали Комбетара“ пропагирало је тезу коју су нацисти благонаклоно прихватили о томе да су Албанци „илирски Аријевци“ и надало се да би при срећним околностима сан о „Великој Албанији“ могао постати стварност. Химлера је притом, наравно, занимала могућност да муслимане у целини (и Албанце посебно) искористи као топовско месо.     

Јединице сачињене од Немаца требало је да буду коришћене против Црвене армије. Док је ред на Балкану требало, према његовој замисли, да одржавају хрватске усташе и четири муслиманске дивизије.

„Ханџар“ се у документима појављује као 13. добровољачка планинско-пешадијска дивизија. Јединице косовских Албанаца преузете из њеног састава сачиниле су основу 1. албанске дивизије „Скендербег“, која се истовремено називала 21. планинско-пешадијска.

Амблем дивизије СС „Скендербег“

Касније су, издвојивши из састава „Скендербега“ неколико јединица и допунивши их босанским и хрватским муслиманима, Немци покушали да формирају 23. добровољачку планинско-пешадијску дивизију СС-а „Кама“, али тај пројекат нису успели да остваре до краја.

Тако да су уместо планиране четири муслиманско-балканске дивизије основане само две и по. Чак можда и мање, јер „Скендербег“ чак и у најбоље време није бројао више од 7 хиљада војника и официра, што је више личило на бригаду. Притом она није била ни чисто добровољачка, јер су се њени редови интензивно попуњавали по позиву младићима из породица са много деце. Друга ствар је да су они који нису хтели да иду у есесовце могли да се прикључе партизанима. Сви су имали избора.

„Скендербеговци“ су се заклињали на Курану, клели су се да ће „водити џихад против неверника“. А у битку су их слали без обзира на низак ниво борбене обуке и дисциплине. Осим тога, и наоружање им није било најбоље. Војни историчари су израчунали да је захваљујући испорукама савезника, као и трофејном наоружању (углавном италијанском), у просеку на пет партизана долазио по један митраљез, док су остали припадници пешадије имали аутоматско оружје. „Скендербеговци“ су обично носили пушке (и ханџаре, наравно).

Руководство СС-а је рачунало да недостатке њихових „помоћника“ компензују немачки официри и подофицири (из 7. и 13. СС дивизије) који су заузимали руководеће позиције. Осим тога, вероватно су рачунали и на то да ће се код албанских штићеника пробудити илирски аријевски гени. Мада се испоставило да то очекивање није било оправдано.  

Почетком маја 1944. године прва четири батаљона „Скендербега“ стигла су у Приштину, а већ 23. маја командант пука (тада још не дивизије) Јозеф Фицхум се жалио команди да се његови подређени  повлаче у борбама против партизана, да нису дисциплиновани и да су неспособни за обуку.

Уосталом, Фицхум је у то време већ предавао своју дужност оберфиреру Августу Шмитхуберу који је имао задатак да настави рад са тим „људским материјалом“.

Али Јевреја је на Космету било мало, што се не може рећи за Србе, који су постали главне жртве терора. Сматра се да је са Космета протерано 10 хиљада српских породица, а њихову земљу су преузели албански досељеници. Такве депортације биле су праћене крвавим, „стихијским“ обрачунима и погубљењима оних који су сарађивали са партизанима за пример осталима. 

Размере ових обрачуна биле су такве да су Немци сматрали да је неопходно да се ово дивљање сатера барем у некакве оквире, разоружавши батаљоне „скендербеговаца“ у Пећи и Призрену.

Такав поступак се вероватно може објаснити жељом да се не покваре односи са четницима који су контролисали суседне сеоске рејоне Србије, са којим су Немци имали неку врсту сарадње на темељу заједничког непријатељства према партизанима.

Партизани су се већ у јуну-јулу 1944. године, после успешног одбијања немачког напада на Титов штаб у Дрвару, припремали за контранападе. Један од њих је подразумевао концентрацију снага у Црној Гори и продор одатле у Јужну Србију.

Успех такве операције угрозио би план евакуације немачке војске из Грчке и Немци су одлучили да је предухитре.

Од 18. до 24. јула они су спровели операцију „Драуфгегнер“ (Андријевачка операција) у којој су, осим дивизије „Скендербег“, учествовали један пук дивизије „Принц Еуген“ и неколико других јединица 5. планинског корпуса СС-а.

Артур Флепс

Али „Скендербег“ је ту наступио самостално и то без успеха. И није била ствар чак ни у фамозној „великој бројчаној надмоћи партизана“ (око 7 хиљада против 6 хиљада), него у квалитативној надмоћи њиховог састава. Ниво оперативног руководства код комуниста био је на високом нивоу. Командовао је Пеко Дапчевић, један од најспособнијих партизанских команданата.

У почетку су есесовци успели да пробију одбрану партизана и развију офанзиву на црногорске Беране, а затим су задобили напад по крилима и нашли се у обручу, из кога су успели да се извуку са великим губицима. Док су се партизани, одбивши напад, пробили у Јужну Србију и, спојивши се са Црвеном армијом, кренули у ослобађање Београда.

Пеко Дапчевић

Свака од страна је, наравно, умањивала своје губитке и преувеличавала губитке непријатеља, али објективна слика може се добити ако се упореде освојени трофеји. Партизани су заробили 497 непријатељских пушака и 41 митраљез, а есесовци 17 пушака и 18 митраљеза. 

Август Шмитхубер

Међутим, „скендербеговци“ су након тога извршили покољ у црногорском селу на планини Чакор, за нешто више од два сата убивши 428 стараца, жена и деце. Један део својих жртава су спалили, закључавши их у шупи.

Спаливши у Црној Гори 16 села, десетковани „скендербеговци“ су већ средином августа поново послати у борбу са задатком да задрже град Дебар са околним рејонима.

Један о пукова дивизије издвојен је за заштиту рудника хрома, али партизани су га потукли до ногу, тако да су губици есесоваца само када се ради о убијенима износили око хиљаду.  

Албанске јединице послате у Тетово и Гостивар као појачање 1. септембра су побиле своје немачке команданте и разбежале се.

Немци нису имали одакле да сакупе нове Албанце, и према одлуци Химлера у „Скендербег“ је упућено око три хиљаде немачких припадника морнарице из снага које су се повлачиле из Грчке. Али, с обзиром да су све то покушали да изведу у ситуацији повлачења, није дошло до пуног прегруписавања дивизије. До тренутка када су средином октобра „скендербеговци“ завршили свој неславни борбени пут, у њиховим редовима било је 86 официра, 467 подофицира и 899 војника.   

Подразумева се да су официри и подофицири били Немци, а војници Албанци.

24. октобра командант немачких снага на Балкану генерал-пуковник Александар Лер наредио је да се дивизија расформира, а Албанци распусте кућама. Наређење је издато у јеку Косовске битке у којој су се југословенски и албански партизани, као и јединице бугарске војске, борили против Немаца и албанских колаборациониста. Али чак и у таквој ситуацији Лер је одлучио да не рачуна на дивизију од које је било више штете него користи.

Александар Лер (27. фебруара 1947. обешен у Београду за војне злочине)

Међутим, многи „скендербеговци“ заправо нису оставили оружје и наставили су да се боре против југословенских власти у саставу различитих банди.

Деведесетих је амерички новинар Крис Хеџис истакао да су многи команданти Ослободилачке војске Косова (организација која је у Србији проглашена за терористичку) директни потомци албанских есесоваца. Али западни медији, из очигледних разлога, том темом се нису даље бавили.